СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
12. … ИСПОВЕДАМ ЈЕДНО КРШТЕЊЕ ЗА ОПРОШТАЈ ГРЕХОВА.
Вода пере. Шта пере вода? Пере кожу од зноја и прашине. Онај малени део нечистоће, који тело знојењем излучи из себе, то вода пере. И онај незнатни део прашине, што од овога света падне на кожу, може вода да опере.
Но вода није у стању да опере сву ону нечистоћу, онај гној и трулеж, што се нагомилава у унутрашњости тела. Вода је немоћна према тој унутрашњој нечистоћи, која се ствара и задржава у органима. Та нечистоћа долази или од нездраве или од сувишне прашине овога света, коју људи уносе у себе као храну.
Па кад је вода немоћна према тој нечистоћи материјалној, колико ли је она тек немоћна према нечистоћи најунутрашњијој, душевној?
Јасно је да вода не пере душу. Она пере ваздух, и пере земљу. Сву кору земљину она је у стању да опере, као и кожу човекову. Њено је дејство огромно, њена услуга драгоцена. Али она не може да опере масну нечистоћу душе човекове. Јевреји су непрестано вршили обредна прања и умивања, тј. непрестано су прали кожу водом. Но њихову нечистоту душевну вода није могла такнути. И толико са нагомилала унутрашња нечистота у њима, да кад се она отворила и излила на пречистог Господа Исуса, смрад њен разноси се до данас по целоме свету.
Вода је само символ. Прање телесно символ је прања духовнога. Символ може опрати символ, али не и стварност. Вода може опрати спољашње лице човеково, али не и унутрашње. А ово унутрашње лице човеково јесте образ Божји у човеку – жива душа са духовном стварношћу у себи. Отуда само једини Бог силом Духа свога може опрати духовну нечистоту у човеку.
Но и као симбол очишћења вода је потребна при хришћанском крштењу. Тим пре је она била неопходна при символичним крштењима дохришћанским. Свети Јован Крститељ крштавао је само водом. А по тумачењу апостола Павла цео народ јеврејски крстио се символички водом: Оцеви наши сви под облаком бише, и сви кроз море прођоше. И сви се у Мојсија крстише у облаку и мору (I Кор. 10, 1-2). То није стварно крштење, но сликовно, праобразно. Оно је само сен хришћанског крштења.
Хришћанско крштење значи потпуно очишћење. Ово крштење представља двери, кроз које људи ступају у цркву Христову. Не ступају двапут или трипут, но једанпут. Због тога је једно крштење. У Светом Писму Божјем то је нарочито наглашено речима: Један Господ, једна вјера, једно крштење (Еф. 4, 5). Зато окрените се од оних који вам говоре, да је човеку потребно више крштења.
Крштењем се изглађава са образа Божјега у нама она најсрамнија прљотина, коју је праотац рода нашега кануо на себе, и коју је потомству оставио у наслеђе. Тај демонски печат у души нашој, црн и одвратан као пакао, само се правим крштењем може изгладити.
Отуда крштење означава умирање старог греховног човека у нама и рођење новог, безгрешног. И то је посведочено Светим Писмом Божјим. Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт његову крстисмо се. Тако се с њим погребосмо крштењем у смрт, да као што уста Христос из мртвијех славом очином, тако и ми у новом животу да ходимо (Рим. 6, 3-4). Но не умре Господ два пута, да бисмо се ми два пута крстили у смрт његову. Зато Свети Оци Другог васељенског сабора у Цариграду изрекоше: Исповедам једно крштење.
Прасликом хришћанског крштења служило је и јеврејско обрезање. Ножем се одсецао крајичак тела. То је праслика. Крштењем се одсеца греховни израстак у души. То је стварност. И као што се обрезање вршило Једном заувек, тако се и крштење врши једном заувек. Обрезање се вршило и над одраслим и над децом. И крштење се врши и над одраслим и над децом. Тако се у Цркви Божјој поступа од апостолских времена (Дела ап. 16, 14 -15; 16, 30-39; I Кор. 1, 16). Зато окрените се од оних који вам говоре да не треба децу крштавати. Питајте их, ко ће одговарати за душе деце, која помру некрштена код крштених родитеља?
За опроштење греха. То је сврха крштења. Крштење Јованово није било за очишћење грехова него само за покајање. То је и сам Јован посведочио говорећи: Ја крштавам вас водом за покајање; а онај што иде за мном јачи је од мене… Он ће вас крстити Духом Светијем и огњем (Мат. 3, 11). Онај који је јачи од Јована Крститеља, и јачи од целога света, показао је личним примером начин правог и пуног крштења. Он се крстио водом и Духом Светим. Безгрешник се погрузио у воду Јордана, и у том часу сишао је на њега Дух Божји у виду голуба. Ту је, дакле, Јован који крштава, ту вода која пере тело, ту Дух Божји Свети који мије душу. Право и потпуно крштење. Једно, и непоновљиво над истим лицем.
По ноћи дође Никодим, кнез јеврејски, и упита Христа за науку спасења. Одговори му крштени Месија: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје (Јов. 3,5). Очишћење и тела и душе. Обновљење и тела и душе. Благодат Духа Светога даје силу и светињу води. Огањ Духа Светога сагорева при крштењу ону праотачку израстал у души свакога потомка Адамовог. Греховно бреме многих векова и колена, ругобна грба, смиче се са душе крштеног. Наследна проказа ишчезава. Од тога часа крштени је одговоран само за будуће, не за бивше.
Крштење, којим је Јован крштавао Јевреје, било је и престало. Оно је служило само као знак узбуне и припреме. Цар небески је долазио. Сва духовна атмосфера била је притајена као дух у самртника. Јован је осетио вејање новога, свежега ветра, мирисног и животворног, усред лешинског задаха света. Христос је био близу. И Јован је викао на узбуну, на припрему за дочек, на покајање. И крштавао је водом за покајање. То крштење је престало. Оно није имало благодатне силе Духа Светога, која је доцније дата свету кроз Христа (Дела ап. 19, 1 – 6). А крштење водом и Духом остало је до данас. Без њега не може се назвати нико хришћанином. Гле, Господ је заповедио апостолима: Идите и научите све народе крстећи их ва име оца и сина и светога духа (Мат. 28, 19). То је заповест лековита и спасоносна, коју су апостоли свети дословно извршили, и коју света и саборна апостолска црква до данас извршује.
Но осим овога светога крштења, којим се сви ми крстимо, постоји још једна врста крштења, које није дато свима. То је крштење крвљу мучеништва. Сви они великани, који пострадаше и крв своју пролише за Христа, крштени су крштењем крви. Крштење крвљу нарочито је познато вама, православним следбеницима Христовим. Нигде толиког броја крвљу крштених колико мећу прецима вашим, давним и скорим. И у ове наше дане у православном свету лије се крв мученика. Хиљаде и хиљаде њих крштавају се у крви својој. То су витешки сведоци јеванћеља Христова. Деца БожЈа, коју незнабошци као јагањце кољу! Њихова жртва укрепљује цркву Христову на земљи, а њихова света имена проширују календар хришћански. Крштени у крви својој вазда су били и биће богатство и украс Православља.
Било је и незнабожаца, некрштених водом и Духом, но крштених крвљу мучеништва. И њихово је крштење примљено као правилно и пуноважно. Чак је њихово крштење и више од обичног нашег крштења. Они немадоше времена, да се крсте водом и Духом. Будући духом слепи, као незнабошци, они наједанпут погледаше, познаше Христа, и за њега одмах живот свој положише. Тако се они крстише једним Господњим крштењем, Голготским, али не и Јорданским. А преци ваши православни, многи и многи, и стари и млади, и мушки и женски, и цареви и патријарси, богати и сиромашни, крстише се и једним и другим крштењем, и Јорданским и Голготским. Број тих витешких предака ваших, који се крстише најпре водом и Духом а потом крвљу својом мученичком, толики је кроз векове и векове, да би испунио државу једну.
Прво крштење, водом и Духом, заповеђено је, а друго, крвљу својом, остављено је свакоме на избор. Једном приликом упита благи Господ синове Заведејеве: Можете ли пити чашу коју ћу ја пити, и крстити се крштењем којим се ја крстим (Мат. 20, 22)? Видите ли, како Господ назива своје страдање – крштењем? И видите ли, како Он не каже синовима грома: морате! него их пита: можете ли? Јасно је, дакле, да се крштење крвљу не заповеда свима вернима, као оно прво крштење, него се оставља на вољу. На крштење крвљу одлучују се само они, који поред велике вере у Господа имају и велику љубав према Њему. Као што је Он сам рекао: Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји (Јов. 15, 13 -14). Безбројни преци ваши били су пријатељи Пријатеља људи. И пријатељство своје према Њему посведочили су они онако како је и Он посведочио пријатељство своје према њима – печатом крви и смрти.
Не дајте се обманути, христоносци, ако вам неки јеретик каже, да је крштење једина благодатна тајна, и да других нема. Не дајте се заварати тиме, што се у нашем Вјерују само крштење спомиње, а друге тајне остају без спомена. Свети Оци цариградски, који споменуше свето крштење, држаху и остале свете тајне. Поред крштења држаху они, свето и правилно, и миропомазање и покајање, и причешће, и јелеосвећење, и брак, и свештенство. Све ове тајне засведочене су крепко Светим Писмом и Светим Предањем. Но Свети Оци, састављајући кратки Символ Вере, споменуше само крштење зато што је то основна и уводна тајна у Цркви Божјој.
Гле, тајном крштења раскрштава се са болесном прошлошћу. И душа се уводи у лечионицу, која се зове црква. А када душа кроз крштење, као кроз двери, уђе у лечионицу, онда она унутра налази све остало што је на потребу. Тамо је миропомазање, печат дара Духа Светога. Тамо исповест и покајање за нове ране душевне. Тамо причешће, храна душе самим телом Христовим и крвљу. Тамо јелеосвећење – молитвено призивање Духа Светога на укрепљење и осећање телесног храма човековог и раслабљеног становника тога храма, душе човекове. Тамо велика тајна брака – чудо Божјег премудрог домостројства. Тамо свештеничко рукоположење, ради прејемства апостолске службе и апостолске силе. Тамо и сви остали лекови и сви канали, кроз које свемоћни Дух Божји лечи, и теши, и милује, и усправља душе верних. Ово је вера увиђавних и мудрих. Њу нерадо примају неувиђавани и малоумни. Не увиђајући ништавило своје они не осећају потребу у помоћи јакога Бога. А увиђавни су до дна испитали немоћ своју, и немоћ свих земнородних, Испитивањем себе и других они су дошли до сазнања, да се нечистота душе човекове не може опрати самом водом нити икаквим другим елементом природним без силе свесилнога Духа Божјега. Због тога они у кротости и смерности обраћају се Богу за помоћ. И по мудрости својој употребљавају све оне мелеме за душу, које налазе у божанској лечионици, у цркви светој. Окренути леђима сенкама и варкама овога света они се предају вољи Свевишњега. И лицем се управљају непрестано ка вечној светлости. Они знају да су путници, и да ће се пут скоро свршити. Зато ходе радосно све напред и напред. И милостиво придржавају сапутнике своје, браћу своју, као царску децу, која се враћају у царевину Оца свог небеског.
Ово је вера ваша, христоносци, вера увиђавних и мудрих предака ваших. Нека она буде вера и деце ваше, све до свршетка путовања. Ово је вера непосредна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Расплате, у Страшни Дан Правде, када Христос узусуди по правди, они ће се назвати благословеним.
Вода. Крв. Препорођај.
***
SVETI NIKOLAJ ŽIČKI
12. … ISPOVEDAM JEDNO KRŠTENJE ZA OPROŠTAJ GREHOVA.
Voda pere. Šta pere voda? Pere kožu od znoja i prašine. Onaj maleni deo nečistoće, koji telo znojenjem izluči iz sebe, to voda pere. I onaj neznatni deo prašine, što od ovoga sveta padne na kožu, može voda da opere.
No voda nije u stanju da opere svu onu nečistoću, onaj gnoj i trulež, što se nagomilava u unutrašnjosti tela. Voda je nemoćna prema toj unutrašnjoj nečistoći, koja se stvara i zadržava u organima. Ta nečistoća dolazi ili od nezdrave ili od suvišne prašine ovoga sveta, koju ljudi unose u sebe kao hranu.
Pa kad je voda nemoćna prema toj nečistoći materijalnoj, koliko li je ona tek nemoćna prema nečistoći najunutrašnjijoj, duševnoj?
Jasno je da voda ne pere dušu. Ona pere vazduh, i pere zemlju. Svu koru zemljinu ona je u stanju da opere, kao i kožu čovekovu. Njeno je dejstvo ogromno, njena usluga dragocena. Ali ona ne može da opere masnu nečistoću duše čovekove. Jevreji su neprestano vršili obredna pranja i umivanja, tj. neprestano su prali kožu vodom. No njihovu nečistotu duševnu voda nije mogla taknuti. I toliko sa nagomilala unutrašnja nečistota u njima, da kad se ona otvorila i izlila na prečistog Gospoda Isusa, smrad njen raznosi se do danas po celome svetu.
Voda je samo simvol. Pranje telesno simvol je pranja duhovnoga. Simvol može oprati simvol, ali ne i stvarnost. Voda može oprati spoljašnje lice čovekovo, ali ne i unutrašnje. A ovo unutrašnje lice čovekovo jeste obraz Božji u čoveku – živa duša sa duhovnom stvarnošću u sebi. Otuda samo jedini Bog silom Duha svoga može oprati duhovnu nečistotu u čoveku.
No i kao simbol očišćenja voda je potrebna pri hrišćanskom krštenju. Tim pre je ona bila neophodna pri simvoličnim krštenjima dohrišćanskim. Sveti Jovan Krstitelj krštavao je samo vodom. A po tumačenju apostola Pavla ceo narod jevrejski krstio se simvolički vodom: Ocevi naši svi pod oblakom biše, i svi kroz more prođoše. I svi se u Mojsija krstiše u oblaku i moru (I Kor. 10, 1-2). To nije stvarno krštenje, no slikovno, praobrazno. Ono je samo sen hrišćanskog krštenja.
Hrišćansko krštenje znači potpuno očišćenje. Ovo krštenje predstavlja dveri, kroz koje ljudi stupaju u crkvu Hristovu. Ne stupaju dvaput ili triput, no jedanput. Zbog toga je jedno krštenje. U Svetom Pismu Božjem to je naročito naglašeno rečima: Jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje (Ef. 4, 5). Zato okrenite se od onih koji vam govore, da je čoveku potrebno više krštenja.
Krštenjem se izglađava sa obraza Božjega u nama ona najsramnija prljotina, koju je praotac roda našega kanuo na sebe, i koju je potomstvu ostavio u nasleđe. Taj demonski pečat u duši našoj, crn i odvratan kao pakao, samo se pravim krštenjem može izgladiti.
Otuda krštenje označava umiranje starog grehovnog čoveka u nama i rođenje novog, bezgrešnog. I to je posvedočeno Svetim Pismom Božjim. Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se. Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt, da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo (Rim. 6, 3-4). No ne umre Gospod dva puta, da bismo se mi dva puta krstili u smrt njegovu. Zato Sveti Oci Drugog vaseljenskog sabora u Carigradu izrekoše: Ispovedam jedno krštenje.
Praslikom hrišćanskog krštenja služilo je i jevrejsko obrezanje. Nožem se odsecao krajičak tela. To je praslika. Krštenjem se odseca grehovni izrastak u duši. To je stvarnost. I kao što se obrezanje vršilo Jednom zauvek, tako se i krštenje vrši jednom zauvek. Obrezanje se vršilo i nad odraslim i nad decom. I krštenje se vrši i nad odraslim i nad decom. Tako se u Crkvi Božjoj postupa od apostolskih vremena (Dela ap. 16, 14 -15; 16, 30-39; I Kor. 1, 16). Zato okrenite se od onih koji vam govore da ne treba decu krštavati. Pitajte ih, ko će odgovarati za duše dece, koja pomru nekrštena kod krštenih roditelja?
Za oproštenje greha. To je svrha krštenja. Krštenje Jovanovo nije bilo za očišćenje grehova nego samo za pokajanje. To je i sam Jovan posvedočio govoreći: Ja krštavam vas vodom za pokajanje; a onaj što ide za mnom jači je od mene… On će vas krstiti Duhom Svetijem i ognjem (Mat. 3, 11). Onaj koji je jači od Jovana Krstitelja, i jači od celoga sveta, pokazao je ličnim primerom način pravog i punog krštenja. On se krstio vodom i Duhom Svetim. Bezgrešnik se pogruzio u vodu Jordana, i u tom času sišao je na njega Duh Božji u vidu goluba. Tu je, dakle, Jovan koji krštava, tu voda koja pere telo, tu Duh Božji Sveti koji mije dušu. Pravo i potpuno krštenje. Jedno, i neponovljivo nad istim licem.
Po noći dođe Nikodim, knez jevrejski, i upita Hrista za nauku spasenja. Odgovori mu kršteni Mesija: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje (Jov. 3,5). Očišćenje i tela i duše. Obnovljenje i tela i duše. Blagodat Duha Svetoga daje silu i svetinju vodi. Oganj Duha Svetoga sagoreva pri krštenju onu praotačku izrastal u duši svakoga potomka Adamovog. Grehovno breme mnogih vekova i kolena, rugobna grba, smiče se sa duše krštenog. Nasledna prokaza iščezava. Od toga časa kršteni je odgovoran samo za buduće, ne za bivše.
Krštenje, kojim je Jovan krštavao Jevreje, bilo je i prestalo. Ono je služilo samo kao znak uzbune i pripreme. Car nebeski je dolazio. Sva duhovna atmosfera bila je pritajena kao duh u samrtnika. Jovan je osetio vejanje novoga, svežega vetra, mirisnog i životvornog, usred lešinskog zadaha sveta. Hristos je bio blizu. I Jovan je vikao na uzbunu, na pripremu za doček, na pokajanje. I krštavao je vodom za pokajanje. To krštenje je prestalo. Ono nije imalo blagodatne sile Duha Svetoga, koja je docnije data svetu kroz Hrista (Dela ap. 19, 1 – 6). A krštenje vodom i Duhom ostalo je do danas. Bez njega ne može se nazvati niko hrišćaninom. Gle, Gospod je zapovedio apostolima: Idite i naučite sve narode krsteći ih va ime oca i sina i svetoga duha (Mat. 28, 19). To je zapovest lekovita i spasonosna, koju su apostoli sveti doslovno izvršili, i koju sveta i saborna apostolska crkva do danas izvršuje.
No osim ovoga svetoga krštenja, kojim se svi mi krstimo, postoji još jedna vrsta krštenja, koje nije dato svima. To je krštenje krvlju mučeništva. Svi oni velikani, koji postradaše i krv svoju proliše za Hrista, kršteni su krštenjem krvi. Krštenje krvlju naročito je poznato vama, pravoslavnim sledbenicima Hristovim. Nigde tolikog broja krvlju krštenih koliko meću precima vašim, davnim i skorim. I u ove naše dane u pravoslavnom svetu lije se krv mučenika. Hiljade i hiljade njih krštavaju se u krvi svojoj. To su viteški svedoci jevanćelja Hristova. Deca BožJa, koju neznabošci kao jaganjce kolju! Njihova žrtva ukrepljuje crkvu Hristovu na zemlji, a njihova sveta imena proširuju kalendar hrišćanski. Kršteni u krvi svojoj vazda su bili i biće bogatstvo i ukras Pravoslavlja.
Bilo je i neznabožaca, nekrštenih vodom i Duhom, no krštenih krvlju mučeništva. I njihovo je krštenje primljeno kao pravilno i punovažno. Čak je njihovo krštenje i više od običnog našeg krštenja. Oni nemadoše vremena, da se krste vodom i Duhom. Budući duhom slepi, kao neznabošci, oni najedanput pogledaše, poznaše Hrista, i za njega odmah život svoj položiše. Tako se oni krstiše jednim Gospodnjim krštenjem, Golgotskim, ali ne i Jordanskim. A preci vaši pravoslavni, mnogi i mnogi, i stari i mladi, i muški i ženski, i carevi i patrijarsi, bogati i siromašni, krstiše se i jednim i drugim krštenjem, i Jordanskim i Golgotskim. Broj tih viteških predaka vaših, koji se krstiše najpre vodom i Duhom a potom krvlju svojom mučeničkom, toliki je kroz vekove i vekove, da bi ispunio državu jednu.
Prvo krštenje, vodom i Duhom, zapoveđeno je, a drugo, krvlju svojom, ostavljeno je svakome na izbor. Jednom prilikom upita blagi Gospod sinove Zavedejeve: Možete li piti čašu koju ću ja piti, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim (Mat. 20, 22)? Vidite li, kako Gospod naziva svoje stradanje – krštenjem? I vidite li, kako On ne kaže sinovima groma: morate! nego ih pita: možete li? Jasno je, dakle, da se krštenje krvlju ne zapoveda svima vernima, kao ono prvo krštenje, nego se ostavlja na volju. Na krštenje krvlju odlučuju se samo oni, koji pored velike vere u Gospoda imaju i veliku ljubav prema Njemu. Kao što je On sam rekao: Od ove ljubavi niko veće nema, da ko život svoj položi za prijatelje svoje. Vi ste prijatelji moji (Jov. 15, 13 -14). Bezbrojni preci vaši bili su prijatelji Prijatelja ljudi. I prijateljstvo svoje prema Njemu posvedočili su oni onako kako je i On posvedočio prijateljstvo svoje prema njima – pečatom krvi i smrti.
Ne dajte se obmanuti, hristonosci, ako vam neki jeretik kaže, da je krštenje jedina blagodatna tajna, i da drugih nema. Ne dajte se zavarati time, što se u našem Vjeruju samo krštenje spominje, a druge tajne ostaju bez spomena. Sveti Oci carigradski, koji spomenuše sveto krštenje, držahu i ostale svete tajne. Pored krštenja držahu oni, sveto i pravilno, i miropomazanje i pokajanje, i pričešće, i jeleosvećenje, i brak, i sveštenstvo. Sve ove tajne zasvedočene su krepko Svetim Pismom i Svetim Predanjem. No Sveti Oci, sastavljajući kratki Simvol Vere, spomenuše samo krštenje zato što je to osnovna i uvodna tajna u Crkvi Božjoj.
Gle, tajnom krštenja raskrštava se sa bolesnom prošlošću. I duša se uvodi u lečionicu, koja se zove crkva. A kada duša kroz krštenje, kao kroz dveri, uđe u lečionicu, onda ona unutra nalazi sve ostalo što je na potrebu. Tamo je miropomazanje, pečat dara Duha Svetoga. Tamo ispovest i pokajanje za nove rane duševne. Tamo pričešće, hrana duše samim telom Hristovim i krvlju. Tamo jeleosvećenje – molitveno prizivanje Duha Svetoga na ukrepljenje i osećanje telesnog hrama čovekovog i raslabljenog stanovnika toga hrama, duše čovekove. Tamo velika tajna braka – čudo Božjeg premudrog domostrojstva. Tamo svešteničko rukopoloženje, radi prejemstva apostolske službe i apostolske sile. Tamo i svi ostali lekovi i svi kanali, kroz koje svemoćni Duh Božji leči, i teši, i miluje, i uspravlja duše vernih.
Ovo je vera uviđavnih i mudrih. Nju nerado primaju neuviđavani i maloumni. Ne uviđajući ništavilo svoje oni ne osećaju potrebu u pomoći jakoga Boga. A uviđavni su do dna ispitali nemoć svoju, i nemoć svih zemnorodnih, Ispitivanjem sebe i drugih oni su došli do saznanja, da se nečistota duše čovekove ne može oprati samom vodom niti ikakvim drugim elementom prirodnim bez sile svesilnoga Duha Božjega. Zbog toga oni u krotosti i smernosti obraćaju se Bogu za pomoć. I po mudrosti svojoj upotrebljavaju sve one meleme za dušu, koje nalaze u božanskoj lečionici, u crkvi svetoj. Okrenuti leđima senkama i varkama ovoga sveta oni se predaju volji Svevišnjega. I licem se upravljaju neprestano ka večnoj svetlosti. Oni znaju da su putnici, i da će se put skoro svršiti. Zato hode radosno sve napred i napred. I milostivo pridržavaju saputnike svoje, braću svoju, kao carsku decu, koja se vraćaju u carevinu Oca svog nebeskog.
Ovo je vera vaša, hristonosci, vera uviđavnih i mudrih predaka vaših. Neka ona bude vera i dece vaše, sve do svršetka putovanja. Ovo je vera neposredna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan Rasplate, u Strašni Dan Pravde, kada Hristos uzusudi po pravdi, oni će se nazvati blagoslovenim.
Voda. Krv. Preporođaj.