СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
6. …И РАСПЕТОГА ЗА НАС ПРИ ПОНТИЈСКОМ ПИЛАТУ,ПОСТРАДАЛОГ И ПОГРЕБЕНОГ.
Пламен божанске љубави у вечности једнако пламти на огњишту Божјега родитељства и Божјега синовства. Ветрови времена тамо не допиру. Ћудљивости промена не додирују тај пламен, нити га повијају, нити га повећавају, нити умањују. Отуда је љубав божанска живот нестарећи, радост непомућена, моћ безгранична. С тим чудесним пламеном у рукама, и у срцу, и у свему бићу Своме сишао је Цар небески чудесним путем на чудесну мисију мећу људе. И рекао је блажене речи. Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би ми се хтјело да се већ запалио! (Лк. 12, 49). Нека је само једна искра тога светога огња пала на срца ваша, довољно је, да вам осветли дуги пут ка вечном огњишту. Не утуљујте је, него је кријте и чувајте као најдрагоценије наслеђе, о образовани, ви који носите образ Божји у себи.
Син Божји Јединородни, Премили, преклонио је небеса и сишао на земљу нас ради и нашега спасења ради. Није се спустио са престола на престо, него са престола на студен камен. Много се намучио нас ради и нашега спасења ради. Кад само толико кажемо: много се намучио – па је доста за наш стид и за славу љубави Његове. Али се мора више казати, да би истина била потпуна. Месија рода људског поднео је клевете, злобе, замке, пљувања, шамарања, исмевања, шибања. И тиме није све речено. Осуђен је с разбојницима, распет на крст, пострадао, издахнуо у мукама, погребан био. Препуну чашу мука није одбио, нити је трнов венац себи с главе скинуо, нити је тешки крст с леђа Својих збацио. Тако је Он венчао веру праву, православну, са страдањем, и љубав са жртвом.
Знате ли, образовани, зашто су Свети Оци унели име Понтија Пилата, богоубице, у наше Вјерују? Не сумњајте, да је тако благоизволео Дух Божји Свети, који је надахњавао мудрошћу Свете Оце. А Дух Божји Свети благоизволео је тако, да би верни тачно и заувек знали, у кога Христа верују. Јер су се јављали, и Јављаће се, лажни христоси, лажне месије, у свету, да обмањују и збуњују. Стога је Дух Свети, Човекољубиви, Свепровиђајући, хтео да заувек закрили христоверне од сваке обмане и сваке забуне. Стога је Он кроз уста Светих Отаца у Никеји тачно определио, на кога се Христа мисли, кад се говори о Месији и Спаситељу света. Мисли се, образовани, једино и искључиво на онога Исуса Христа, који Је распет за време Понтија Пилата, намесника римског цара у то доба. Тај Христос једини је прави Христос, једини нелажни Месија, једини човекољубиви Спаситељ. Сви остали, који су се представљали и који се буду представљали свету под тим великим именом, до ивице времена, до Дана Суднога, јесу лажни христоси.
Још је име Пилатово споменуто због тога, да се личност Спаситеља света покаже и потврди као личност историјска а не маштом измаштана. Кад се спомене име Понтија Пилата, онда се тиме опредељује и време и место појаве Христа Господа у свету. Јер се зна тачно, чак и према историчарима римским, незнабожним, христоборним, када је и где Понтије Пилат био намесник кесарев. Не знате ли слабост људску, ви образовани? По слабости својој многи премноги су склони, да одричу свога добротвора а да не сумњају у свога злотвора. По тој слабости неки су људи до сада – а таквих ће бити и од сада – сумњали у личност Христову као личност историјску, док никад нико није посумњао у историјско постојање једнога човека званог Понтије Пилат, човека који је у време римског кесара Тиберија био кесарев намесник у граду Јерусалиму. Споменом имена Понтија Пилата, дакле, хтели су Свети Оци Никејски нагласити историчност личности Христове која се у одређено време и на одређеном месту јавила и живела у овоме свету.
Још је име Пилатово унето у Вјерују, да би се показала неправда незнабожаца. Закони римски сматрани су једним од најсавршених дела, које су незнабожни народи створили. Међутим Човек Невиности осуђен је на смрт у време власти тих многохваљених римских закона над светом и од правног представника тих закона, Понтија Пилата, намесника римског кесара. У примени на Праведнику над праведницима то „савршено дело“ незнабожаца показало се савршеном ништаријом. Један очит разлог више, да се сам Бог небески морао спустити у свет, да спасе свет од свеопштег мрака незнабоштва. Отуда спомен Пилатовог имена у Символу Вере звучи као вечна осуда не само извршиоца незнабожачких закона него и самих тих закона. Пострадалог и погребеног, рекли су Свети Оци Никејски. Питаћете: зашто су морале и ове речи доћи, кад је већ речено – распетога? Кад је неки човек распет на крст и ексерима прикован, ко може сумњати у његово страдање? И кад издахне на крсту, није ли нешто сасвим природно и обично, да он буде погребен? Словесни у то не сумњају. Словеснима је то и природно и јасно. Али бесловесне гризе сумња. Они мисле, да себе узвисе понижавајући Христа. И судећи Судију свога мисле, да умакну од осуде. Јављали су се неки бесловесни људи, који су тврдили да Господ на крсту није осећао болове. Говорили су, да је Христос био само привидан човек, и да као такав није могао ни осећати муке и страдања. Као да нису чули за ропац Сина Божјег у Гетсиманији: Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова (Мат. 26, 39)! И као да њихово окамењено срце није у стању да задрхти пред Његовим узвиком бола на крсту: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио (27, 46)! О неправедници, зар не верујете у страдање највећег Страдалника? Зар одричете бол од кога је земља уздрхтала и сунце помрчало? Зар се ваше срце окаменило пред болом, од кога се камење расцепило? Ово ће камење сведочити против вас у Дан Расплате, у Страшни Дан.
Блажена су два мужа, Јосиф и Никодим. Гле, они се потрудише око мртвог тела Господњега. Скидоше га с крста са страхопоштовањем, пажљиво га обавише платном с мирисима, и чесно сахранише у гроб. А Јевреји доћоше и гроб утврдише и запечатише. И измолише стражу од Пилата, да стражари код гроба, да не би неко украо тело умрлог Христа. Тако је све било; и словесни тако верују. Али је било бесловесних, који су понављали бајку, да тело Господње није било потпуно погребено но само прикривено. Из те бајке пустоловни књижевници испредали су бајке, неистините и неправедне.
Све те неистине и неправде против Спаситеља света унапред је провиђао Дух Божји Свети, који је обасјавао и надахњивао Свете Оце у Никеји. Зато их је Он и побудио, да поред речи, распетога – ставе и речи: пострадалог и погребеног. Да бисте ви, образовани, и потомци ваши, за вазда знали истину о Господу Спаситељу своме. И да бисте се истином могли борити против неистине.
Овако су изразили Свети Оци веру нашу у Господа Спаситеља, Искупитеља и Препородитеља рода људског, из љубави пострадалог за грешнике. Ова је вера објављена свима и понуђена свима. Но њу не могу примити неблагодарни, саможиви, самодовољни, бездушни. Како би је примили они, који затрпаше земљом образ Божји у себи, и од себе направише гроб душе своје? Ваистину, неће гробови ући у вечно Царство Божје. Него ће трулеж бити предата огњу неугасивом.
Ово је вера благодарних душа. Живећи у овој долини чемера и ужаса, они чине добро не очекујући враћања. Они су познали трновиту њиву овога света, те улажу све старање, да њихов траг не буде један трн више. Они ћуте кад чују заједљив прекор: сви су трње, зар ћете ви бити руже! И плачу у потаји за браћом својом, која се ревносно труде, да траг свој у овоме свету обележе трњем. Једно трње драго је срцу њиховоме, једно једино – но, по коме је нежна нога Божјега Сина корачала, и на коме су се руже расцветале. Благодарна срца гледају они те руже, и опасују се мирисом њиховим – о, јединим, подношљивим и животворним мирисом усред запаха буђе и смрти.
Благодарне душе гледају и виде и много друго трње украј пута Христовога. Оне виде трње горчине, врт свете Матере Спаситеља света, сав натопљен сузама, но сав раскошно расцветан у беле руже. И гледајући виде многе друге мање вртове праведника и за правду страдалника, трновите стабљике окићене разноврсним цвећем. И дишући осећају, да све то цвеће личи на Христа и мирише мирисом Христовим, здравим, животворним. И осећање благодарности према небеском Вртару навире у срца њихова, и прелива се. И оне се труде свим силама да свој живот и живот пријатеља својих учине цвећем, калемом Христа Распетога.
Ово је ваша вера, христоносци, вера предака ваших, благодарних Христу Господу до смрти. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до краја, до Дана Суда Христовога, на коме ће се цвеће примити, а бесплодно трње бацити у огањ. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Расплате лица њихова засијаће као сунце, и личиће на Бога. И биће названи благословеним. Љубав. Крст. Смрт.
___
SVETI NIKOLAJ ŽIČKI
6. …I RASPETOGA ZA NAS PRI PONTIJSKOM PILATU,POSTRADALOG I POGREBENOG.
Plamen božanske ljubavi u večnosti jednako plamti na ognjištu Božjega roditeljstva i Božjega sinovstva. Vetrovi vremena tamo ne dopiru. Ćudljivosti promena ne dodiruju taj plamen, niti ga povijaju, niti ga povećavaju, niti umanjuju. Otuda je ljubav božanska život nestareći, radost nepomućena, moć bezgranična. S tim čudesnim plamenom u rukama, i u srcu, i u svemu biću Svome sišao je Car nebeski čudesnim putem na čudesnu misiju meću ljude. I rekao je blažene reči. Ja sam došao da bacim oganj na zemlju; i kako bi mi se htjelo da se već zapalio! (Lk. 12, 49). Neka je samo jedna iskra toga svetoga ognja pala na srca vaša, dovoljno je, da vam osvetli dugi put ka večnom ognjištu. Ne utuljujte je, nego je krijte i čuvajte kao najdragocenije nasleđe, o obrazovani, vi koji nosite obraz Božji u sebi.
Sin Božji Jedinorodni, Premili, preklonio je nebesa i sišao na zemlju nas radi i našega spasenja radi. Nije se spustio sa prestola na presto, nego sa prestola na studen kamen. Mnogo se namučio nas radi i našega spasenja radi. Kad samo toliko kažemo: mnogo se namučio – pa je dosta za naš stid i za slavu ljubavi Njegove. Ali se mora više kazati, da bi istina bila potpuna. Mesija roda ljudskog podneo je klevete, zlobe, zamke, pljuvanja, šamaranja, ismevanja, šibanja. I time nije sve rečeno. Osuđen je s razbojnicima, raspet na krst, postradao, izdahnuo u mukama, pogreban bio. Prepunu čašu muka nije odbio, niti je trnov venac sebi s glave skinuo, niti je teški krst s leđa Svojih zbacio. Tako je On venčao veru pravu, pravoslavnu, sa stradanjem, i ljubav sa žrtvom.
Znate li, obrazovani, zašto su Sveti Oci uneli ime Pontija Pilata, bogoubice, u naše Vjeruju? Ne sumnjajte, da je tako blagoizvoleo Duh Božji Sveti, koji je nadahnjavao mudrošću Svete Oce. A Duh Božji Sveti blagoizvoleo je tako, da bi verni tačno i zauvek znali, u koga Hrista veruju. Jer su se javljali, i Javljaće se, lažni hristosi, lažne mesije, u svetu, da obmanjuju i zbunjuju. Stoga je Duh Sveti, Čovekoljubivi, Sveproviđajući, hteo da zauvek zakrili hristoverne od svake obmane i svake zabune. Stoga je On kroz usta Svetih Otaca u Nikeji tačno opredelio, na koga se Hrista misli, kad se govori o Mesiji i Spasitelju sveta. Misli se, obrazovani, jedino i isključivo na onoga Isusa Hrista, koji Je raspet za vreme Pontija Pilata, namesnika rimskog cara u to doba. Taj Hristos jedini je pravi Hristos, jedini nelažni Mesija, jedini čovekoljubivi Spasitelj. Svi ostali, koji su se predstavljali i koji se budu predstavljali svetu pod tim velikim imenom, do ivice vremena, do Dana Sudnoga, jesu lažni hristosi.
Još je ime Pilatovo spomenuto zbog toga, da se ličnost Spasitelja sveta pokaže i potvrdi kao ličnost istorijska a ne maštom izmaštana. Kad se spomene ime Pontija Pilata, onda se time opredeljuje i vreme i mesto pojave Hrista Gospoda u svetu. Jer se zna tačno, čak i prema istoričarima rimskim, neznabožnim, hristobornim, kada je i gde Pontije Pilat bio namesnik kesarev. Ne znate li slabost ljudsku, vi obrazovani? Po slabosti svojoj mnogi premnogi su skloni, da odriču svoga dobrotvora a da ne sumnjaju u svoga zlotvora. Po toj slabosti neki su ljudi do sada – a takvih će biti i od sada – sumnjali u ličnost Hristovu kao ličnost istorijsku, dok nikad niko nije posumnjao u istorijsko postojanje jednoga čoveka zvanog Pontije Pilat, čoveka koji je u vreme rimskog kesara Tiberija bio kesarev namesnik u gradu Jerusalimu. Spomenom imena Pontija Pilata, dakle, hteli su Sveti Oci Nikejski naglasiti istoričnost ličnosti Hristove koja se u određeno vreme i na određenom mestu javila i živela u ovome svetu.
Još je ime Pilatovo uneto u Vjeruju, da bi se pokazala nepravda neznabožaca. Zakoni rimski smatrani su jednim od najsavršenih dela, koje su neznabožni narodi stvorili. Međutim Čovek Nevinosti osuđen je na smrt u vreme vlasti tih mnogohvaljenih rimskih zakona nad svetom i od pravnog predstavnika tih zakona, Pontija Pilata, namesnika rimskog kesara. U primeni na Pravedniku nad pravednicima to „savršeno delo“ neznabožaca pokazalo se savršenom ništarijom. Jedan očit razlog više, da se sam Bog nebeski morao spustiti u svet, da spase svet od sveopšteg mraka neznaboštva. Otuda spomen Pilatovog imena u Simvolu Vere zvuči kao večna osuda ne samo izvršioca neznabožačkih zakona nego i samih tih zakona.
Postradalog i pogrebenog, rekli su Sveti Oci Nikejski. Pitaćete: zašto su morale i ove reči doći, kad je već rečeno – raspetoga? Kad je neki čovek raspet na krst i ekserima prikovan, ko može sumnjati u njegovo stradanje? I kad izdahne na krstu, nije li nešto sasvim prirodno i obično, da on bude pogreben? Slovesni u to ne sumnjaju. Slovesnima je to i prirodno i jasno. Ali beslovesne grize sumnja. Oni misle, da sebe uzvise ponižavajući Hrista. I sudeći Sudiju svoga misle, da umaknu od osude. Javljali su se neki beslovesni ljudi, koji su tvrdili da Gospod na krstu nije osećao bolove. Govorili su, da je Hristos bio samo prividan čovek, i da kao takav nije mogao ni osećati muke i stradanja. Kao da nisu čuli za ropac Sina Božjeg u Getsimaniji: Oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova (Mat. 26, 39)! I kao da njihovo okamenjeno srce nije u stanju da zadrhti pred Njegovim uzvikom bola na krstu: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio (27, 46)! O nepravednici, zar ne verujete u stradanje najvećeg Stradalnika? Zar odričete bol od koga je zemlja uzdrhtala i sunce pomrčalo? Zar se vaše srce okamenilo pred bolom, od koga se kamenje rascepilo? Ovo će kamenje svedočiti protiv vas u Dan Rasplate, u Strašni Dan.
Blažena su dva muža, Josif i Nikodim. Gle, oni se potrudiše oko mrtvog tela Gospodnjega. Skidoše ga s krsta sa strahopoštovanjem, pažljivo ga obaviše platnom s mirisima, i česno sahraniše u grob. A Jevreji doćoše i grob utvrdiše i zapečatiše. I izmoliše stražu od Pilata, da stražari kod groba, da ne bi neko ukrao telo umrlog Hrista. Tako je sve bilo; i slovesni tako veruju. Ali je bilo beslovesnih, koji su ponavljali bajku, da telo Gospodnje nije bilo potpuno pogrebeno no samo prikriveno. Iz te bajke pustolovni književnici ispredali su bajke, neistinite i nepravedne.
Sve te neistine i nepravde protiv Spasitelja sveta unapred je proviđao Duh Božji Sveti, koji je obasjavao i nadahnjivao Svete Oce u Nikeji. Zato ih je On i pobudio, da pored reči, raspetoga – stave i reči: postradalog i pogrebenog. Da biste vi, obrazovani, i potomci vaši, za vazda znali istinu o Gospodu Spasitelju svome. I da biste se istinom mogli boriti protiv neistine.
Ovako su izrazili Sveti Oci veru našu u Gospoda Spasitelja, Iskupitelja i Preporoditelja roda ljudskog, iz ljubavi postradalog za grešnike. Ova je vera objavljena svima i ponuđena svima. No nju ne mogu primiti neblagodarni, samoživi, samodovoljni, bezdušni. Kako bi je primili oni, koji zatrpaše zemljom obraz Božji u sebi, i od sebe napraviše grob duše svoje? Vaistinu, neće grobovi ući u večno Carstvo Božje. Nego će trulež biti predata ognju neugasivom.
Ovo je vera blagodarnih duša. Živeći u ovoj dolini čemera i užasa, oni čine dobro ne očekujući vraćanja. Oni su poznali trnovitu njivu ovoga sveta, te ulažu sve staranje, da njihov trag ne bude jedan trn više. Oni ćute kad čuju zajedljiv prekor: svi su trnje, zar ćete vi biti ruže! I plaču u potaji za braćom svojom, koja se revnosno trude, da trag svoj u ovome svetu obeleže trnjem. Jedno trnje drago je srcu njihovome, jedno jedino – no, po kome je nežna noga Božjega Sina koračala, i na kome su se ruže rascvetale. Blagodarna srca gledaju oni te ruže, i opasuju se mirisom njihovim – o, jedinim, podnošljivim i životvornim mirisom usred zapaha buđe i smrti.
Blagodarne duše gledaju i vide i mnogo drugo trnje ukraj puta Hristovoga. One vide trnje gorčine, vrt svete Matere Spasitelja sveta, sav natopljen suzama, no sav raskošno rascvetan u bele ruže. I gledajući vide mnoge druge manje vrtove pravednika i za pravdu stradalnika, trnovite stabljike okićene raznovrsnim cvećem. I dišući osećaju, da sve to cveće liči na Hrista i miriše mirisom Hristovim, zdravim, životvornim. I osećanje blagodarnosti prema nebeskom Vrtaru navire u srca njihova, i preliva se. I one se trude svim silama da svoj život i život prijatelja svojih učine cvećem, kalemom Hrista Raspetoga.
Ovo je vaša vera, hristonosci, vera predaka vaših, blagodarnih Hristu Gospodu do smrti. Neka ovo bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, sve do kraja, do Dana Suda Hristovoga, na kome će se cveće primiti, a besplodno trnje baciti u oganj. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan Rasplate lica njihova zasijaće kao sunce, i ličiće na Boga. I biće nazvani blagoslovenim.
Ljubav. Krst. Smrt.
Comments