2. …ОЦА, СВЕДРЖИТЕЉА, ТВОРЦА НЕБА И ЗЕМЉЕ И СВЕГА ВИДЉИВОГ И НЕВИДЉИВОГ
СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
Са страхом и трепетом да погледамо кроз отшкринуту завесу вечности. Ту завесу није одшкринула немоћна рука људска. Њу је одшкринуо Он, Једини, Живи, Истинити. Да није то Он учинио, ко би други могао? Сви умови људски са свима силама поднебеским не би могли ту завесу померити ни за длаку.
Он се смиловао на људе и померио је завесу. И три млаза светлости блеснула су на људе, који носе образ Његов у себи. И образовани су то видели и устрепетали од свете радости. Он се објавио као Несравњиви; раван једино самоме Себи, Једини, Живи, Истинити, објавио се као Отац, Сведржитељ, Творац.
Ваша немирна мисао хита са питањем: Чији Отац? И откад Отац? Отац Господа нашег Исуса Христа, и Отац од вечности. Пре створења света Он је био Отац. Пре времена и времених бића, пре ангела и свих небеских сила, пре сунца и месеца, пре зоре и месечине, Отац је родио Сина Свог јединородног. Говорећи о Вечноме, смемо ли изговорити реч – када? Од када је Бог – Бог, од тада је Бог – Отац. Но у Њему нема – када, јер у Њему нема колута времена.
Свевишњи објављује Себе прво Оцем па онда Сведржитељем и Творцем. То је вама образованим јасно. Његово родитељство односи се на савечнога Сина, а сведржитељство и творчество на свет створени, видљиви и невидљиви. Прво, дакле, Отац, па Сведржитељ и Творац. У вечности нико Бога није могао назвати Оцем осим Сина Његовог, Јединородног.
А у времену? Ни у времену, кроз векове и векове – нико. Слушајте древну историЈу рода људског, и примите је к срцу. Она даје светлост уму вашем, и радост души вашој. Када је свет створен, и када је Адам изгнан из Раја због греха смртног, одвратног греха непослушнбсти према Створитељу своме, па све до силаска Сина Божјег на земљу, нико од смртних није се усуђивао назвати Бога својим оцем. Најдивнији изабраници Његови називали су га највећим именима; именовали су Га и Сведржитељем, и Судијом, и Свевишњим, и Царем, и Господом над војскама, само не именом Оца, именом слатким.
Најбољи у роду људском могли су се осетити као створења једног свемоћног Створитеља, као лонци једног божанског Лончара; никада као деца једнога Оца небеског. То право дато Је људима кроз Господа Исуса Христа. Није свима дато, но онима који Га примише. Који Га примише даде им власт да буду синови Божји (Јов. 1, 12). То јест: да буду посињени и да смеју ословити Бога: Авва Оче (Гал. 4, 56, Рим. 8, 1416)! То усиновљење – дар милости Божје – објавио је и понудио људима сам Христос на самом почетку службе Своје у свету. Он је објавио људима, да могу од тада називати Бога Оцем својим говорећи: овако дакле молите се ви: Оче наш који се на небесима (Мат. 6, 9). И од тада до данас многи милиони младенаца и стараца на кугли земљиној из дана у дан брује: Оче наш!
Зли духови немају права именовати Бога Оцем својим. И непокајаним грешницима не да се да изговоре ту слатку реч: Оче! Само праведницима и покајницима даде се то право, да у молитвама својим могу од свег срца и душе узвикнути Богу: Оче наш! Онима пак који верују против Бога и Божјег закона, било мислима или речима или делима, никако се не да ословити Бога именом утешним и слатким: Оче!
Три стотине и осамнаест Светих Отаца у Никеји, који саставише Вјерују свих вас, који носите образ Божји у себи, који сте образовани, именоваху Бога најпре Оцем па онда Сведржитељем и Творцем. То учинише просветљени Духом Божјим Светим. Учинише то прво зато што је Свевишњи Отац Господу Христу пре времена и створења света. И друго зато што је ваплоћени Син Божји донео као први дар људима – следбеницима Својим – усиновљење, то јест право, да могу Оца Његовог именовати Оцем својим. Оче наш! Каква радост под сунцем и звездама може већма обрадовати срца ваша, о образовани, који носите образ Божји у себи? И не само да вам је Господ Син Божји дозволио да именујете Свевишњега, Јединога, Живога, Истинитога, Оцем вашим, него је чак и заповедио: И оцем не зовите никога на земљи, јер је у вас један отац који је на небесима (Мат. 23, 9). О радости ваше, радости неисказане! Право родитељство је на небесима, изнад сунца и звезда. Родитељство на земљи само је сенка и символ.
Радост је ваша и у томе што је Отац ваш небески Сведржитељ и Творац. Свети Оци Никејски, просветљени Духом Божјим Светим, назвали су Свевишњега најпре Сведржитељем па Творцем. Не изгледа ли природније, рећи ћете, да се прво нешто створи па онда држи; и да би Свевишњега требало назвати најпре Творцем па Сведржитељем? Тако само изгледа, али не цените по изгледу кад о Истинитом мислите. Гле, Бог и јесте прво Сведржитељ. Пре него је саздао небо и земљу Бог Сведржитељ држао је у Себи и план стварања, од крупница до ситница, и све силе, све законе, све поретке. Без тога умнога сведржитељства, како би стварање било могуће и изводљиво?
Кад је пак величанствени Створитељ створио оба света, видљиви и невидљиви, Он је продужио да буде Сведржитељ, и да све силе у оба света, све законе и поретке, држи потпунце у неодољивој моћи Својој. Ниједан врабац не може пасти на земљу без Оца вашег, потврдио је Син Божји (Мат. 10, 29). И длака с главе ваше неће погинути (Лк. 21, 18) опет без воље Бога Сведржитеља. Својом крепком руком држи Бог чак и силе одречне и богоборне. Сва њихова дејства против закона Његових и против верних Он обрће и искоришћује на добро, по неописивој мудрости и моћи. И доводи све у склад са Својим плановима. Ниједна суза праведеника, ма и у море канула, не остаје заборављена. Ниједна добра или зла реч, у свету изречена, не остаје без одговора Божјег, јавног или тајног.
Отац, Сведржитељ, Творац. То је Бог ваш, Једини, Живи, Истинити. Као Творац Бог је створио небо и земљу и све твари видљиве и невидљиве. Бог наш на небеси и на земљи, све што је хтео створио је (Пс. 115, 3). Под небом су свештени тумачи одувек разумевали царство ангела и свих осталих могућих небеских сила, видљивих за Бога, невидљивих за нас. Под земљом су разумевали све твари на земљи, у земљи, око земље и од земље, доступне чувственом дознању нашем.
Све видљиво и невидљиво што је створено, створено је Богом. Не постоји никакав други Творац, ни на небу ни на земљи, осим Свевишњега. Нити постоји ишта створено, од највећег до најмањег, што је неко други створио изван Свевишњега. Он је једини Творац у пуном и правом смислу. У пуном и правом смислу Творац је онај ко је створио и грађу и грађевину, и ствари и облике ствари; и који је у све унео неку тајанствену силу постојања, узајамног односа, привлачности и одбојности, покрета и живота.
Зато кад чујете говор, да је Створитељ створио све што је створено, разумете то као да је речено, да је Створитељ створио не само облике твари од готове грађе него и саму ту грађу. У томе се и пројавила пуноћа Божје творачке моћи, што је Он створио и једно и друго. Да ли се та грађа састојала из четири велике стихије: земље, воде, огња и ваздуха, како су то стари мислили, или је и то четворо, уза се остало укупно, из једне праграђе електричног својства, како то нови научници мисле – зар ћемо се у то сад упуштати? Несумњиво је једно: да је и основа и потка свуколиког ткива васионског изум и твар великога Бога Створитеља.
Сву чудесност и величанственост тога ткива, о образовани, могу ли све мисли људске домислити? или све очи обухватити? или све уши слухом ухватити? или сви јeзици исказати? Облици и боје, бројеви и сразмере, музика и песма, радост и бол, светови у води, светови у прашини, светови у ваздуху, огњена кола звездана – не нагони ли све то вас, образоване, на молитвено ћутање више него на говор?
Но знајте, да све то чудо и величанство видљиве васионе једва је као кићена гарда пред капијом царске палате, пред вратима света невидљивог, царства духовног, ангелског. А тамо за вратима и јесте тек право чудо, чудо изнад свих чудеса, величанство изнад свих величанстава. Тамо где сунца светли сам Свевишњи Цар царева (Откр. 22, 5)! Ту тек не помаже ни мисао, ни око, ни ухо, ни језик. Велики апостол био је духом узнет до трећега неба и однесен у рај, и чу неисказане ријечи којијех човјеку није слободно говорити (II Кор. 12, 3). Тако у небесима, у духовном царству Цара Створитеља, све превишава нашу садашњу моћ схватања и изражавања.
А овај свет видљиви према оном свету невидљивом јесте као сенка према стварности, као символ према духу, као слова према смислу, као писмо о даљној домовини изгнаника. Но и један и други свет створио је исти Творац. Он једини држи оба света Својом неуморном и сведржавном руком – једини Створитељ. Он једини води их тајанственим путевима ка тајанственим циљевима, које им је Он предодредио – Он, благи Отац Господа Христа и свих изабраних чеда Својих.
Ово је вера уплаканих, који плачу за правдом, истином и животом. Ово није вера слугу неправде, лажи и смрти, пријатеља смеха, што се завршује очајањем. Ово је вера уплаканих над немоћи својом и немоћи свега рода човечјег. Они ишту Источник правде, истине и живота. И овај Источник им се даје. Тада се њихове сузе жалости претварају у сузе радости. Јер су нашли најдрагоценије благо – Оца, Сведржитеља, Творца. Шта им остаје више да ишту, кад Њиме добијају све? Једино им остају – сузе покајања, којим се мију од сваке неправде и лажи, и бране од вечне смрти. Омивени сузама покајницама они постају благог и милостивог срца према браћи својој, сапутницима својим на путу за вечну домовину. И помажу овима, да познаду правога Бога, Источника правде, истине и живота.
Ово је ваша вера, христоносци, вера предака ваших, који не жалише ни труда ни суза, док се Господу не приближише и утеху не примише. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до краја времена. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Божјем њима неће бити тешко. Назваће се благословеним. Отац. Сведржитељ. Творац.
___
2. …OCA, SVEDRŽITELJA, TVORCA NEBA I ZEMLJE I SVEGA VIDLJIVOG I NEVIDLJIVOG
SVETI NIKOLAJ ŽIČKI
Sa strahom i trepetom da pogledamo kroz otškrinutu zavesu večnosti. Tu zavesu nije odškrinula nemoćna ruka ljudska. Nju je odškrinuo On, Jedini, Živi, Istiniti. Da nije to On učinio, ko bi drugi mogao? Svi umovi ljudski sa svima silama podnebeskim ne bi mogli tu zavesu pomeriti ni za dlaku.
On se smilovao na ljude i pomerio je zavesu. I tri mlaza svetlosti blesnula su na ljude, koji nose obraz Njegov u sebi. I obrazovani su to videli i ustrepetali od svete radosti. On se objavio kao Nesravnjivi; ravan jedino samome Sebi, Jedini, Živi, Istiniti, objavio se kao Otac, Svedržitelj, Tvorac.
Vaša nemirna misao hita sa pitanjem: Čiji Otac? I otkad Otac? Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, i Otac od večnosti. Pre stvorenja sveta On je bio Otac. Pre vremena i vremenih bića, pre angela i svih nebeskih sila, pre sunca i meseca, pre zore i mesečine, Otac je rodio Sina Svog jedinorodnog. Govoreći o Večnome, smemo li izgovoriti reč – kada? Od kada je Bog – Bog, od tada je Bog – Otac. No u Njemu nema – kada, jer u Njemu nema koluta vremena.
Svevišnji objavljuje Sebe prvo Ocem pa onda Svedržiteljem i Tvorcem. To je vama obrazovanim jasno. Njegovo roditeljstvo odnosi se na savečnoga Sina, a svedržiteljstvo i tvorčestvo na svet stvoreni, vidljivi i nevidljivi. Prvo, dakle, Otac, pa Svedržitelj i Tvorac. U večnosti niko Boga nije mogao nazvati Ocem osim Sina Njegovog, Jedinorodnog.
A u vremenu? Ni u vremenu, kroz vekove i vekove – niko. Slušajte drevnu istoriJu roda ljudskog, i primite je k srcu. Ona daje svetlost umu vašem, i radost duši vašoj. Kada je svet stvoren, i kada je Adam izgnan iz Raja zbog greha smrtnog, odvratnog greha neposlušnbsti prema Stvoritelju svome, pa sve do silaska Sina Božjeg na zemlju, niko od smrtnih nije se usuđivao nazvati Boga svojim ocem. Najdivniji izabranici Njegovi nazivali su ga najvećim imenima; imenovali su Ga i Svedržiteljem, i Sudijom, i Svevišnjim, i Carem, i Gospodom nad vojskama, samo ne imenom Oca, imenom slatkim.
Najbolji u rodu ljudskom mogli su se osetiti kao stvorenja jednog svemoćnog Stvoritelja, kao lonci jednog božanskog Lončara; nikada kao deca jednoga Oca nebeskog. To pravo dato Je ljudima kroz Gospoda Isusa Hrista. Nije svima dato, no onima koji Ga primiše. Koji Ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji (Jov. 1, 12). To jest: da budu posinjeni i da smeju osloviti Boga: Avva Oče (Gal. 4, 56, Rim. 8, 1416)!
To usinovljenje – dar milosti Božje – objavio je i ponudio ljudima sam Hristos na samom početku službe Svoje u svetu. On je objavio ljudima, da mogu od tada nazivati Boga Ocem svojim govoreći: ovako dakle molite se vi: Oče naš koji se na nebesima (Mat. 6, 9). I od tada do danas mnogi milioni mladenaca i staraca na kugli zemljinoj iz dana u dan bruje: Oče naš!
Zli duhovi nemaju prava imenovati Boga Ocem svojim. I nepokajanim grešnicima ne da se da izgovore tu slatku reč: Oče! Samo pravednicima i pokajnicima dade se to pravo, da u molitvama svojim mogu od sveg srca i duše uzviknuti Bogu: Oče naš! Onima pak koji veruju protiv Boga i Božjeg zakona, bilo mislima ili rečima ili delima, nikako se ne da osloviti Boga imenom utešnim i slatkim: Oče!
Tri stotine i osamnaest Svetih Otaca u Nikeji, koji sastaviše Vjeruju svih vas, koji nosite obraz Božji u sebi, koji ste obrazovani, imenovahu Boga najpre Ocem pa onda Svedržiteljem i Tvorcem. To učiniše prosvetljeni Duhom Božjim Svetim. Učiniše to prvo zato što je Svevišnji Otac Gospodu Hristu pre vremena i stvorenja sveta. I drugo zato što je vaploćeni Sin Božji doneo kao prvi dar ljudima – sledbenicima Svojim – usinovljenje, to jest pravo, da mogu Oca Njegovog imenovati Ocem svojim. Oče naš! Kakva radost pod suncem i zvezdama može većma obradovati srca vaša, o obrazovani, koji nosite obraz Božji u sebi? I ne samo da vam je Gospod Sin Božji dozvolio da imenujete Svevišnjega, Jedinoga, Živoga, Istinitoga, Ocem vašim, nego je čak i zapovedio: I ocem ne zovite nikoga na zemlji, jer je u vas jedan otac koji je na nebesima (Mat. 23, 9). O radosti vaše, radosti neiskazane! Pravo roditeljstvo je na nebesima, iznad sunca i zvezda. Roditeljstvo na zemlji samo je senka i simvol.
Radost je vaša i u tome što je Otac vaš nebeski Svedržitelj i Tvorac. Sveti Oci Nikejski, prosvetljeni Duhom Božjim Svetim, nazvali su Svevišnjega najpre Svedržiteljem pa Tvorcem. Ne izgleda li prirodnije, reći ćete, da se prvo nešto stvori pa onda drži; i da bi Svevišnjega trebalo nazvati najpre Tvorcem pa Svedržiteljem? Tako samo izgleda, ali ne cenite po izgledu kad o Istinitom mislite. Gle, Bog i jeste prvo Svedržitelj. Pre nego je sazdao nebo i zemlju Bog Svedržitelj držao je u Sebi i plan stvaranja, od krupnica do sitnica, i sve sile, sve zakone, sve poretke. Bez toga umnoga svedržiteljstva, kako bi stvaranje bilo moguće i izvodljivo?
Kad je pak veličanstveni Stvoritelj stvorio oba sveta, vidljivi i nevidljivi, On je produžio da bude Svedržitelj, i da sve sile u oba sveta, sve zakone i poretke, drži potpunce u neodoljivoj moći Svojoj. Nijedan vrabac ne može pasti na zemlju bez Oca vašeg, potvrdio je Sin Božji (Mat. 10, 29). I dlaka s glave vaše neće poginuti (Lk. 21, 18) opet bez volje Boga Svedržitelja. Svojom krepkom rukom drži Bog čak i sile odrečne i bogoborne. Sva njihova dejstva protiv zakona Njegovih i protiv vernih On obrće i iskorišćuje na dobro, po neopisivoj mudrosti i moći. I dovodi sve u sklad sa Svojim planovima. Nijedna suza pravedenika, ma i u more kanula, ne ostaje zaboravljena. Nijedna dobra ili zla reč, u svetu izrečena, ne ostaje bez odgovora Božjeg, javnog ili tajnog.
Otac, Svedržitelj, Tvorac. To je Bog vaš, Jedini, Živi, Istiniti. Kao Tvorac Bog je stvorio nebo i zemlju i sve tvari vidljive i nevidljive. Bog naš na nebesi i na zemlji, sve što je hteo stvorio je (Ps. 115, 3). Pod nebom su svešteni tumači oduvek razumevali carstvo angela i svih ostalih mogućih nebeskih sila, vidljivih za Boga, nevidljivih za nas. Pod zemljom su razumevali sve tvari na zemlji, u zemlji, oko zemlje i od zemlje, dostupne čuvstvenom doznanju našem.
Sve vidljivo i nevidljivo što je stvoreno, stvoreno je Bogom. Ne postoji nikakav drugi Tvorac, ni na nebu ni na zemlji, osim Svevišnjega. Niti postoji išta stvoreno, od najvećeg do najmanjeg, što je neko drugi stvorio izvan Svevišnjega. On je jedini Tvorac u punom i pravom smislu. U punom i pravom smislu Tvorac je onaj ko je stvorio i građu i građevinu, i stvari i oblike stvari; i koji je u sve uneo neku tajanstvenu silu postojanja, uzajamnog odnosa, privlačnosti i odbojnosti, pokreta i života.
Zato kad čujete govor, da je Stvoritelj stvorio sve što je stvoreno, razumete to kao da je rečeno, da je Stvoritelj stvorio ne samo oblike tvari od gotove građe nego i samu tu građu. U tome se i projavila punoća Božje tvoračke moći, što je On stvorio i jedno i drugo. Da li se ta građa sastojala iz četiri velike stihije: zemlje, vode, ognja i vazduha, kako su to stari mislili, ili je i to četvoro, uza se ostalo ukupno, iz jedne pragrađe električnog svojstva, kako to novi naučnici misle – zar ćemo se u to sad upuštati? Nesumnjivo je jedno: da je i osnova i potka svukolikog tkiva vasionskog izum i tvar velikoga Boga Stvoritelja.
Svu čudesnost i veličanstvenost toga tkiva, o obrazovani, mogu li sve misli ljudske domisliti? ili sve oči obuhvatiti? ili sve uši sluhom uhvatiti? ili svi jezici iskazati? Oblici i boje, brojevi i srazmere, muzika i pesma, radost i bol, svetovi u vodi, svetovi u prašini, svetovi u vazduhu, ognjena kola zvezdana – ne nagoni li sve to vas, obrazovane, na molitveno ćutanje više nego na govor?
No znajte, da sve to čudo i veličanstvo vidljive vasione jedva je kao kićena garda pred kapijom carske palate, pred vratima sveta nevidljivog, carstva duhovnog, angelskog. A tamo za vratima i jeste tek pravo čudo, čudo iznad svih čudesa, veličanstvo iznad svih veličanstava. Tamo gde sunca svetli sam Svevišnji Car careva (Otkr. 22, 5)! Tu tek ne pomaže ni misao, ni oko, ni uho, ni jezik. Veliki apostol bio je duhom uznet do trećega neba i odnesen u raj, i ču neiskazane riječi kojijeh čovjeku nije slobodno govoriti (II Kor. 12, 3). Tako u nebesima, u duhovnom carstvu Cara Stvoritelja, sve previšava našu sadašnju moć shvatanja i izražavanja.
A ovaj svet vidljivi prema onom svetu nevidljivom jeste kao senka prema stvarnosti, kao simvol prema duhu, kao slova prema smislu, kao pismo o daljnoj domovini izgnanika. No i jedan i drugi svet stvorio je isti Tvorac. On jedini drži oba sveta Svojom neumornom i svedržavnom rukom – jedini Stvoritelj. On jedini vodi ih tajanstvenim putevima ka tajanstvenim ciljevima, koje im je On predodredio – On, blagi Otac Gospoda Hrista i svih izabranih čeda Svojih.
Ovo je vera uplakanih, koji plaču za pravdom, istinom i životom. Ovo nije vera slugu nepravde, laži i smrti, prijatelja smeha, što se završuje očajanjem. Ovo je vera uplakanih nad nemoći svojom i nemoći svega roda čovečjeg. Oni ištu Istočnik pravde, istine i života. I ovaj Istočnik im se daje. Tada se njihove suze žalosti pretvaraju u suze radosti. Jer su našli najdragocenije blago – Oca, Svedržitelja, Tvorca. Šta im ostaje više da ištu, kad Njime dobijaju sve? Jedino im ostaju – suze pokajanja, kojim se miju od svake nepravde i laži, i brane od večne smrti. Omiveni suzama pokajnicama oni postaju blagog i milostivog srca prema braći svojoj, saputnicima svojim na putu za večnu domovinu. I pomažu ovima, da poznadu pravoga Boga, Istočnika pravde, istine i života.
Ovo je vaša vera, hristonosci, vera predaka vaših, koji ne žališe ni truda ni suza, dok se Gospodu ne približiše i utehu ne primiše. Neka ovo bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, sve do kraja vremena. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. Na Sudu Božjem njima neće biti teško. Nazvaće se blagoslovenim.
Otac. Svedržitelj. Tvorac.