СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
1. ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА… Ко сеје семе добро по њиви некрченој? Словесан то не чини, Словесан ће чинити по Слову Божјем. Он ће прво искрчити њиву од корова, па онда ће посејати семе добро.
Њива – то је душа људска, коров – многобоштво, добро семе – вера у једнога Бога. Данас вама изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога јединога Бога, а смешно и сулудно веровати у више богова. Но није то увек било тако. Било је времена, када су у васцелом свету само неколико људи веровали у једнога Бога, па је онда дошло друго време, када је цео један народ веровао у једнога Бога. И сви остали, многобожни, гледали су с богаташким презрењем на ове једнобожне зато што имајући само једнога Бога, имају тобож сувише мало. А једнобожни пак гледали су са чуђењем и са жаљењем на многобожне зато што имајући много, немају ништа.
Веру у једнога Бога требало је најпре добити од поуздана сведока, па онда ју посејати по душама људским као по њивама. Најпоузданији сведок који сведочи о једноме Богу а против мноштва богова, јесте сам Бог, Живи и Истинити.
Он је сам Себе засведочио преко достојних слугу Својих говорећи: Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме (II Мојс. 20, 2-3).
Једини Живи, Истинити, објављивао је Себе постепено. Усред корова многобоштва Он је налазио поједине њивице, искрчене и очишћене, и по њима је сејао добро семе вере. То су биле душе појединих праведника. Те душе биле су још и као приготовљене свеће, које је Он ужегао, те су светлеле у тами многобоштва. И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе (Јов. 1, 5). Авељ, Енох, Ноје, Аврам, Исак, Јаков, Јов, Јосиф, Мојсеј, Исаија, Данило – свеће Божје, појединачно паљене!
Једини Живи, Истинити, потом је објавио Себе целом народу Јаковљевом или Израиљевом. По милости Својој Он им се објавио, најпре у земљи Мисирској, земљи тућој, па онда у пустињи, у земљи ничијој, и најзад у Ханану, у земљи њиховој. И народ је сав говорио неко време: Верујем у једнога Бога.
Но народ Божји почео се колебати у вери. И то колебање трајало је вековима. И опасност је претила, да се светлост у тами не угаси и разгорели огањ не упепели.
Једини Живи, Истинити, Сажаљиви, Многомилостиви, видећи ту опасност послао је мећу људе Сина Свога Господа Исуса Христа:
да разагна тмине многобоштва;
да укрепи срца људска за ход навише;
да посеје добро семе вере у једнога Бога,
Јединога, Живога, Истинитога.
Вредне пчеле Христове, апостоли свети, разнели су ту веру, тај усев Божји, по свему свету.
Ваистину, као медоносне пчеле Божје разишли су се апостоли из Јерусалима на све четири стране, по народима и племенима, да као медом сладе људске душе благовешћу о Једином, Живом, Истинитом.
Апостоли свети крчили су земље од идолског корова и душе људске од веровања у множину божанстава. На искрченим пољима сејали су свету веру у Јединога, Живога, Истинитога.
О како је то био трудан и опасан посао! То је био највећи запамћени сукоб, који је мисионаре једнобоштва, верујте ми, стао и зноја и суза и рана и крви. Људи су се претешко растајали од својих уображених божанстава, и тешко примали веру у једнога Бога. Збуњени множином твари и супротношћу дејстава у васиони они су сматрали за вероватније да постоји множина богова него један једини Бог. Плењени обманом неискусне деце, да је сила у мноштву, они су држали за вероватније, да мноштво богова има већу силу него један Бог. Држали су да више њих могу више помоћи неголи један једини.
Против апостола су устале две врсте људи – а две врсте свега их је и било у свету – једни који су хранили душе све отровом идолопоклонства, и други који су хранили своја тела израдом идолских кипова. И ови последњи нису били мања сметња од оних првих. Пример: апостол Павле и златар Димитрије. Некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао, он скупи ове и другијех оваковијех ствари мајсторе, и рече: људи! ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете, да не само у Ефесу него по свој Азији овај Павле поврати народ многи говорећи: то нијесу богови што се рукама човечијем граде…и ова несрећа доћи ће и на наш занат да не пролази (Дела ап. 19, 24-27). Једни су, дакле, сматрали, да је њихова душа у опасности, други пак, да је њихов трбух у опасности од нове вере. Тако су сматрали сви људи на земљи и сви народи, с најмањим изузетком. И ти изузеци предавани су суровој смрти, као Сократ у Атини.
Култура ту није помагала ништа. Културнији народи правили су идоле само од скупоценијег материјала и у правилнијем облику неголи народи дивљи, но идоли су остајали идоли, и ропство душе човечје и тамо и онамо подједнако. Кад је свети апостол Павле био у културној Атини, раздражи се дух његов у њему гледајући град пун идола (Дела ап. 17, 16). Исто као и Андреја у Сараматији, и Матеја у Мисиру, и Вартоломеј у Индији. Идоли на тргу, идоли пред судницама и касарнама, идоли пред прагом, идоли у кући, идоли по собама, идоли свуда. Ниједан списак није могао набројати све богове, којима су се људи и народи клањали.
Све то идолско трње гребло је и крвавило свете апостоле. Али су га они смело сасецали, крчили и чистили, а на место њега сејали добро семе вере у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога. Тај титански посао апостоли су свршавали речју, чудесима, љубављу и жртвом. Где нису успевали једним, успевали су другим. Где ничим другим нису могли успети, успевали су својом крвљу и – смрћу. Њихова мученичка крв палила је идоле као живи огањ.
Једини, Живи, Истинити, благословио је реч Својих апостола и труд њихов, и сузе, и уздахе, и жртве њихове. Тако је њихово семе уродило добрим плодом. А тај плод састоји се у томе, што данас људима изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога Бога, а смешно и сулудо веровати у много богова.
Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме. То је прво сведочанство Божје о Себи, прво откривење људима на земљи о Богу од Бога, и прва заповест Божја. Немој имати других богова уза ме, заповеда Бог, јер ако будеш имао и других богова, нанећеш себи две пагубе. Прва пагуба: вероваћеш и у лажне богове, непостојеће, измишљене, измаштане. Друга пагуба: поделићеш страхошпотовање и љубав, која свецело припада Мени Јединоме, Живоме, Истинитоме, и на те лажне богове.
Тиме ћеш помрачити веру у Мене, и ослабити страхопоштовање и љубав према Мени. И ја ћу се, као увређен и понижен, удаљити од тебе. И бићеш безбожник, мада ћеш ти уображавати да си богат у побожности због веровања у многе богове. Јер многобожац и безбожник на крају крајева, исто су. И Један и други су без једнога Бога, без Јединог, Живог, Истинитог.
Вера у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога, јесте вера смерних и умних. Ово није вера гордих, које гордост чини безумним, те обожавају себе или неку твар Творчеву, само не Творца.
Што човек смернији, то разумнији; што охолији, то безумнији. Смернима Бог даје ум, да знају и разумеју, а гордим се Он противи. Што се смерни више смирују пред Господом, то их Господ више обдарује умом. А ум је светлост, која води Богу, Једином, Живом, Истинитом. Благо онима који имају ума, да виде пролазност овога света и ништавило човека. Благо онима, који се осећају мали и ништи, јер ће их Бог узвисити до највишега познања, до познања бића и величанства Бога Свевишњега.
Ово је ваша вера, христоносци, и вера предака ваших, најсмернијих и најумнијих. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, до краја времена. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Њом се оци ваши спасаваху. Нити они постидеше ову веру нити ова вера њих. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Страшноме они неће бити постиђени пред лицем ангела и праведника. Него ће примити славу, и назваће се благословеним. Једини. Живи. Истинити.
_________
SVETI NIKOLAJ ŽIČKI
1. VERUJEM U JEDNOGA BOGA…
Ko seje seme dobro po njivi nekrčenoj? Slovesan to ne čini,
Slovesan će činiti po Slovu Božjem. On će prvo iskrčiti njivu od korova, pa onda će posejati seme dobro.
Njiva – to je duša ljudska, korov – mnogoboštvo, dobro seme – vera u jednoga Boga.
Danas vama izgleda sasvim prirodno i prosto verovati u jednoga jedinoga Boga, a smešno i suludno verovati u više bogova. No nije to uvek bilo tako. Bilo je vremena, kada su u vascelom svetu samo nekoliko ljudi verovali u jednoga Boga, pa je onda došlo drugo vreme, kada je ceo jedan narod verovao u jednoga Boga. I svi ostali, mnogobožni, gledali su s bogataškim prezrenjem na ove jednobožne zato što imajući samo jednoga Boga, imaju tobož suviše malo. A jednobožni pak gledali su sa čuđenjem i sa žaljenjem na mnogobožne zato što imajući mnogo, nemaju ništa.
Veru u jednoga Boga trebalo je najpre dobiti od pouzdana svedoka, pa onda ju posejati po dušama ljudskim kao po njivama. Najpouzdaniji svedok koji svedoči o jednome Bogu a protiv mnoštva bogova, jeste sam Bog, Živi i Istiniti.
On je sam Sebe zasvedočio preko dostojnih slugu Svojih govoreći: Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova uza me (II Mojs. 20, 2-3).
Jedini Živi, Istiniti, objavljivao je Sebe postepeno. Usred korova mnogoboštva On je nalazio pojedine njivice, iskrčene i očišćene, i po njima je sejao dobro seme vere. To su bile duše pojedinih pravednika. Te duše bile su još i kao prigotovljene sveće, koje je On užegao, te su svetlele u tami mnogoboštva. I vidjelo se svijetli u tami, i tama ga ne obuze (Jov. 1, 5). Avelj, Enoh, Noje, Avram, Isak, Jakov, Jov, Josif, Mojsej, Isaija, Danilo – sveće Božje, pojedinačno paljene!
Jedini Živi, Istiniti, potom je objavio Sebe celom narodu Jakovljevom ili Izrailjevom. Po milosti Svojoj On im se objavio, najpre u zemlji Misirskoj, zemlji tućoj, pa onda u pustinji, u zemlji ničijoj, i najzad u Hananu, u zemlji njihovoj. I narod je sav govorio neko vreme: Verujem u jednoga Boga.
No narod Božji počeo se kolebati u veri. I to kolebanje trajalo je vekovima. I opasnost je pretila, da se svetlost u tami ne ugasi i razgoreli oganj ne upepeli.
Jedini Živi, Istiniti, Sažaljivi, Mnogomilostivi, videći tu opasnost poslao je meću ljude Sina Svoga Gospoda Isusa Hrista:
da razagna tmine mnogoboštva;
da ukrepi srca ljudska za hod naviše;
da poseje dobro seme vere u jednoga Boga,
Jedinoga, Živoga, Istinitoga.
Vredne pčele Hristove, apostoli sveti, razneli su tu veru, taj usev Božji, po svemu svetu.
Vaistinu, kao medonosne pčele Božje razišli su se apostoli iz Jerusalima na sve četiri strane, po narodima i plemenima, da kao medom slade ljudske duše blagovešću o Jedinom, Živom, Istinitom.
Apostoli sveti krčili su zemlje od idolskog korova i duše ljudske od verovanja u množinu božanstava. Na iskrčenim poljima sejali su svetu veru u Jedinoga, Živoga, Istinitoga.
O kako je to bio trudan i opasan posao! To je bio najveći zapamćeni sukob, koji je misionare jednoboštva, verujte mi, stao i znoja i suza i rana i krvi.
Ljudi su se preteško rastajali od svojih uobraženih božanstava, i teško primali veru u jednoga Boga. Zbunjeni množinom tvari i suprotnošću dejstava u vasioni oni su smatrali za verovatnije da postoji množina bogova nego jedan jedini Bog. Plenjeni obmanom neiskusne dece, da je sila u mnoštvu, oni su držali za verovatnije, da mnoštvo bogova ima veću silu nego jedan Bog. Držali su da više njih mogu više pomoći negoli jedan jedini.
Protiv apostola su ustale dve vrste ljudi – a dve vrste svega ih je i bilo u svetu – jedni koji su hranili duše sve otrovom idolopoklonstva, i drugi koji su hranili svoja tela izradom idolskih kipova. I ovi poslednji nisu bili manja smetnja od onih prvih. Primer: apostol Pavle i zlatar Dimitrije. Nekakav zlatar, po imenu Dimitrije, koji građaše Dijani srebrne crkvice i davaše majstorima ne mali posao, on skupi ove i drugijeh ovakovijeh stvari majstore, i reče: ljudi! vi znate da od ovog posla mi imamo dobitak za svoje življenje; i vidite i čujete, da ne samo u Efesu nego po svoj Aziji ovaj Pavle povrati narod mnogi govoreći: to nijesu bogovi što se rukama čovečijem grade…i ova nesreća doći će i na naš zanat da ne prolazi (Dela ap. 19, 24-27).
Jedni su, dakle, smatrali, da je njihova duša u opasnosti, drugi pak, da je njihov trbuh u opasnosti od nove vere. Tako su smatrali svi ljudi na zemlji i svi narodi, s najmanjim izuzetkom. I ti izuzeci predavani su surovoj smrti, kao Sokrat u Atini.
Kultura tu nije pomagala ništa. Kulturniji narodi pravili su idole samo od skupocenijeg materijala i u pravilnijem obliku negoli narodi divlji, no idoli su ostajali idoli, i ropstvo duše čovečje i tamo i onamo podjednako. Kad je sveti apostol Pavle bio u kulturnoj Atini, razdraži se duh njegov u njemu gledajući grad pun idola (Dela ap. 17, 16). Isto kao i Andreja u Saramatiji, i Mateja u Misiru, i Vartolomej u Indiji. Idoli na trgu, idoli pred sudnicama i kasarnama, idoli pred pragom, idoli u kući, idoli po sobama, idoli svuda. Nijedan spisak nije mogao nabrojati sve bogove, kojima su se ljudi i narodi klanjali.
Sve to idolsko trnje greblo je i krvavilo svete apostole. Ali su ga oni smelo sasecali, krčili i čistili, a na mesto njega sejali dobro seme vere u jednoga Boga, Jedinoga, Živoga, Istinitoga. Taj titanski posao apostoli su svršavali rečju, čudesima, ljubavlju i žrtvom. Gde nisu uspevali jednim, uspevali su drugim. Gde ničim drugim nisu mogli uspeti, uspevali su svojom krvlju i – smrću. Njihova mučenička krv palila je idole kao živi oganj.
Jedini, Živi, Istiniti, blagoslovio je reč Svojih apostola i trud njihov, i suze, i uzdahe, i žrtve njihove. Tako je njihovo seme urodilo dobrim plodom. A taj plod sastoji se u tome, što danas ljudima izgleda sasvim prirodno i prosto verovati u jednoga Boga, a smešno i suludo verovati u mnogo bogova.
Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova uza me. To je prvo svedočanstvo Božje o Sebi, prvo otkrivenje ljudima na zemlji o Bogu od Boga, i prva zapovest Božja. Nemoj imati drugih bogova uza me, zapoveda Bog, jer ako budeš imao i drugih bogova, nanećeš sebi dve pagube. Prva paguba: verovaćeš i u lažne bogove, nepostojeće, izmišljene, izmaštane. Druga paguba: podelićeš strahošpotovanje i ljubav, koja svecelo pripada Meni Jedinome, Živome, Istinitome, i na te lažne bogove.
Time ćeš pomračiti veru u Mene, i oslabiti strahopoštovanje i ljubav prema Meni. I ja ću se, kao uvređen i ponižen, udaljiti od tebe. I bićeš bezbožnik, mada ćeš ti uobražavati da si bogat u pobožnosti zbog verovanja u mnoge bogove. Jer mnogobožac i bezbožnik na kraju krajeva, isto su. I Jedan i drugi su bez jednoga Boga, bez Jedinog, Živog, Istinitog.
Vera u jednoga Boga, Jedinoga, Živoga, Istinitoga, jeste vera smernih i umnih. Ovo nije vera gordih, koje gordost čini bezumnim, te obožavaju sebe ili neku tvar Tvorčevu, samo ne Tvorca.
Što čovek smerniji, to razumniji; što oholiji, to bezumniji. Smernima Bog daje um, da znaju i razumeju, a gordim se On protivi. Što se smerni više smiruju pred Gospodom, to ih Gospod više obdaruje umom. A um je svetlost, koja vodi Bogu, Jedinom, Živom, Istinitom. Blago onima koji imaju uma, da vide prolaznost ovoga sveta i ništavilo čoveka. Blago onima, koji se osećaju mali i ništi, jer će ih Bog uzvisiti do najvišega poznanja, do poznanja bića i veličanstva Boga Svevišnjega.
Ovo je vaša vera, hristonosci, i vera predaka vaših, najsmernijih i najumnijih. Neka ovo bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, do kraja vremena. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Njom se oci vaši spasavahu. Niti oni postideše ovu veru niti ova vera njih. Vaistinu, ovo je vera obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. Na Sudu Strašnome oni neće biti postiđeni pred licem angela i pravednika. Nego će primiti slavu, i nazvaće se blagoslovenim.
Jedini. Živi. Istiniti.