R.C. SPROUL: Ima li smisla evangelizovati ako je Bog izabrao spašene?

Ovo pitanje predstavlja vrlo značajnu dilemu u pogledu ishoda crkvenoga poslanja. Naročiti je teret evanđeoskim hršćanima. Ukoliko je spasenje pojedinca predodređeno božanskom odredbom, dovodi li se tada u pitanje opravdanost hitnosti propovedanja evanđelja?

Neću nikada zaboraviti strašno iskustvo kada me je Dr. J. Gerstner, na nastavi, ispreskakao na ovom pitanju. Sedili smo nas dvadesetak u polukrugu. On je rekao: „U redu, gospodo, ako je Bog izabranike odredio od večnih vremena, kao i one koje će odbaciti, zašto bismo se mi onda uopše brinuli oko evangelizacije?“ Laknulo mi je kada sam video da je počeo redom tražiti odgovor, počevši od meni suprotnoga kraja, jer ja sam sedeo na drugome kraju. Uteha je bila kratkoga daha. Prvi student je brzo odgovorio: „Ne znam, gospodine, uvek me zanimao odgovor na to pitanje.“ Drugi je rekao: „Nemam blage veze.“ Treći je samo odmahnuo glavom i pogledao u pod. Pitanje je brzo došlo do mene.

„Dakle, gospodine Sproul, šta Vi kažete?“ Hteo sam propasti u zemlju, ali ništa od toga. Počeo sam da mrmljam. Dr. Gerstner je podviknuo: „Hajde, govori!“ Odgovorio sam: „Dr. Gerstner, znam da ovo nije odgovor koji tražite, ali ima jedan mali razlog zbog kojega bi se trebalo baviti evangelizacijom, a to je taj, uh, ah, puf, pa zato jer je Isus to naredio.“ Dr. Gerstneru su zasijale oči te mi je rekao: „Dakle, g. Sproul, to što je Kralj, Gospod slave naredio, za Vas je to mali razlog. Mali razlog? Nastavio je: „Gotovo je nebitno što je neki suvereni Bog, koji je suvereno odredio izabranike, naredio i uključenost u evangelizaciju?“ Poželeo sam da se nisam služio rečiju mali. Shvatio sam poruku.

Evangelizacija je naša dužnost. Gospod je tako zapovedio. To bi trebalo biti dovoljno. Ali, nije to sve. Evangelizovati je i prednost. Bog nam je omogućio sudelovati u najvećem delu istorije, delu spasenja. Poslušajmo 10. poglavlje Poslanice Rimljanima, ono koje sledi čuveno 9. poglavlje, što Pavle tamo kaže: jer: »Svako, ko prizove ime Gospodnje, biće spasen«.

14 Kako će, dakle, prizvati onoga u koga nisu poverovali? A kako će verovati u onoga za koga nisu čuli? Kako će pak čuti bez propovednika? 15 I kako će propovedati, ako nisu poslani? Kao što je napisano: »Kako su mile noge onih koji javljaju dobra«.(Rim 10,13-15)

Zapažamo Pavlovu logiku. Nabraja niz potrebnih uslova za spasenje. Bez poslanja nema propovednika. Bez propovednika nema propovedanja. Bez propovedanja nema slušanja evanđelja. Bez slušanja nema ni verovanja. Bez vere nema poziva na spasenje. Bez poslušanoga poziva nema ni spasenja. Bog nije samo predodredio ko će se spasiti, nego je predodredio i sredstva za spasenje. Bog je izabrao ludost propovedanja kao sredstvo spasenja. Naravno, da bi to mogao učiniti i bez nas. Mogao je evanđelje pisati po nebu. Mogao je propovedati sâm, svojim glasom. On,međutim, nije tako izabrao.

Velika je prednost biti Božiji saradnik u sprovođenju plana spasenja. Pavle citira Stari zavet kada govori o onima koji donose dobre vesti: „Kako su krasne na gorama noge onog koji nosi dobre glase, koji oglašuje mir, koji javlja dobro, oglašuje spasenje, govori Sionu: Bog tvoj caruje.Stražari će tvoji podignuti glas, podignuće glas, i svi će zapevati, jer će očima videti gde Gospod vodi natrag Sion. Klikujte i pevajte, razvaline jerusalimske, jer Gospod uteši narod svoj, izbavi Jerusalim. Zagali Gospod svetu mišicu svoju pred svim narodima, da vide svi krajevi zemaljski spasenje Boga našeg..“ (Izaija 52,7-10).

U davna vremena trkači su prenosili važne vesti. Moderni naziv „maratonska trka“ dobio je ime po bici kod Maratona, zbog spomena na izdržljivost glasnika koji je nosio vesti. Izvidnice su bile postavljene da gledaju kada će glasnik stići. Izvidnici su oštrim pogledom posmatrale dolazak glasnika. Oni koji su nosili loše vesti dolazili su teškoga koraka. Oni koji su nosili dobre vesti dolazili su lagana koraka, „u trku“. Njihov je način dolaska otkrivao njihovo uzbuđenje. Uočiti glasnika kako dolazi bio je veličanstven prizor. Biblija govori o tome kako su divne noge onih koji donose radosnu vest. Kada se moja ćerka rodila, želeo sam zagrliti lekara koji je doneo vest o rođenju. Nama su dragi oni koji nam donose dobre vesti. Uvek nosim u lepom sećanju čoveka koji mi je doneo vest o Hristu. Svestan sam da me je Bog spasio, ali se uvek rado setim i čoveka po kome mi je došlo spasenje.

Dovoditi ljude Hristu jedan je od najvećih mogućih ličnih blagoslova koji uopšte možemo iskusiti. To što smo kalvinisti neće nas udaljiti od takvoga iskustva. Istorijski gledano, kalvinisti su vrlo aktivni u evangelizaciji i svetskoj misiji. Kao ilustraciju toga, dovoljno je podsetiti se na Edwardsa, Whitefielda i na Veliko buđenje. Mi imamo smislenu ulogu u propovedanju evanđelja: propovedamo i objavljujemo evanđelje. To nam je dužnost i prednost. Bog je, međutim, onaj koji daje semenu da raste. On nas ne treba za svoje delo, ali je vrlo zadovoljan kad smo deo toga dela.

Jednom mi je neki evangelizator rekao: „Daj mi bilo kojega čoveka na petnaest minuta, i ja ću ga dovesti do odluke za Hrista.“ Nažalost, čovek je zaista verovao u te svoje reči. Bio je uveren u svoju moć uveravanja. Ne sumnjam da je to čovek koji je imao uspeha. Bio je toliko naporan da mu verujem kako su se svi već nakon petnaest minuta odlučivali za Hrista. On je možda mogao jemčiti odluku za petnaest minuta, ali nije mogao jemčiti obraćenje. Ljudi su donosili odluku samo da ga se otarase.

Ne smemo zapostaviti našu ulogu u evangelizaciji, ali je ne smemo ni preceniti. Mi propovedamo, svedočimo. Dajemo spoljašnji poziv. Samo Bog može poslati unutrašnji poziv. To me teši, a ne obeshrabruje. Mi moramo učiniti svoje, a Bog će svoje.

Preuzeto iz knjige: R.C. Sproul, Izabranici Božji, Osijek: Hršćanski centar “Dobroga Pastira”,2010., str. 194-198.