ČOVEK U ZAVETU MILOSTI

Radi boljeg razumevanja, pravimo razliku između zaeta otkupljenja i zaveta milosti. Ova dva zaveta su toliko povezani da se ponekada smatraju jednim. Prvi je večni temelje drugog.

1 Zavet otkupljenja

Ovaj se još naziva i ‘zastupnik mira’ ime koje proizilazi iz Zaharije 6,13. To je zavet između Oca koji predstavlja Trojicu, i sina koji predstavlja izabrane.

a) Svetopisamska osnova: Jasno je da je plan otkupljenja uključivao Božije večne odluke (Efescima 1,4-do kraja; 3,11; 2.Timoteju 1,9). Hristos je govorio o obećanjima koja su mu data pre nego je došao u ovaj svet, i stalno je ukazivao na obaveze i zadatke koje je dobio od Oca (Jovan 5,30.43; 6,38-40; 17,4-12). Očigledno je da je On zavetna ‘glava’ (Rimljanima 5,12-21; 1.Korinćanima 15,1-22). U Psalmu 2,7-9 se pominju obe strane zaveta kao i obećanja, a u Psalmu 40,7.8. Mesija izražava svoju spremnost da čini Očevu volju postajući žrtva za greh.

b) Sin u zavetu otkupljenja: Hristos ne samo da je Glava već je i Izvesnost zaveta otkupljenja (Jevrejima 7,22). Izvesnost je onaj koji na sebe uzima legalnu obavezu drugog. Hristos je uzeo mesto grešnika, poneo kaznu za greh i ispunio zahteve zakona za Svoj narod. Čineći to On je postao poslednji Adam, duh koji daje život (1.Korinćanima 15,45). Za Hrista ovaj zave je zavet dela, u kojem On ispunjava zahteve izvornog zahteva, ali za nas to je večni temelj zaveta milosti.

Koristi za izabrane su bezgranične. Oni jedino dobijaju otkupljenje i nasleđuju slavu koju je Hristos zaradio za grešnike.

v) Zahtevi i obećanja u zavetu otkupljenja:

(1) Otac zahteva od Sina da dobije ljudsku prirodu sa njenim sadašnjim slabostima, ali bez greha (Galatima 4,4.5; Jevrejima 2,10.11.14.15; 4,15); da podčini sebe pod zakon i plati kaznu i da zasluži večni život za izabrane (Psalam 40,8; Jovan 10,11; Galatima 1,4; 4,4.5) i da primeni Svoje zasluge na Svoj narod sa obnavljajućim delovanjem Svetoga Duha, osiguravajući tako posvećenje njihovih života Bogu (Jovan 10,28; 17,19-22; Jevrejima 5,7-9).

(2) Otac je obećao Sinu da će On pripremiti telo za Njega (Jevrejima 10,5) da će Ga pomazati sa Svetim Duhom (Isaija 42,1; 61,1; Jovan 3,34) da će Ga podržati u Njegovom radu (Isaija 42,6.7; Luka 22,34) da će Ga osloboditi od sile smrti i postaviti ga Sebi s desna (Psalam 16,8-11; Filipljanima 2,9-11)

da će Ga osposobiti da pošanje Duha radi formiranja Crkve (Jovan 14,26; 15,26; 16,13.14) da će privući i očuvati izabrane (Jovan 6,37.39.40.44.45) i da će mu podariti mnogobrojno potomstvo - seme (Psalam 22,27; 72,17)

2 Zavet milosti

Na temelju zaveta otkupljenja Bog je uspostavio i zavet milosti. Razmotrićemo nekoliko važnih stvari.

a) Ugovorne strane: Bog je prva strana u zavetu. On je uspostavio zavet i odredio odnos u kojem će druga strana stajati. Nije lako odrediti ko je ta druga strana. Preovladavajuće mišljenje u reformisanim krugovima jeste da su to izabrani grešnici u Hristu. Trebamo imati na umu da se zavet može posmatrati na dva načina:

(1) Kao kraj - cilj u sebi,zavet zajedničkog prijateljstva ili zajedništva života, koji se realizuje u toku istorije kroz delovanje Svetoga Duha. On predstavlja stanje u kojem su privilegovani poboljšani za duhovne stvari, gde se Božija obećanja prihvataju životm verom, i gde su obećani blagoslovi u potpunosti realizovani. On se može definisati i kao taj predragocen sporazume između Boga i izabranih grešnika u Hristu, u kojem Bog daje Sebe sa svim blagoslovima spasenja prema izabranim grešnicima, i kasnije prihvatanje Boga i svih Njegovih veličanstvenim darova verom. (Ponovljeni zakoni 7,9; 2.Dnevnika 6,14;Psalam 25,10.14; 103,17.18)

(2) Kao sredstvo za postizanje cilja, čisto legalni sporazum za realizaciju duhovnih ciljeva. Evidentno je da Pismo ponekada govori o zavetu koji uključuje i one u kojima se obećanja nikada nisu realizovala, poput Ismaela, Isava, zlih Elijevih sinova, pobunjenih Izrailjaca koji su umrli u svojim gresima. Zavet se može posmatrati i kao čisto legalni sporazume, u kojem Bog garantuje obećanje spasenja svima koji veruju. Ako zavet posmatramo u ovom širem smislu, možemo reći da je Bog uspostavio zavet sa vernicima i njihovom decom (Postanje 17,7; Dela 2,39; Rimljanima 9,1-4).

b) Obećanja i zahtevi zaveta: Svaki zavet ima dve strane; on nudi određene privilegije ali zahteva i određene obaveze.

1) Obećanja zaveta. Glavno obećanje zaveta, koje uključuje sve druge, sadrži se u često ponovljenoj rečenici: ‘Biću Bog tebi i tvojim potomcima.’ (Jeremija 31,33; 32,38-40; Jezekilj 34,23-25.30.31; 36, 25-28; Jevrejima 8,10; 2.Korinćanima 6,16-18) Ova obećanja uključuju sve druge, kao što su privremeni blagoslovi opravdanja, Duha Božijeg, i konačnog proslavljenja (oboženja) u životu koji nikada ne prestaje. (Jov 19,25-27; psalam 16,11; 73,24-26; Isaija 43,25; Jeremija 31,33.34, Jezekilj 36,27; Danilo 12,2; Galatima 4,4.5.6; Titu 3,7; Jevrejima 11,7; Jakov 2,5)

2) Zahtevi zaveta. Zavet milosti nije zavet dela; on ne zahteva nikakva dela kada gledamo na naše zasluge. Ipak, on sadrži određene zahteve i nameće određene obaveze na čoveka. Ispunjavajući zahteve zaveta čovek ne zarađuje ništa, već jednostavno stavlja sebe na put gde će Bog komunicirati sa njim - dati obećane blagoslove. Štaviše, treba uvek imati u mislima da su i obaveze prekrivene obećanjima: Bog će dati ljudima sve što On zahteva od njih. Dve stvari koje On zahteva od onih koji stoje u zavetnom odnosu sa Njim su (a) da oni prihvataju zavet i zavetna obećanja verom, i time ulaze u život zaveta; i (b) da iz principa novog života začetog i rođenog u njima, posvećuju sebe Bogu u novoj poslušnosti.

v) Karakteristike zaveta: Zavet milosti je milostivi zavet jer je on plod manifestovanja milosti Božije prema grešnicima. Od početka do kraje to je milost. To je takođe i večni i nepovredivi zavet, u kojem će Bog uvek biti istinit, iako ga čovek može prestupiti. Čak i svom najširem dohvatu, on uključuje samo deo čovečnastva, te je stoga i poseban. Ako je Novozavetni period nazvan

univerzalnim, to je učinjeno jedino u pogledu činjenice da nije ograničen na jevreje, kao što je to bio slučaj u Starozavetnom periodu. Ovaj zavet je takođe okarakterisan jedinstvom. U suštini je isti u svim periodima, iako se forme njegove administracije menjaju. Suštinska obećanja su ista (Postanje 17,7; Jevrejima 8,10), evanđelje je isto (Galtima 3,8), zahtevanje vere je isto (Galatima 3,6.7) i posrednik je isti (Jevrejima 13,8). Zavet je uslovljen i u isto vreme

bezuslovan. On je uslovljen jer zavisi od Hristovih zasluga a uživanje života kojeg nudi zavisi od pokazivanja vere. Ali je ujedno i bezuslovan u smislu da ne zavisi od ikakvog dela ljudi. I konačno, on je zavetan (testamentni) kao slobodno i suvereno raspolaganje Boga (od Boga). Nazvan je ‘testamentom’ u Jevrejima 9,16.17. Ovo ime naglašava sledeće činjenice: (1)to je slobodno urađeno od strane Boga;

(2) da je novozavetni period uvenuo Hristovom smrću; (3) u njemu Bog daje ono što On zahteva. Zavet milosti se razlikuje od zaveta dela po tome da ima posrednika. Hristos je predstavljen kao Posrednik, ne samo u smilu da On posreduje između Boga i ljudi da traži mir i da ga sprovodi, već i u smislu da je On oružan sa potpuom silom da čini sve što je neophodno za stvarno uspostavljanje mira. Kao naša Pouzdanost - Izvesnost (Jevrejima 7,22)On uzima našu krivicu, plaća kaznu za greh, ispunjava zakon, i stoga obnavlja mir.

g) Članstvo u zavetu: Odrasli mogu ući u zavet kao čisto legalno uređenje jedino verom. I kada uđu, oni u isto vreme dobijaju ulazak u zavet kao zajedništvo života. Oni ulaze u pun zavetni život odjednom. Deca vernika, ulaze u zavet kao legalno uređenje svojim rođenjem, ali to ne znači automatski da oni ulaze zajedništvo života, kao ni da će ući u njega na takav način. Ipak, obećanja Božija pružaju razumnu sigurnost da će zavet života biti realizovan u njima. Sve dok ne pokažu drugačije možemo predpostaviti da poseduju večni život. Kada odrastu, oni moraju prihvatiti zavetne odgovornosti dobrovoljno istinitim ispovedanjem vere.

Propust da to učine čini ih prestupnicima zaveta. Iz prethodnog proizilazi da neobnovljen aosoba može privremeno biti u zavetu kao čisto legalnom odnosu (Rimljanima 9,4). Oni su prepoznati kao zavetna deca, podčinjeni su zahtevima i čine dela koja se od njih zahtevaju. Oni primaju pečat krštenja, uživaju u zajedničkim blagoslovima zaveta, i čak mogu biti učesnici nekih posebnih delovanja Svetoga Duha. Ako ne prihvate odgovarajuće odgovornosti, biće suđeni kao prestupnici zaveta.

d) Različiti periodi zaveta: (1) Prvo otkrivenje zaveta pronalazimo u Postanju 3,15, koje se obično naziva protoevanđelje ili majčinsko obećanje. Ovo ne ukazuje još uvek na formalno uspostavljanje zaveta. (2) Zavet sa Nojem je opšte prirode kao zavet sa svim telom. On sadrži samo prirodne blagoslove, i često je zbog toga nazvan zavet prirode ili zajednička - opšta milost. Blizak je zavetu milosti. To je takođe i plod milosti Božije i garamnt onih prirodnih i privremenih blagoslova koji su apsolutno neophodni za realizaciju zaveta milosti. (3) Zavet sa Avramom označava svoje formalno uspostavljanje. To je početak Starogzavetne posebne primene zaveta, koji je sada ograničen na Avrama i njegovo potomstvo. Vera stoji vidljivo kao njegov neophodni zahtev, a obrezanje postaje znak - pečat. (4) Zavet na Sinaju je suštinski isti onaj koji je uspostavljen sa Avramom, ali se sada primenjuje na celu naciju Izrailj, i stoga postaje nacionalni zavet. Iako snažno naglašava držanje zakona, na njega se ne treba gledati kao na obnovu zaveta dela.

Zakon umnožava savest greha (Rimljanima 3,20), i postaje pedagog do Hrista (Galatima 3,24). Pasha je dodata kao druga, odnosno još jedna Tajna (sveta). (5) Novi zavet, onako kako je otkriven u Novom zavetu (Jeremija 31,31; Jevrejima 8,8.13) je u suštini isti kao onaj u Starom zavetu (Rimljanima 4, Galatima 3). On se sada probija kroz ograde partikularizma i postaje univerzalni u smislu da njegovi blagoslovi se proširuju na ljude svih nacija. Njegovi blagoslovi postaju potpuni i duhovniji, a krštenje i Večera Gospodnja su zamena za Starozavetne Sv.Tajne.