VELIČANSTVENA SVRHA

Svetost nije cilj sama po sebi, već slući proslavljanju Boga. Pavle nam govori: ‘U kom smo i mi postali naslednici, pošto smo unapred određeni odlukom onoga koji sve čini shodno savetovanju svoje volje, da budemo na hvalu njegove slave - mi koji smo se unapred uzdali u Hrista.’ (Efescima 1,11.12) Krajnji cilj našeg izabranja, a time i posvećenja, je Božija slava. Krajnji cilj te poslušnosti koja ide pod ruku sa spasenjem je božanska slava. Cilje kojem poslušna duša teži, pri molitvi i slavljenju, hodanju i razgovaranju, davanju i primanju, življenju i činjenju jest božanska slava. U svemu što čini poslušna duša promoviše božansku slavu.

Jedan od načina na koji se Bog proslavlja u životima jeste kroz patnju. Hrišćanski život je težak, ali Bog nikada nije rekao da će biti drugačije. Isus je svojim učenicima iskreno rekao: ‘ovo sam vam govorio da imate mir u meni. U svetu imate nevolju; ali budite hrabri - ja sam nadvladao svet.’ (Jovan 16,33) Uz sve teškoće življenja u palom svetu, bolesti, katastrofe i smrti, hrišćanima uvek preti progonstvo. Svi oni koje je Bog odabrao i primio u zajednicu Svojih svetih neka se pripreme na težak, mukotrpan i mučan život prepun nebrojenih patnji. To je zato što hrišćanski život sačinjen po uzoru na Hristov život. Kako je bilo Hristu tako je i hrišćanima, kroz patnje do slave. Prvo poniženje zatim uzvišenje, krst pre krune.

Tema ove knjižice nije patnja u hršćanskom životu. Međutim, važno je napomenuti da pravo hrišćanstvo donosi zaista jeidnstveno gledište o toj temi. Obzirom da je Bog suveren znači da sve (uključujući i naše patnje) služi ispunjavaju konačne svrhe, Božije slave. Kada nevolje dođu pravi hrišćani od samog početka predpostavljaju da Bog ima sve pod kontrolom i da će na kraju Bog izvršiti Svoju dobronamernu volju. Stoga je svaka nevolja prilika za podčinjavanje Božijoj suverenoj volji.

Božiju najpoznatiju izjavu o patnji nalazimo u Rimljanima poslanici: ‘A znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji ga ljube, koji su po njegovoj odluci pozvani.’ (Rimljanima 8,28) Možda je ovaj stih postao nekom vrstom hrišćanskog klišea, zbog svoje popularnosti. Ponekad možemo čudi da je ovaj stih previše otrcan da bi da podelili sa nekim ko pati. Moguće je bilo koji biblijski stih razbiti nepažljivo i bezosećajno. Međutim, smatrati da je poruka Rimljanima 8,28 neprikladna da se podeli sa druigma je pogrešno jer taj stih pokazuje kako istinski hrišćani trebaju da gledaju na nevolje.

Ovaj stih bi pružao vrlo malo utehe da je Pavle prestoa na pola stiha jer bi tada glasio: ‘A znamo da Bog sve pomaže na dobro onim akoji ga ljube.’ U ovom slučaju Božije pridonošenje dobroga bi zavisilo od toga koliko smo mi sposobni, naša hladna srca, da zapalimo ljubav za Boga. Na sreću, Pavle nastavlja vaj stih dalje i objašnjava da su oni koji ljube Boga oni ‘koji su po njegovoj odluci pozvani. Jer koje je unapred znao, njih je i predodreio da budu saobrazni liku njegovoga Sina, da on bude prvenac među mnogom braćom. Koje je pak predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao, te je i opravdao, a koje je opravdao, te je i proslavio.’ (Rimljanima 8,28-30) Dakle, naša sigurnost da će Bog izvesti na dobro ne zavisi od naših nestabilnih emocija, neć počiva na izabranju, pozvanju i otkupljenju trojedinog Boga koji nas je predodredio za slavu.

Božiji konačni cilj je proslaviti Sebe. On rukovodi svim stvarima (uključujući i naše patnje) na Svoju slavu. Obzirom da je Božiji cilj Njegova slava, savim je logično da to tada bude i naša slava. Pravi hrišćanin prihvata večnu svrhu suverenog Boga tako što živi za Njegovu slavu. Sažmimo sve što smo do sada rekli: um pravog hrišćanina žali zbog sopstvenog greha, srce mu je puno zahvalnosti na Božijoj milosti, a svoju volju pokorava Božijoj svetoj svrsi. Drugim rečima, pravi hrišćanin je osoba koja je čitavu svoju ličnost i život posvetila proslavljanju Boga.

Pravi hrišćanin ne samo da prepoznaje Božiju slavu već je i ljubomorno propoveda. Nemoguće je revno i ljubomorno raditi za Božiju slavu bez jednake strasti za očuvanjem ispravne nauke jer ispravna nauka čuva milost evanđelja. Crkva je od vremena apostola bila u neprestanoj opasnosti podleganja krivotvorenoj milosti lažnih evanđelja. Stoga je oduvek bilo neophono poučavati suverenu milost kao i pobijanje onih koji su joj se suprotstavljali. Nužnost odbrane nauke o milosti nije samo dužnost već je i dobro delo. Novi zavet koji nam donosi radosnu vest o Isusu Hristu je onaj isti Novi zavet koji nas uči kako da odbranimo evanđenje od krivih učenja. Propovedajući evanđenje milosti i poučavajući nauku o milosti činimo oboje, a sve to iz ljubavi prema izgubljenim ljudskim dušama.

Svi oni koji ljubomorno čuvaju i promovišu Božiju slavu moraju i u poniznosti promovisati zdravu nauku jer je poniznost jedna od glavnih vrlina pravog hrišćanina.