Основна истина православља – богочовек

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце – Богочовек Христос. Уствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа. Православље је Православље Богочовеком. И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља – Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у привиђење, у страшило, у бесмислицу. И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другог под небом.

Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога. Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свељубав, Сверадост, Свесила. Сва божанска савршенства Он је снео с неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавније, и највечније. Јер је Он – светост светитеља, мучеништво мученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих. Зашто је Богочовек све и сва у Православљу? Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати. И то остварио не потцењујући човека на рачун Бога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му Живот вечни, Истину вечну, Љубав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовеком постао божанско величанство.

Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инославља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство. Нигде интегралног човека у инослављу; сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колико је бесмислица „уметност ради уметности“, толико је бесмислица и „човек ради човека“. Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега. Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога. Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инослављу је само голи човек. У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква. Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овога света и методама царства овога света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу. Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме. Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом – Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу. (Кол. 3:1-3)

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског. Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и – постао је Сатана; откинули се анђели и – постали су ђаволи; откинуо се у многоме човек и – постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А кад се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ Православља, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола. То никада није могао, не може, нити ће икада моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком. Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом – Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

Православље је Православље Богочовеком. И ми православни, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. Уствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи Православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски

***

Sve se istine Pravoslavlja izvode iz jedne istine i svode na jednu istinu, bezgraničnu i večnu. Ta istina je Bogočovek Hristos. Ako do kraja proživite ma koju istinu Pravoslavlja, moraćete pronaći da je njeno srce – Bogočovek Hristos. Ustvari, sve istine Pravoslavlja nisu ništa drugo do razne varijante jedne Istine: Bogočoveka Hrista. Pravoslavlje je Pravoslavlje Bogočovekom. I ničim drugim i nikim drugim. Otuda je drugo ime Pravoslavlja – Bogočoveštvo. U njemu ništa ne biva po čoveku i od čoveka, već sve dolazi od Bogočoveka i biva po Bogočoveku. A to znači: osnovnu, večnu istinu života i sveta čovek doživljuje i saznaje samo pomoću Bogočoveka, u Bogočoveku. Još nešto: potpunu istinu o čoveku, o cilju i smislu njegovog postojanja, čovek doznaje jedino kroz Bogočoveka. Bez Njega i izvan Njega nema pravog čoveka, jer je čovek pravi čovek samo Bogočovekom i u Bogočoveku. Van Njega čovek se pretvara u priviđenje, u strašilo, u besmislicu. I mesto čoveka vi nalazite otpatke čoveka, odlomke čoveka, ogrizine čoveka. Otuda je i pravo čoveštvo jedino u bogočoveštvu. I nema drugog pod nebom.

Zašto je Bogočovek osnovna istina Pravoslavlja? Zato što je rešio sva pitanja koja muče i grizu duh ljudski: pitanje života i smrti, pitanje dobra i zla, pitanje zemlje i neba, pitanje istine i laži, pitanje ljubavi i mržnje, pitanje pravde i nepravde. Jednom rečju: pitanje čoveka i Boga. Zašto je Bogočovek osnovna istina Pravoslavlja? Zato što je svojim zemaljskim životom najočiglednije pokazao da je On ovaploćena, očovečena, oličena večna Istina, večna Pravda, večna Ljubav, večna Radost, večna Sila: Sveistina, Svepravda, Sveljubav, Sveradost, Svesila. Sva božanska savršenstva On je sneo s neba na zemlju. I ne samo sneo, nego nas i naučio, i dao nam blagodatne sile da ih pretvaramo u svoj život, u svoje misli, u svoja osećanja, u svoja dela. Otuda je naš poziv: ovaplotiti ih u sebi, i u svetu oko sebe.

Pogledajte najbolje među najboljima u rodu ljudskom. U svima njima Bogočovek je to što je najbolje, i najglavnije, i največnije. Jer je On – svetost svetitelja, mučeništvo mučenika, pravednost pravednika, apostolstvo apostola, dobrota dobrih, milosrđe milosrdnih, ljubav ljubećih. Zašto je Bogočovek sve i sva u Pravoslavlju? Zato što je On, kao Jedan od Svete Trojice, ovaploćeni Sin Božiji, nezamenljiv i kao Bog, i kao Utešitelj, i kao Zaštitnik, i kao Učitelj, i kao Spasitelj. Izmučen zemaljskom tragikom, čovek jedino u Njemu, svemilostivom Gospodu Isusu, nalazi: Boga koji može istinski osmisliti stradanje, Utešitelja koji može istinski utešiti u svakoj nevolji i tuzi, Zaštitnika koji može istinski zaštiti od svakog zla, Spasitelja koji može istinski spasti od smrti i greha, Učitelja koji može istinski naučiti večnoj Istini i Pravdi.

Bogočovek je sve i sva u Pravoslavlju, jer je bezmerno uveličao čoveka: uzdigao ga do Boga, učinio ga bogom po blagodati. I to ostvario ne potcenjujući čoveka na račun Boga, već ispunjujući čoveka svim božanskim savršenstvima. Kao niko, Bogočovek je proslavio čoveka: darovao mu Život večni, Istinu večnu, Ljubav večnu, Pravdu večnu, Radost večnu, Dobro večno, Blaženstvo večno. I čovek je Bogočovekom postao božansko veličanstvo.

Dok je osnovna istina Pravoslavlja Bogočovek, dotle je osnovna istina svakog inoslavlja čovek, ili razlomci njegovog bića: razum, volja, čula, duša, telo, veštastvo. Nigde integralnog čoveka u inoslavlju; sav je razbijen u atome, u deliće. I to sve u slavu veličine čovekove. Ali, koliko je besmislica „umetnost radi umetnosti“, toliko je besmislica i „čovek radi čoveka“. Taj put vodi u najkukavniji pandemonijum, gde je vrhovni idol čovek. A nigde kukavnijeg idola od njega. Početna je istina Pravoslavlja: čovek nije radi čoveka, već radi Boga. Ili potpunije: radi Bogočoveka. Zato mi u ime čoveka ostajemo uz Bogočoveka. U Njemu je jedino moguća razumnost čovečijeg bića, u Njemu je jedino moguće opravdanje čovečijeg postojanja. U tu istinu se stiču sve tajne neba i zemlje, sve vrednosti svih svetova o kojima čovek može misliti, sve radosti svih savršenstava koja čovek može postizati. Posredno i neposredno, u Pravoslavlju je Bogočovek sve, i u Njemu onda i čovek, a u inoslavlju je samo goli čovek. U samoj stvari, Pravoslavlje i nije drugo do čudesna Ličnost Bogočoveka Hrista, produžena kroz sve vekove, produžena kao Crkva. Pravoslavlje ima svoj pečat i svoj znak po kome se raspoznaje. To je svetli Lik Bogočoveka Isusa. Sve što toga Lika nema, nije pravoslavno. Sve što nema bogočovečanske Pravde, Istine, Ljubavi, Večnosti, nije pravoslavno. Sve što hoće da Bogočovekovo Evanđelje ostvari u ovom svetu metodama ovoga sveta i metodama carstva ovoga sveta, nije pravoslavno, već znači robovanje trećem đavoljem iskušenju. Biti pravoslavan znači: imati stalno Bogočoveka u duši, živeti Njime, misliti Njime, osećati Njime, delati Njime. Drugim rečima: biti pravoslavan znači biti hristonosac i duhonosac. To čovek postiže kada u telu Hristovom – Crkvi, vascelo biće svoje ispuni Bogočovekom Hristom od vrha do dna. Stoga je pravoslavni čovek stalno razapet molitvama između zemlje i neba, kao duga koja vezuje vrh neba sa ponorom zemlje. I dok telom molitveno hoda po tužnom mravinjaku zemaljskom, on dušom boravi gore gde Hristos sedi s desne strane Boga, jer je život njegov sakriven s Hristom u Bogu. (Kol. 3:1-3)

Bogočovek je osovina svih svetova: od atomskog do heruvimskog. Otkine li se od nje ma koje biće, otiskuje se u užas, u muke, u patnje. Otkinuo se Lucifer i – postao je Satana; otkinuli se anđeli i – postali su đavoli; otkinuo se u mnogome čovek i – postao nečovek. Otkine li se od nje ma koja tvar, neminovno se survava u haos i tugu. A kad se narod, kao celina, odrekne Bogočoveka, onda se njegova istorija pretvara u putovanje kroz pakao i njegove strahote.

Bogočovek je ne samo osnovna istina Pravoslavlja, nego i sila i svemoć Pravoslavlja, jer jedino On spasava čoveka od smrti, greha i đavola. To nikada nije mogao, ne može, niti će ikada moći učiniti čovek, ma koji čovek, niti čovečanstvo kao celina. Poraz je uvek kraj čovekove borbe sa smrću, grehom i đavolom, ako je ne vodi Bogočovekom. Samo Bogočovekom Hristom čovek savlađuje i smrt, i greh, i đavola. Otuda je smisao čoveka: ispuniti se Bogočovekom, u telu Njegovom – Crkvi Pravoslavnoj, preobraziti se Njime kroz blagodatne podvige, osvemoćiti se Njime silom Duha Svetoga, obesmrtiti se, obožiti se, obogočovečiti se. To je smisao, pravi smisao i vascelog roda ljudskog. To i radost, jedina radost u ovom svetu bezmerne tuge i otrovne gorčine.

Pravoslavlje je Pravoslavlje Bogočovekom. I mi pravoslavni, ispovedajući Bogočoveka, posredno ispovedamo hristolikost čoveka, božansko poreklo čoveka, božansku uzvišenost čoveka, a time i božansku vrednost i neprikosnovenost čovečije ličnosti. Ustvari, borba za Bogočoveka je borba za čoveka. Ne humanisti, već ljudi Pravoslavne bogočovečanske vere i života bore se za pravog čoveka, čoveka bogolikog i hristolikog.

Prepodobni JUSTIN Ćelijski