Pristup Svetog Grigorija Palame Svetom Pismu

Protojerej-stavrofor BOBAN Milenković

Međunarodni centar za pravoslavne studije, Niš – Srbija

Obavljeno u: Crkvene Studije br. 14, Centar za crkvene studije, Univerzitet u Nišu, Centar za vizantijsko-slovenske studije, Međunarodni centar za pravoslavne studije, Niš 2017, str. 139-160.

Sveto Pismo, kao živonosna reč Gospodnja čovekovim jezikom izrečena, oduvek je bilo i ostalo za čoveka nepresušni izvor istinitog bogopoznanja i čovekopoznanja[1]. Budući bogočovečanska ikona, Sveto Pismo je od uvek je osmišljavalo svakodnevni život čoveka svojim tainstveno-blagodatnim darovima. Tainstveno-blagodatni darovi, o kojima je reč, nisu oni koji se čoveku daruju po automatizmu prirode, tj. stvaranjem, jer iako njima stvorena priroda postoji oni nisu od nje. Takođe, blagodatni darovi nisu magijski sadržani u tekstu Svetog Pisma, dostupni tehnikama znanja i naučne analize, ali se preko njih i sa njima i samo Sveto Pismo preobražava u dar kroz koji ushodimo ka svim ostalim blagodatnim darovima. To je moguće zbog ikoničnosti Svetog Pisma koja se projavljuje u Crkvi gde je jedino moguće poznati da Jedini Darodavac i Tvorac čoveka, a time i Crkve, nije Sveto Pismo po sebi već sam Bog, Sveta Trojica, Koji se preko Pisma u Crkvi neprekidno otkriva čoveku snishodeći mu. Samo je u tom kontekstu, neraskidive veze Boga i Crkve, Sveto Pismo sveta, blagodatna, bogočovečanska tvorevina kojom nam se otkriva Bogočovek Hristos.

Zbog svega napred rečenog nameće se pitanje, kako je moguće da se čovek koristi Svetim Pismom na pravi, spasonosni, način? Odgovor je – samo saradnjom, sinergijom, sa Bogom – sledujući Svetim Ocima koji, po daru Hristovom, prebivaju u blagovoljenju Duha Svetoga svedočeći nam spasonosno oboženje u Hristu Bogočoveku po volji Boga Oca. Jedan od takvih oblagodaćenih – prosvećenih i oboženih – Otaca jeste i Sveti Grigorije Palama, verni svedok Crkve Hristove čija bogoslovska tumačenja Svetog Otkrivenja do danas nisu izgubila na važnosti. Da vidimo odakle je Sveti Γrigorije Palama polazio kada bi tumačio Sveto Pismo.

Polazna tačka Svetog Grigorija Palame u tumačenju Svetog Pisma

Sleđenje svetootačkom načinu tumačenja bogoviđenja, o kojima svedoči Sveto Pismo, jeste temelj teologije Svetog Grigorija Palame. Otuda ne čudi pitanje upućeno od strane Svetitelja Varlaamu (i njegovim nastavljačima do danas): „Shvataš li, prijatelju, do kakvog zla dospeva čovek kad ne dovodi sve u saglasnost sa Svetim Pismom, već želi da opovrgava one koji se upravo njime koriste, a pri tom traži za sebe poštovanje veće nego ono koje svetim Ocima pripada?“[2] – jer, svedoči da Svetitelj ne polazi od sveta i od naučnih pretpostavki da bi „otkrio“ Boga, već sleduje Bogu, Koji se otkriva, i u okviru Njegovog Otkrovenja otkriva pravu sliku sveta i čoveka. Sveti Grigorije Palama naglašava da „Blagočestivim dogmatima prethodi vera, a ne dokaz, a za verom sledi blagorazumnost“ – i to potvrđuje rečima Svetog Pisma – „ Zato prorok i kaže ako ne verujete nećete razumeti (Is, 7,9). Saglasnost sa bogoslovljem svetih Otaca jeste pouzdano ispovedanje vere u Boga.“[3].Dar(sticanja)znanja je u okviru prirodnih darova, koje čovek poseduje, sam po sebi nije dovoljan za bogopoznanje[4], i ne može se poistovetiti sa ispravnom, blagodatno apostolsko-svetootačkom verom, otkrivenom i zapečaćenom na Pedesetnici – što će reći vera je za bogopoznanje pretežnija od znanja. Istina je da se samo verom, koja je dar od Boga, možemo poznati i prihvatiti Hrista Bogočoveka kao Spasitelja.

Za Svetitelja Crkva je stup i tvrđa istine[5], ion jasno pokazuje da je samo unutar Crkve Sveto Pismo bogonadahnuto i životvorno jer se od njega neprekidno kroz Svete Oce oprisutnjuje istina o ovaploćenom Spasitelju. Bogonadahnutost Svetog Pisma se ostvaruje sinergijom Duha Svetoga sa čovekom koji prenosi otkriveno u kome je učestvovao, jer „Kretanje Duha se u bogonadahnutom Pismu dvojako objavljuje: izliva se od Oca kroz Sina, (…) i od Sina, ka svima koji su toga dostojni, na kojima počiva i nalazi svoje stanište“[6]. O istom Sveti Atanasije Veliki svedoči sledeće: „Svakako da je sveto i bogonadahnuto Pismo samo po sebi dovoljno da objavi istinu, ali postoje i mnogi drugi spisi koji su naši blaženi učitelji u tu svrhu sačinili. U njima će svako, ako se samo potrudi, pronaći i tumačenje Svetog Pisma i moći da stekne znanje do koga mu je stalo“[7].Tom stavu je nedvosmisleno sledio i Sveti Grigorije Palama, ali je i on sam projavljen kao jedan od takvih bogoblagodatnih izvora istine spasenja utemeljenih na Hristu Bogočoveku. Naime Oci, potpisnici Svetogorskog Tomosa, Duhom Svetim svedoče da „ … to smo spoznali iz svog nevelikog iskustva; znajući, dakle, da je najpoštovaniji među jeromonasima, i naš brat, gospodin Grigorije, pisao u odbranu svetih isihasta i uvidevši da je sve to sasvim saglasno sa predanjima svetih Otaca …“[8].Nedvosmislena pohvala je i sledeće priznanje za Svetog Grigorija Palamu i tvrdnja da je on „ sasvim nepogrešiv i koji je branitelj istine; (…) [onaj] koga je Bog umudrio; (…) koji je hirotonisan i koji se svojim delima javno pokazao kao učitelj Crkve Hristove! (…) svi [su] saglasni sa tim Palamom, i ako čitava Crkva Hristova zajedno sa njim ispoveda istinitost i ispravnost nedavno razmatranih božanskih dogmata i nepogrešivo ispovedanje u skladu sa vekovnim istinskim bogoslovima(…) [onda je on – Palama – saglasno]Tomosima posvedočeni zaštitnik pravoslavne istine…“[9].

Jedino Crkva pruža ispravno tumačenje Svetog Pisma, i njeno tumačenje je plod saradnje (της συνεργίας) između blagodati Duha Svetoga i čoveka[10]. Sveti Grigorije Palama u stvari slikovito opisuje sinergiju kada kaže da se Bog „u rukama proroka pokazuje mnogoobrazno“ [11] po meri čoveka da je Sveta Trojica. Bog kroz svoje otkrovenje snishodi čoveku, događa se kenosis ( κένωσεις ) Boga, da bi čoveka uzdigao (preobrazio) do oboženja[12]. Sledujući ovakvom svetootačkom svedočanstvu o Crkvi i u naše vreme o G. Florovski sa punom snagom istine svedoči da „Crkva je sama po sebi punoća. Ona je neprekidnost i punoća bogočovečanskog sjedinjenja…. Sveto Pismo pripada Crkvi i samo u Crkvi, u zajednici ispravno verujućih, može se potpuno shvatiti i ispravno tumačiti Sveto Pismo. Jeretici, dakle oni koji su van Crkve, nemoćni su da uđu u um [logos] Svetog Pisma“[13].

Sveti Grigorije Palama ispoveda da tumačenje Svetog Pisma, a time ni teologija Crkve, nisu mogući bez slobodne saglasnosti sa Svetim Ocima budući da „i svetitelji imaju međusobno slična ubeđenja, a mi njih uvereno sledimo“ [14]. Iz celokupnog dela Svetog Grigorija Palame, jasno se vidi da su izvori i putokazi ka bogopoznanju Sveto Pismo i iskustveno predanje Svetih Otaca Crkve, kroz koje nam Duh Sveti svedoči tajnu spasenja čoveka u Bogočoveku Hristu, a ne filosofija po čoveku. Svetitelj je kategoričan u tome jer kaže: „Shodno tome, postoji nešto od onoga što nam je darovalo bogonadahnuto Pismo, što je nesravnjivo više od znanja o stvarima i zbog čega su bogotvoračke reči nesravnjivo uzvišenije od one [jelinske] filosofije, jer njene nauke same od sebe ne privode niti uzvode ka onoj uzvišenosti znanja“[15].Gospodin Mardzelos primećuje da „ sve što znamo o Bogu, znamo po Svetim Ocima kroz Njegovo otkrovenje, koje ostvaruje svojim energijama koje se objavljuju u tvorevini i istoriji“[16]. Van crkveno tumačenje Svetog Pisma „oslobađa“ čoveka od sadašnjeg načina postojanja prirode, i to ostvaruje bez blagodati Gospodnje. Oba, napred spomenuta, izvora (bogopoznanja) nam pokazuju da nas svaki pokušaj tumačenja Svetog Pisma bez sinergije sa blagodaću Duha Svetoga vodi ka apsolutnoj zavisnosti od naučnih metoda zasnovanih na samo ljudskim naporima – čemu je primer Varlaam i njegovi savremeni nam nastavljači[17].

Tumačenje Svetog Pisma i građenje teologije na njemu bez sinergije pretvara se u akademsko-sholastičku (bezblagodatnu) nauku[18]. Takav pristup tumačenju Svetog Pisma je neprihvatljiv za Crkvu budući da je neblagodatan (bez Duha Svetog je), a tada „ Biblija biva lišena svog sadržaja, to jest živog prisustva Trojičnog Boga, a Sveti Oci iskustva kao jedinog „ukazatelja“ («δείξεως») istina vere, tada „prazninu“ popunjava ljudski um i priroda“[19]. Međutim, neblagodatno tumačenje Svetog Pisma, do danas, ima jako uporište u starogrčkoj misli gde je „vizija moguća samo ako postoji potpuna recipročnost između onog što je viđeno i onoga što vidi; ona prenosi, ako ne potpunu identičnost, onda bar veoma blisku srodnost“[20] –što je apsolutno nespojivo sa iskustvom Crkve. Biti neoblagodaćen Duhom Svetim, znači nemati silu Duha Svetog koji govori kroz Starozavetne proroke, Apostole i Svete Oce Crkve, „ pošto ona (tj. blagodat, prim. prev.) sjedinjuje sa Bogom one koji su toga dostojni i na taj način bogodejstvuje, pri čemu se sama ne odvaja od Boga…“[21]– „Oni (tj. sveti Oci, prim.prev.) jesu pouzdani zaštitnici „jevanđelske ludosti“, ali i bogoslovskog učenja, pošto se Duh istinske mudrosti uliva u njihove duhove, i „učenicima Božijim“ čini one u kojima prebiva“[22].Otuda je za Crkvu jasno da svako pristupanje tumačenju Svetom Pismu bez svetootačkog, blagodatnog, svetoduhovskog, iskustva ne može biti od nje prihvaćeno kao ispravno rukovodeće i dovoljno za razumevanje Tajne Spasenja – tj. Bogočoveka Hrista – što je i sam Bogočovek utemeljio rekavši utješitelj Duh sveti, kojega će otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh[23].

Naravno, Sveti Grigorije Palama je jasno ukazivao na činjeničnu postojanost, neblagodatnog tumačenja Svetog Pisma koje se uvek gradilo na (samo)naučnim (filosofskim) merilima čoveka bez Duha Svetoga. Sledeći svetootačka merila kod Svetog Grigorija Palame možemo i u našem dobu primetiti takve poduke i nastojanja.

Primer neblagodatnog tumačenja Svetog Pisma

Naučno (bezblagodatno) tumačenje Svetog Pisma je osnov neognosticizmu prisutnog kod nastavljača učenja Varlaama Kalabrijskog, do danas. Pojava (neo)gnosticizma kod Varlaamovih nastavljača je moguća iz prostog razloga, jer „Gnosticizam nije bio samo pravac mišljenja nego je pre predstavljao kategoriju ljudi koje je objedinjavao osobeni bogoslovski i psihološki mentalitet. Među gnosticima su mnogi bili opsednuti fantastičnim idejama i oni su se koristili velikom popularnošću među savremenicima pohlepnim na sve tajanstveno i mistično. Ti ljudi su tvrdili da poseduju neko više, privilegovano znanje, gnosis“[24]– nekada opsednuti tajanstveno-religioznim, a danas tajanstveno-naučnim elitizmom.

Karakterističan primer koji potvrđuje napred rečeno jeste delo U. Šnelea Uvod u novozavetnu egzegezu[25], kroz koje nas autor poučava kako možemo naučnim metodama i sredstvima Sveto Pismo da podelimo i analiziramo kao i bilo koje drugo ljudsko dostignuće u istoriji. Svetootačkih spisa o Svetom Pismu U. Šnele se dotiče u odeljku Pomoćna sredstva za studije Novog Zaveta, (dva puta[26]), tako što ih koristi da bi ilustrovao istoriju izdanja Septuaginte (Εβδομήκοντα).

Glavni problem nije u tome koliko puta U. Šnele citira spise Svetih Otaca, već činjenica da je, po njemu, poslednje merilo za vrednovanje i tumačenje Svetog Pisma, postizanje naučno spekulativne sinteze prošlog ( u tekstu zapisanog) i sadašnjeg, ali bez blagodatnog života i iskustva Crkve. Iskustvo Crkve o kome je ovde reč, a koje Sveti Grigorije Palama jasno sleduje i svedoči, jeste da Bogočovek Hristos Prvi jedini Bogoslov Crkve „ … iako jeste predvečni Bog, Hristos je ipak radi nas postao i bogoslov; naime, iako je sama istina, On se zbog Svoga čovekoljublja pojavio pred nama i kao propovednik istine, koji je u svet došao upravo zbog toga da posvedoči istinu“ [27].Neophodno je napomenuti da, u tumačenju Svetog Pisma, moramo razlikovati istorijski deo koji uvek čini okvir koji je osmišljen bogojavljenjem koje daje teološko oživotvorenje, izbavljenje, istorije od zakona kauzalnosti. Drugim rečima tumačenje bogoviđenja stvara, daje, smisao istoriji i nikada nije posledica istorije. Kroz takav odnos bogoviđenja ( i njegovog tumačenja) sa istorijom očuvava se sloboda Boga i čoveka, ali se izbegava i sukob između Otkrovenja i nauke[28].

Jednostavnije, naučno tumačenje Svetog Pisma koje nudi Šnele, suštinski negira Crkvu kao Bogočovečansko Telo Hristovo – tj. konačni blagodatno-saborni kriterijum ispravnosti tumačenja Svetog Pisma. Stavom koji zastupa Šnele, naučnik je postavljen iznad blagodati Gospodnje, jer poseduje znanje i nije mu potrebna blagodat Gospodnja ili bilo kakvo blagodatno preobraženje uma da bi bio tumač Svetog Pisma, a to spada u „ona (učenja) koja nisu saglasna sa našim svetim Ocima; sa druge strane, žene koje su natovarene gresima(…) koje (…) nikada ne mogu da dođu do poznanja istine (II Tim. 3, 6-7), jesu svi oni koji veruju takvim učenjima“[29]. Valja reći da između mislilaca koji pokušavaju van Crkve da tumače Sveto Pismo (Tajnu Crkve) postoji suštinska sličnost do poistovetljivosti. Na primer F. Schuon, u suštini čini istu stvar, kao i U. Šnele, ali na drugačiji način kada život Crkve i njeno tumačenje Svetog Pisma objašnjava kao jedanu od mnogih varijanti kognitivnog misticizma. U skladu sa takvim stavom F. Šuon Sveto Pismo posmatra kao jedan od mnogih delova univerzalne mistične tradicije čovečanstva zajedno sa Kuranom i svetim tekstovima dalekoistočnih religija[30].

„Teologija“ utemeljena na tumačenju Svetog Pisma, bez oslonca na blagodatno iskustvo Svetih Otaca, čini da biblijska teologija bude nepotpuna i jednostrana. Ukoliko se sledi takvom (samo)naučnom tumačenju Svetog Pisma potvrđuje se i nastavlja Varlaamov stav koji je zastupao u svojoj „teologiji“ kada je govorio o Otkrovenju kod Starozavetnih Proroka i saznanja starogrčkih filosofa[31]. U njihovim spisima se ne oseća prisustvo i dejstvo prosvetljujuće i obožujuće blagodati Gospodnje – a to je neophodno jer sam Bogočovek Hristos upozorava na sledeće kada je u pitanju bogopoznanje (ispravna teologija), … zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega… zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je(Jn. 3, 3,5,6). O nemogućnosti ljudskog uma da sam po sebi dođe do ispravne teologije, saglasno Svetom Grigoriju Palami g. Mandzaridis kaže sledeće: „ Istinita teologija se ne formira od ličnih pretpostavki (mišljenja) vernih, ali je živo mistično delo Crkve utemeljeno na činjenici bogoovaploćenja“[32].

Bezblagodatnim, (samo)naučnim tumačenjem stvara se (neo)gnosticizam elite u Crkvi u kome Bog ostaje nepoznat za čoveka van tog elitnog kluba. Krajnji rezultat toga je udaljavanje običnog čoveka od Hrista, jer običan čovek traži Hrista Bogočoveka kao svakodnevno prisutnog i delatnog Spasitelja, a ne kao jednu od naučnih istina elite [33].

Za razliku od ovakvih „savremenih“ tumačenja Svetog Pisma, Varlaama i njegovih naslednika, Sveti Grigorije Palama ostaje veran stavu Otaca[34], kada smatra da Sveto Pismo u svojoj punoći nije jedna prolazna stanica u istraživačkim naporima ljudske (bezblagodatne) filosofije, već je blagodatno svedočanstvo i putokaz našeg spasenja. Sveti Grigorije Palama sa punim pravom svedoka Crkve pita: „Kakvo nasleđe, kakav udeo, kakva čistota prema Crkvi Hristovoj kod zastupnika laži, prema Crkvi koja je stub i tvrđava istine (1 Tim 3, 15), po Pavlu, i koja, blagodaću Hristovom, zauvek ostaje pouzdana i nepokolebiva, čvrsto zasnovana na onome na čemu se zasniva istina?“ [35]. Ovakvo pitanje svoju pravovaljanost dobija iz iskustvenog sleđenja stavu Svetitelja koji su imali iskustvo bogoviđenja u Starom Zavetu, kao i svih koji su imali iskustvo živog života sa ovaploćenim Sinom Božjim (Prevete Bogorodice, Krstitelja Gospodnjeg Jovana i Apostola), ali i onih Svetih Otaca Crkve, onih koji su okusili netvarnu blagodat Duha Svetoga i koji su svoje iskustvo preneli drugim ljudima. Jer Duh Sveti je taj ko je blagodaću Apostole naučio svemu –da poznaju jasno tajnu spasenja čoveka, a ona je izvor celokupnog tumačenja Svetog Pisma koje smo dobili od Svetih Otaca. Profesor J. Romanidis sasvim svetootački svedoči sledeće: „Erminevtičko delo Svetog Pisma jeste neizbrisivo delo Duha Svetoga. Duh Sveti je taj koji je vodio tumače ka ispravnom tumačenju Svetog Pisma“[36].

Tumačenje Svetog Pisma Svetog Grigorija Palame nastavak svetootačkog bogoslovskog svedočenja spasenja

Tumačenje Svetog Pisma koje nam prenosi Sveti Grigorije Palama je svo u svetootačkom predanju i blagodati Svetog Duha. Na taj način u bogoslovstvovanju Svetog Grigorija Palame ne postoji međusobni antagonizam između Svetog Pisma i Svetih Otaca – tj. nekakve odvojene teologije: biblijska i svetootačka – jer Svetim Pismom je Duh Sveti porodio Svete Oce kao blagoslovena usta tela Hristovog tj. Crkve. Neophodno je naglasiti da Sveti Grigorije Palama kada govori o Bogu (tj. Bogočoveku Hristu, ali i o čoveku, svetu i dr.), ne deli teologiju na biblijsku, novozavetnu, svetootačku i sl. sa aluzijama da između njih postoji prividni kontinuitet koji na kraju izjednačava starogrčku filosofiju sa bogootkrivenom Istinom kao što nalazimo u tekstovima mitropolita pergamskog Jovana Zizjulasa i episkopa braničevskog Ignjatija Midića[37].

Sledeći put Svetih Otaca, Sveti Grigorije Palama, potvrđuje da je crkveno tumačenje Svetog Pisma (svetog Otkrovenja) jedini osnov na kome se može objavljivati i razumeti Tajna Crkve – Bogočovek Hristos. Samo kroz pravilno tumačenje Svetog Otkrovenja, koje objavljuje Crkva, čovek može da prihvati Tajnu Bogočoveka, jer Duhom Svetim biva pripremljen i naučen tome. Jasno je da je pravilno tumačenje zajedničko delo čoveka i blagodati Gospodnje i ne predstavlja jednu tehničku stvar između dva (nezavisna) znanja i prirode. Pozivajući se na Svete Proroke, ali i na Svete Oce pre njega, Sveti Grigorije Palama nam kaže „Onima koji valjano razmišljaju, svakako nije nepoznato da svi Oci predstavljaju jedna usta, pokretana jednim Duhom. Mi ćemo, naime, izneti ona učenja koja očevidno ispovedaju svi Oci“[38]. Dakle, tumačenje sleduje bogoviđenju kao plod koji hrani i stvara drvo. Celokupno tumačenje Crkve, a time i Svetog Grigorija Palame, je bogočovečansko jer oslobađa čoveka od tragične propadljivosti ogrehovljene prirode. Svetitelj iskustveno savetuje sledeće: „ Prema tome, onaj ko hoće da zadobije celovit obraz Božiji i da dospe do poznanja istine, treba više od svega da se stara o prozorljivosti svoje duše i da se udalji od greha, da delatno izučava zakon zapovesti, da stekne svaku vrlinu i da se kroz molitvu i istinsko sozercanje vrati Bogu. Jer, čak i ako izučiš prirodnu filosofiju od Adama do samoga svršetka, bez čistote ćeš više biti glupak nego mudrac;“[39]. Ovakvim stavom Sveti Grigorije Palama je u svemu saglasan sa Svetim Simeonom Novim Bogoslovom koji jasno kaže da je neophodno osloboditi se greha pokajanjem da bi zadobili bogopoznanje „ … između nas i Boga poput zida leže naši gresi i odvajaju nas od Njega, a ako taj zid mi ne uklonimo ili pređemo pokajanjem, mi ne samo da nećemo moći da poznamo Boga, nego nećemo spoznati ni to da smo ljudi“[40]. Nije nikakvo čudo međusobna saglasnost u stavovima između Svetog Simeona Novog Bogoslova i Svetog Grigorija Palama, kao njegovog nastavljača, budući da „svojim shvatanjem Otkrivenja, njegove unutarnje srži i načina i puteva kojim se dopire do te srži i do njenog smisla, Sv. Simeon Novi Bogoslov je bio preteča, bolje rečeno, jedan od rodonačelnika onog duhovnog pokreta XIV veka poznatog pod imenom isihazma (ησυχασμος) ili palamizma, čiji je čelnik bio Sv. Grigorije Palama (1296 – † 1359)“[41].

Važno je napomenuti da, oba Svetitelja, kada govore o duši nemaju na umu platonističku dušu, već pod dušom podrazumevaju biblijsku dušu[42], stvorenu od finije materije no telo te je zato u odnosu na telo smatramo netelesnom. Tačno je da se duša stavlja na prvo mesto u odnosu na telo zbog činjenice da ona jeste nosilac svesnog, pokretnog i u tom smislu životvornog u odnosu na telo[43], ali to prvenstvo nije degradacija tela već njegovo proslavljenje do oboženja istog zajedno sa dušom. Kroz takvu, svetootačku, prizmu moramo posmatrati svedočanstva crkvenog pesništva o duši, gde se neprekidno peva o „spasenju duša naših“, što na prvi pogled liči na prikriveni origenizam. Međutim nije tako jer duša upravo kroz darove koje ima kao tvorevina Gospodnja predokuša spasenje u periodu svoje razdvojenosti od tela (smrti), ali istovremeno tuguje za njim i traži ga. Sveti Grigorije Palama na mnogo mesta govori o dostojanstvu čovekovog tela i naglašava da duša sama nije čovek[44].

Na taj način duša je, po daru Hristovom, most za vaskrsenje i oboženje tela, jer konačno, duša čovekova bez tela nije čovek i nema punoće spasenja duše bez spasenja tela sa kojim je neraskidivo povezana[45].

Na osnovu svega napred rečenog možemo reći da ukupno teološko delo Svetog Grigorija Palame jeste tumačenje Svetog Otkrovenja. Međutim, nameće se pitanje čime i kako se služio Sveti Grigorije Palama da bi nam preneo svoja blagodatna iskustva u tumačenju Svetog Pisma.

Sredstva i način izlaganje istina Svetog Pisma kod Svetog Grigorija Palame

Izlažući bogoslovlje Crkve, Svetitelj se služi opštim obrazovanjem i poznavanjem filozofije (kada koristi npr. Homera[46] ili filosofe[47]), ne da bi gradio kompromisnu istinu sa njima, već da bi objasnio bogootkrivenu istinu Svetog Pisma. Svetitelj po imenu govori o učenjima Pitagore, Platona i Sokrata ukazujući na promašaje njihovih učenja. Svojim stavom o navedenim filosofima Sveti Grigorije Palama nastavlja svedočenje Svetog Jovana Damaskina o jeresi jelinstva[48]– ali ga, sledujući Svetim Ocima i dopunjava svojim osvrtima o Aristotelu „koga su bogoglagolivi ljudi nazvali lukavim.“ – dok svima onima koji pokušavaju da svoj um usaglase sa „istinama“ Aristotela i Platona, a ne iskustvu Crkve savetuje – „ … neka se grbav ne hvali kao da je uspravan; jer, one koji ga vide ne može obmanuti čak i ako samoga sebe obmanjuje“[49]. Da Sveti Grigorije Palama nije pričao o Aristotelu bez poznavanja njegove filosofske misli svedoči i sledeći odeljak koji govori o tome: „Jednom prilikom Palama, još dok je bio u mladalačkom dobu, u prisustvu velikoga cara Andronika, onoga pretka današnjih careva, govoreći o Aristotelovoj logičkoj filosofiji, izložio je toliko značajne filosofske misli da je zadivio mudrace koji behu oko cara. Tada onaj mudri veliki logotet, ispunjen ushićenjem, reče caru: „Da je živ i da je prisutan i sam Aristotel, i on bi ga pohvalio”; a zatim dodade: „Takvu genijalnu oštroumnost trebalo bi da imaju svi koji se poduhvataju da razmatraju Aristotelovu logičku filosofiju“[50].

Svetitelj, koristeći jezik filosofa ne ugrađuje njihove stavove kao istinite ili moguće istinite u neku sveobuhvatnu naučno-teološku istinu. Naprotiv, jasno je da su izrazi i primeri iz jezika filosofije tu radi približavanja uhu slušaoca, a ne kao elementi istine. Moglo bi se reći da su ti primeri (kao i sam jezik filosofije) nužno pomoćno sredstvo. Sveti Jovan Damaskin jasno kaže „iako istina nema potrebe za raznovrsnim sofizmima, upotrebimo ih radi opovrgavanja lukavih protivnika i lažnoimenih znanja“ [51]–što Sveti Grigorije prihvata i naglašava u svom obraćanju Varlaamu kada kaže: „Ono što je božansko, čestiti prijatelju, to je iznad svakog uma i pojma, i iznad dijalektike, zato što je uzvišeno u odnosu na uobrazilju i na mišljenje, i iznad mogućnosti dokazivanja.“ – ističući još i to da – „božanske stvari na bogodoličan način crpimo iz Duhom pokrenute sile bogoslova;“[52]. Svetitelj, jednostavno rečeno, nije demagoško-magijski – naučni – „teolog“, i njegov metod i stavovi u tumačenju (teologiji) Svetog Pisma su nespojivi sa sekularno-sholastičkom teologijom, kako Varlaama tako i svih njegovih učitelja i nastavljača do danas[53]. Napred rečeno je moguće, budući da je ispravna teologija „dar Božiji, u doslovnom smislu dat u Svetome Duhu – ali ne prirodni dar – jeste naša filosofija, koja, kada dođe sviše, čak i ribare čini sinovima groma”[54].

To potvrđuje i g. Matcukas, kada piše da svetootački jezik [tj. Sveti Oci] „pak pozajmljuje iz svog okruženja sve tehničke izraze, potpuno ih smisleno preobražavajući kroz novi sadržaj misli“[55]. Otac G. Florovski lepo ukazuje na napor Svetih Otaca da se jezik jelinizma osposobi za izražavanje bogootkrivenih istina kada kaže „ Nije bilo dovoljno samo uzeti filosofske termine u njihovoj običnoj upotrebi: zaliha antičkih reči beše nedovoljna za bogoslovsko ispovedanje. Trebalo je prekovati antičke pojmove. Taj zadatak su na sebe uzeli kapadokijci, i pre svih – sveti Vasilije“[56] .

Sveti Grigorije Palama ne izlaže bogoslovski sistem i ne stvara sistemsko/sintetički organ za generisanje novih sistema/sinteza. Svetitelj svojom rečju sveštenosluži pokazujući, kao neophodnu, sinergijsku analizu od Boga otkrivenog. Neporeciv dokaz da je bogoslovstvovanje za Svetog Grigorija Palamu molitveno uzdarje Boga čoveku jeste molitva kojom se Svetitelj obraća Bogu na početku svog dela O ishođenju Duha Svetog[57].

Projava blagodatne teologije u tumačenju Svetog Pisma kod Svetitelja je očigledna ne samo u njegovim teološkim raspravama već i u njegovim propovedima u kojima se najjasnije projavljuje, da je tumačenje Svetog Pisma misterija bogosluženja. Svetitelj je Otac Crkve koji, u suštini, svo vreme svog života sveštenosluži prilagođavajući svoj život stepenu sveštenosluženja. Valja naglasiti da se Svetitelj nije libio da stane nasuprot Patrijahru i pojedinim episkopima kada je u pitanju bila odbrana istinite vere Crkve – a time i spasenje čoveka – ne istupivši van granica smirene poslušnosti. Od Crkve je posvedočeno da je Sveti Grigorije Palama „od samog početka celoga sebe prineo Bogu, živeo zajedno sa onima koji su posvećeni Bogu, i predao Mu se čitavim svojim životom, kao što je pisano, u molitvama i moljenjima [1Tim. 5,5]?(…)koji je provodio vreme u tesalijskim klancima, boraveći daleko od svake želje za slavom i živeći u pustinjama i gorama; zamolili su ga, dakle, da u pismenom vidu izloži blagočestivu veru i da se uhvati u koštac sa onim koji ih napada, bolje reći ko napada njihovu veru, odnosno sa raspomamljenim Varlaamom“[58] – što samo potvrđuje da je Svetitelj u svemu sledio apostolsko-svetootački primer da većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima (Dap.5, 29).

Primer, Svetog Grigorija Palame, je veoma koristan u sadašnjem vremenu kada nam preti klerikalni sekularizam koji se projavljuje kroz svojevrsnu apoteozu i idololatriju prema episkopskom činu koji je kroz proces klerikalne sekularizacije postao simbol apsolutne i nepogrešive (magijske)moći. To se pojavilo jer se, kako nekada tako i sada „ se u crkvu uvukla tradicija da se za klirike rukopolažu ljudi, koji nisu imali osobine potrebne da bi bili klirici Crkve. Nisu dakle, posedovali duhovne pretpostavke za sveštenstvo. Protiv ove anomalije je Sv. Simeon ustao sa tako velikom revnošću da ga je crkva prozvala Novim Teologom (Bogoslovom). Od njegovog vremena do vremena Sv. Grigorija Palame nastala je velika borba u Crkvi po pitanju izabiranja episkopa. Iz ovih razloga, ovo isihastičko mnjenje, kako se nazivalo, a koje je bilo na liniji Svetog Simeona Novog Bogoslova, vodilo je tome da budu posvećivani episkopi koji su prihvatali isihastičko predanje o očišćenju, prosvetljenju i oboženju“[59] – a ne sholastičku metafiziku stečenu na Univerzitetima i Bibliotekama bez iskustva života u poslušanju opštežića i dr.!

Sinergijskom analizom se ostaje u blagovoljenju Duha Svetoga i na putu Svetih Otaca kojim se izbegava zamka (samo)filosofske sinteze, ali i bezgranične alegorije i sofizama koje u sebi sinteza nosi. Sinergijska analiza je kada čovek sarađuje sa blagodaću, po daru Hrista Bogočoveka prihvata i poznaje verom tajnu spasenja sveta i čoveka. Ovde se i krije i odgovor na pitanje ko je teolog Crkve? – „To su samo oni koji su dostigli sozercanje. Sozercanje se sastoji od prosvetljenja i od oboženja. Prosvetljenje je neprekidno stanje, koje postoji danonoćno, čak i u snu …“[60]. Sa druge pak strane iskušenje eklektičke sinteze je uvek prisutno i vreba svakog čoveka Crkve ne bi li ga odvelo na stranputicu filosofije po čoveku.

Teologija crkve i iskušenja eklektičkih sinteza

Teologija Crkve je uvek sinergijski analitička i nikada filosofki sintetička, to što izgleda kao sinteza je samo izlaganje otkrivenog kao merodavnog za spasenje. Sinergijska analiza nikada ne nastaje iz filosofske želje da se analizira radi analize na osnovama prethodne eklektičke (naučne) sinteze. Rečeno rečima A. Radovića „Teologija takve vrste isključuje svako apstraktno i čisto razumsko znanje, koje bi htelo da tajnu Trojičnog Božanstva prilagodi ljudskoj misli. Ovo opet, po Svetitelju, znači da je nemoguće da postoji istinska teologija bez iskustva, to jest bez bogoviđenja. Zato Sveti Grigorije naglašava: Mi ne polazimo od slavnih načela da bismo bogoslovstvovali, nego se njih držimo nepromenljivo, pošto su ona bogonaučena (bogomdata)“[61]. Može se reći, sa puno prava, da se pod plaštom nauke nudi sinkretizam u kome je konačno moguće objediniti sve, religiozne i političke moći društva bez Boga … što neodoljivo podseća na istorijsko-društveni kontekst vremena u kome se hrišćanstvo pojavilo[62]. Sa druge pak strane tačno je i to da nauka može ponuditi mnoga znanja o Bogu kroz teološke spise, istoriju i sl. ali sve to, ma koliko toga bilo, nije garant bogopoznanja koje je uvek blagodatni dar Duha Svetoga slobodan od naučne ograničenosti ili uslovljenosti. Međutim valja opet podvući da „Palama ne poriče značaj intelekta, analogije i dogmatskih načela za egzegezu i za poimanje Otkrivenja, ali smatra da sve to dobija svoje pravo mesto, svoj smisao i dubinu kad se utemelji na realnom bogoopštenju, na pričešću uma i bića božanskom svetlošću, znanjem i silom. On posmatra sva „bogojavljenja“ i meri svako znanje kroz prizmu Tavorske svetlosti koja se otkrila učenicima i zasijala sa Hristovog lica“[63] – jer prirodno (po)znanje „ nije puno poznanje Boga, jer iz tvorevina shvatamo samo Božansku Energiju (dejstvo) i Silu, pritom svakako i to bledo, samo zamišljajući iz njih Boga i postojanje Njegovo“[64].

U procesu sinergijske analize, nasleđeno od Otaca, se koristi da bi se ukazalo na spasenje i time otklonila opasnost iskušenja koje se nad Crkvom nadvilo u datom vremenu. Jednom rečju, nema analize radi analize, već prema potrebi se pojašnjava nejasno tako da analiza dopunjava analizu sledujući veri Crkvi do dogme spasenja radi. Sinergijskom analizom se čuva dostojanstvo čoveka/ljudi jer čovek/ljudi u njoj učestvuju svom svojom prirodom tako „što kroz voljno stremljenje ka Njemu ostvaruju sjedinjenje sa Njim; tako živeći božanskim i natprirodnim životom, bivaju udostojena Njegove obožujuće blagodati i energije“[65] – tj. kao duša živa (v. Post. 2, 7.), ne prelazeći u smirenju granice vere. Svetitelj je prošao školu sveta[66] i pustinje u poslušanju i podvigu – o čemu sam Svetitelj piše[67] – ne gradeći razdor između podviga i evharistije koji su za njega neraskidivi u životu hrišćanina. Bog se otkriva kao Onaj ko snishodi čoveku preobražavajući ga, bez ukidanja, do oboženja.

Imajući u vidu napred rečeno nemoguće je u delima Svetih Otaca pronaći sistemsko bogoslovlje iako uvek imamo kod njih punoću bogoslovlja bez obzira na količinu reči. U tom kontekstu treba posmatrati i bogoslovsko delo Svetog Jovana Damaskina, Tačno izloženje Pravoslavne vere, jer ono je pre svega odgovor Crkve na konkretna pitanja nametnuta od strane islama, a ne prosta želja da se napiše sistem bogoslovlja. O tome P. K. Hristu kaže sledeće: „U više navrata Sveti Jovan naglašava da u svojim delima ne iznosi vlastiti bogoslovski sistem, nego da izlaže sve ono što predanje Crkve beleži kao ispravno“[68]. Otac G. Florovski takođe svedoči Sveti Jovan Damaskin kao bogoslov „beše sabiratelj otačkih predanja. On je u ocima video „bogonadahnute“ učitelje i „bogonosne“ pastire. … I Damaskin nije sabirao lična mišljenja [sisteme] otaca, nego upravo – otačko predanje“[69] – baš kao i Sveti Grigorije Palama u svoje vreme. Problem je nastao kada su dela Otaca Crkve[70] , počela da se ocenjuju merilima (necrkvene) sholastike za koju je sistem zasnovan na metafizičkoj sintezi sve[71]. Tako je i danas kod neosholastičara van Crkve koji svojim sistemima grade tehnologiju reči [72]–koju nažalost prihvataju i oni među episkopima i akademsko-teološkim autoritetima u Crkvi, kada svoju eklisiologiju usaglašavaju sa stavovima rimokatolika o „dvije Crkve, koje su dva plućna krila kršćanstva“[73]– tj. da je Crkva nepotpuna bez rimokatoličkog Rima čime se ne izražava iskustvo Crkve već se negira Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva. Tragove takvih stavova nalazimo npr. u delu Projave hrišćanskog etosa u Domostroju spasenja, kroz ličnost, i u bogoslovlju[74].

Eklektizam i sinteza jesu glavne odlike neosholastike kojima se gradi ekumenizam. U eklektičkoj sintezi po zvučnosti reči Otaca ostaju iste ali im se menja smisao, menja se duh koji kroz njih govori, a taj duh nije Duh Sveti. Eklektičke sinteze koje vidimo u ekumenističkom „bogoslovlju“ uvek teže ka spajanju i međusobnom ukrštanju radi spajanja i proizvođenja „novog“ radi novog[75]. Opasnije destrukcije za teologiju od ove opsene nema jer takva „teologija“ ne gleda šta je potrebno za spasenje, već šta je (samo)društveno-socijalno isplativo, ili je otkrivanje novog radi novog. Na taj način se gubi polako, ali sigurno – i naučno potpuno opravdano – tajna vere i otvara polje neograničene alegorije i asocijacije što na kraju čoveka dovodi, kroz početno idolopoklonstvo pred ljudskim razumom i opsenom metafizike[76], do očajanja i bezizlazne negacije svega. Trenutak kada nauka zauzme mesto vere nastupa, po rečima Svetog Apostola Pavla: Jer što se na njemu ne može vidjeti, od postanja svijeta moglo se poznati i vidjeti na stvorenjima, i njegova vječna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojijem mislima, i potamnje nerazumno srce njihovo. Kad se građahu mudri, poludješe, i pretvoriše slavu vječnoga Boga u obličje smrtnoga čovjeka i ptica i četvoronožnijeh životinja i gadova (Rim. 1, 20-23).

Nespojivost crkvenih i necrkvenih merila vrednosti u tumačenju Svetog Pisma

U tumačenju (učenju) Svetog Grigorija Palame jasno je da, savršenstvo i nesavršenstvo, po merilima Crkve i sveta imaju nespojiva značenja. Ovo dobro ističe P. K. Hristu, na osnovu tekstova Svetog Grigorija Palame, kada kaže: „Dakle, znanje stečeno iz svetovnog obrazovanja nije naprosto drugačije od duhovnog, nego mu je čak suprotstavljeno: „…Nije samo nešto drugo u odnosu na istinsko i duhovno znanje, nego stoji i stoji nasuprot njega“. Poistovećivanje ova dva znanja je neprihvatljivo, kao što je nemoguće uporediti klasično: spoznaj samoga sebe i hrišćansko: bdi nad sobom. Razliku između ovih znanja pravili su i drevni podvižnici: „dvojako znanje”, govorio je Maksim“[77]. Sam pak Sveti Grigorije Palama jasno kaže o istom „ A ja se dobro sećam da sam, posle tvrđenja da treba „raskinuti” i „satreti” sve što je u svetovnoj mudrosti basnoslovno i zlopoučno, rekao da se „znanje stečeno iz svetovne filosofije ni tada ne može nazvati duhovnim nego prirodnim darom, koji nam je od Boga dat kroz prirodu i koji kroz nastojanje može da uzraste; a dokaz da to jeste prirodni, a ne duhovni dar jeste u tome što ga bez truda baš niko ne može zadobiti. Sa druge strane, dar Božiji, u doslovnom smislu dat u Svetome Duhu – ali ne prirodni dar – jeste naša filosofija, koja, kada dođe sviše, čak i ribare čini sinovima groma”. Veli se, naime: „Gospodnja je zemlja… i svi koji žive na njoj”, ali je malo onih koji su Božiji, iako su svi stvorenja Njegova; na isti način, dakle, Bog je Onaj Koji čoveku daruje znanje, ali je malo onih koji stiču mudrost Duha, iako su svi od Njega stvoreni po prirodi razumni i sposobni za primanje nauke“[78]. Za svet savršenstvo čoveka – koje se projavljuje kroz egoizam i kao jedan vid lažne duhovnosti – jeste upravo obogotvorenje egoizma i individualnosti, a time i smrt za drugog čoveka. Svetitelj jasno ukazuje na koju vrstu egoizma i greha misli kada kaže „Pokazali su to Jelini i njihovi mudraci, koji neprekidno opovrgavaju jedni druge, a i sami bivaju opovrgnuti naizgled jačim dokazima“[79]. Nasuprot tome, u Crkvi, imamo savršenu „nesavršenost“ čoveka – blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rđave riječi lažući, mene radi (Mt 5, 11) – koja je neophodna za otvaranje prema Bogu i za Boga, ali i prema grugim ljudima, otuda ne čudi činjenica da je ovosvetsko (poslepadno) bogatstvo za čoveka Božijeg duhovna smrt. Najveća opasnost koja vreba u iluziji ovosvetskog bogatstva jeste prevara da je moguće naći savršenu ravnotežu između Boga i mamona i služiti i jednom i drugom, što u praksi znači biti duhovno mrtav, tj. smrt za čoveka. Međutim , smrt nije prosto vraćanje u nebiće, već je nastavak življenja (trajanja) bez bogopoznanja, dakle stanje bez oboženja u Bogočoveku Hristu u beskrajnoj propadljivosti. Savršenstvo, dakle, u „nesavršenosti“ – blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko (Mt5, 3) – je za čoveka plod njegovog pokajanja – blago onima koji plaču, jer će se utješiti (Mt 5, 4) – i nema nikakve veze sa očajanjem ili kakvim filosofskim ograničenjima ili poricanjima čoveka na bilo koji način. Ovakva „nesavršenost“ je biblijska kategorija (pojava) još od pravednog Jova do danas. Drugo ime ovakvog savršenstva u „nesavršenosti“ jeste oboženje i zajedničarenje sa Bogom. Lako je razumeti, na osnovu rečenog, da postoji velika razlika između polaznih pozicija u tumačenju između Svetog Grigorija Palame i starogrčke filosofije, ali i savremene mu sholastike, oličenih u Varlaamu Kalbrijskom i njegovim sledbenicima[80].

O ulozi starogrčke filosofije u tumačenju Svetog Pisma Sveti Grigorije Palama nam svedoči sledeće „„Poslušajmo Pavla, koji svetovnu nauku naziva „telesnom mudrošću”, a „telesni um” naziva „znanjem koje nadima”. Kako li će onda telesna mudrost pružiti duši bogoobraznost (τό κατ’ εικόνα)? „Gledajte, braćo”, veli apostol Pavle, „na nas pozvane: nema tu ni mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenita roda.” Dakle, kao što telesna blagorodnost i moć ne mogu dušu osnažiti i učiniti plemenitom, tako ni mudrost po telu ne može razum učiniti mudrim.“ – jer – „… da pričasnici Duha Svetoga jesu Egipćani i Haldejci i Jelini – mi to do današnjeg dana nismo čuli“ [81]. Za Svetitelja su starogrčki filozofi bili neznabošci, a ne proroci Gospodnji. Ovakav svoj stav Sveti Grigorije Palama izvodi sledujući Svetom Apostolu Pavlu, jer jasno kaže da „ … veliki Pavle, pišući Efescima, naziva bezbožnicima sve one koji se ne drže Mojsijevog zakona: Zato pamtite da vi, koji ste nekada po telu neznabošci bili, nazivani neobrezanje od onih koji su se zvali telesno obrezanje rukom vršen, da bejaste u ono vreme bez Hrista, otuđeni od zajednice Izrailjevi strani u zavetima obećanja, nade nemajući, i bez Boga na svetu (Ef.2, 11 i dalje)“[82].

Za teologiju Latina i Varlaama (ali i svih njihovih nastavljača), koja nema istu polazišnu osnovu sa teologijom Crkve, Sveti Grigorije Palama kaže sledeće: „Zaista, kad zaključke ne izvode na osnovu onoga što mi ispovedamo, i kad kao načela ne koriste od Boga nam predate reči i pojmove, onda je potrebno da mi pružimo neznatno, ili nikakvo objašnjenje jer smo uvereni da oni stupaju u raspravu nedobronamerno i radi sukoba, a ne radi istine, a takve njihove reči, naravno, nama ništa ne znače. … Jer, njihove reči satkane su iz laži, iz koje se, naravno, ne može izvesti ništa sasvim istinito, pa ni uopšte istinito. Zbog toga, dakle, od njih potiče laž, tako da oni neizbežno, kao optužbu protiv svoje glave, nose ono što je suprotno bogoslovlju, a to je hula“[83]. Sveti Grigorije Palama kroz spise Akindina osuđuje i odbacuje sholastičko[84] teologiziranje o Bogu koje se došavši sa Zapada počelo, pojavljivati u Vizantiji[85]. Svetitelj obraćajući se arhiepiskopu Kizika Atanasiju, kada govori o spisima Akindina, kaže i sledeće: „ Preteranu nepobožnost tih njegovih [Akindinovih – moja primedba] spisa razobličili smo u četvrtoj besedi (apologetskih) slova koja smo protiv njega sastavili. A to što on naziva stvorenom onu prebožanstvenu svetlost koja je, prilikom Preobraženja Spasiteljevog, obasjala one koji su bili sa Njim, tome nije potrebno nikakvo opovrgavanje, zbog onoga što i sam govori u poslednje vreme“[86], što svojim komentarom P. K. Hristu pojašnjava na sledeći način: „ U vezi sa ovom temom, shvatanje Varlaama i Akindina [kod Svetog Grigorija Palame] se zasniva na aristotelovskom učenju o Bogu, koje je svoje utočište našlo u sistemima sholastičkog bogoslovlja, prema kojem Bog jeste samodovoljan i nepokretan um. Stoga On ne može da dejstvuje i da u svetu projavljuje nestvorene energije“[87].Svetitelj kada naglašava suprotnosti između Nestvorene Svetlosti i prirodne svetlosti čovekovog razuma, istovremeno naglašava i razliku između blagodatnih (duhovnih) darova i prirodnih (psihosomatskih) darova kod čoveka. Primer za ovo je kada Sveti Grigorije Palama govori sledeće: „Naime, ja sam govorio o da su među darovima Božijim neki prirodni, dati svima uopšte, pre Zakona i u Zakonu i posle Zakona, neki su natprirodni i duhovni i naročito neizrecivi, pri čemu sam one prve stavljao iznad ovih drugih, odnosno one koji su se udostojili premudrosti Duha, stavljao sam iznad svake jelinske svetine, pa sam filosofiju nazvao jednim od prirodnih darova Božijih, a učenost sam nazvao izumima ljudskoga uma“[88]. Pored ovoga Sveti Grigorije Palama za Varlaama kaže da je „sasvim duševan (ψυχικός όλος)“[89] i kao takav ne može da razume duhovne (blagodatne) stvari o kojima govori Apostol Pavle.

Razlika koja postoji između blagodatnog (duhovnog) i (samo) mentalno –psihološkog života može se poistovetiti sa provalijom koja deli Pravednog Lazara od bogataša. Profesor H. Terezis je to dobro uočio i ukratko objasnio kada je rekao da „ Po Grigoriju Palmi, između starogrčke mudrosti [σοφία], koja ima jedanu svetovnu (sekularnu) orijentaciju, i hrišćanske koja je teocentrična, postoje ozbiljne razlike u metodologiji, počecima i teoretskim rezultatima“ [90].

Zaključak

Sa puno sigurnosti možemo reči da Sveti Grigorije Palama tumačeći Sveto Pismo bogoslovstvuje ispravno o nemoći čoveka da sam dosegne do bogoviđenja – viđenja Nestvorene Svetlosti – koristeći se samo prirodnim mu silama i sredstvima bez sinergije sa Bogom kroz blagodatne darove koje mu Bog daruje. Neosporna je crkveno-biblijska činjenica da čitava tvorevina objavljuje (ukazuje na) svog Tvorca, međutim priroda čovekova je pomračena grehom i zbog toga ne može da prepozna i pozna istinu – tu istinu Svetitelj potvrđuje sledujući Svetim Ocima svojim tumačenjem i bogoslovljem. Takođe, Svetitelj jasno naglašava crkveno-biblijsku, istinu da čak i kada bi čovek bio slobodan od posledica prvorodnog greha ne bi mogao, na osnovu prirodnih darova (koje poseduje kao tvorevina Gospodnja) da dostigne punoću poznanja Boga (bogopoznanja), jer ono je uvek dar blagodati, a ne udeo prirode.

Svojim sveštenoslužećim tumačenjima Sveti Grigorije Palama svedoči da je Bog uvek blizu čoveku, ali se čovek usled egoizma (greha) udaljava od Boga i potpada pod truležnost i smrt. Da bi se premostila ta udaljenost neophodno je da čovek molitveno prihvati Bogočoveka Hrista kroz blagodat koju nam daruje Duh Sveti kao jedinog Spasitelja. Na taj način se otključava pakao koji je stvorio čovek svojim egoizmom saglašavajući se sa satanom, kao što nas uči i Sveto Pismo kome Svetitelj svetootački sleduje u svemu.

Pre svega svojim tumačenjem Svetog Pisma Svetitelj pokazuje da je Hristos Bogočovek Tajna i Temelj Crkve, koju svu je gradi od kraja do kraja vaseljene, prožimajući je Duhom Svetim – ali Crkva Hrista ne stvara, već Hristos stvara Crkvu koja Ga projavljuje u svemu te tako Hristos Bogočovek oprisutnjuje sebe u vremenu i prostoru tako da Crkva postaje zajednica prizvanih koji su se u Hrista obukli. Hristos Bogočovek obrazuje Crkvu kao svoj bogočovečanski organizam, Duhom Svetim po volji Boga Oca, kao mesto i način spasenja čoveka i sveta. U svom Bogočovečanskom organizmu Hristos Bogočovek isceljuje i očišćuje sve ono što je čoveku stvaranjem dato, a što je grehom bilo ranjeno, u vodeći čoveka u ostvarenje zadatog – tj. oboženja čoveka u Hristu Bogočoveku.

Jednom rečju Hristos Bogočovek je, za Svetitelja, temelj svega spasonosnog za čoveka, time je i celokupan život Svetog Grigorija Palame, kao i svakog od Svetih Otaca, jedano neprekidno tumačenje (svedočenje, oprisutnjenje) tog blagodatnog iskustva, kome valja sledovati, nama do danas.

Bibliografija

Izvori

Sveto Pismo Starog i Novoga Zavjeta, Biblija, Beograd, Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 2012.

Atanasije, Veliki (2003), sveti, Protiv idola, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2012a), sveti, O ishođenju Duha Svetoga, prva beseda, Dela Svetog Grigorija Palame 1, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2012b), sveti, Druga beseda o ishođenju Duha Svetog, Dela Svetog Grigorija Palame 1, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2012c), sveti, Prva poslanica Akindinu, Dela Svetog Grigorija Palame 1, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2012d), sveti, Prva poslanica Varlaamu, Dela Svetog Grigorija Palame 1, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2012e), sveti, Druga poslanica Varlaamu, Dela Svetog Grigorija Palame 1, Novi Sad, Beseda.

Grigorije Palama, sveti, Slova u odbranu svetih isihasta, Dela Svetog Grigorija Palame 2, Beseda, Novi Sad, 2012f.

Palama, Grigorije (2012g), sveti, O božanskom jedinstvu i razlikovanju, Dela Svetog Grigorija Palame 3, Beseda, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2012h), sveti, Opovrgavanje pisma Ignjatija Antiohijskog, Dela Svetog Grigorija Palame 3, Beseda, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2014a), sveti, Poslanica najslavnijem i najbogoljubivijem arhiepiskopu Kizika Atanasiju, Dela Svetog Grigorija Palame 4, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2014b), sveti, Poslanica najblagočestivijem među monasima, gospodinu Dionisiju, Dela Svetog Grigorija Palame 4, Beseda, Novi Sad.

Palama, Grigorije (2014c), sveti, Treće polemičko slovo protiv Akindina, Dela Svetog Grigorija Palame 5, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2014d), sveti, Peto polemičko slovo protiv Akindina, Dela Svetog Grigorija Palame 6, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2015a), sveti, Slovo koje ukratko objašnjava Varlaamovo i Akindinovo učenje, Dela Svetog Grigorija Palame 7, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2015b), sveti, Kratko izlaganje Fakrasisa protostratora, Dela Svetog Grigorija Palame 7, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2015c), sveti, Prvo slovo o pisanoj laži i nepobožnosti (Nikifora) Grigorasa, Dela Svetog Grigorija Palame 7, Novi Sad, Beseda.

Damaskin, Jovan (1993), sveti, Filosofska poglavlja, Nikšić, Luča (godina X) br. 2.

Damaskin, Jovan (1994), sveti, Tačno izloženje Pravoslavne vere, Nikšić, Luča (godina XI) br.2.

Damaskin, Jovan (2012), sveti, O jeresima, Šibenik, Istina.

Κόκκινος, Φιλόθεος (1984), Βίος του Γρηγορίου Παλαμά, ΕΠΕ 70., Θεσσαλονίκη, Πατερικαί εκδόσεις «Γρηγορίος Παλαμάς».

Marko, Efeski (2007), sveti,O vaskrsenju, u Sveti Marko Efeski, žitije, dela služba, Beograd, Predanjske studije.

Svetogorski Tomos (2012), u Dela Svetog Grigorija Palame 3, Novi Sad, Beseda.

Simeon, Novi Bogoslov (2005), sveti, Prva bogoslovska beseda, protiv onih koji prvenstvo daju Ocu, Sabrane besede, Beograd, Obraz svetački.

Miklosich, Fr., Muler I. (1860), Acta Patriarchatus Constatnopolitani, Vindobonae, C. Gerold.

Ostala literatura na grčkom

Βλάχος, Ιερόθεος (2012), mitropolit, Διαλεκτικοί καί αποδεικτικοί συλλογισμοί περί θείων καί ανθρωπίνων, Μεταπατερική Θεολογία και εκκλησιαστική πατερική εμπειρία, έκδοση Α’, Ιερά Μονή Γενεθλίου τής Θεοτόκου (Πελαγίας).

Βλάχος, Ιερόθεος (2012), mitropolit, Τά φυσικά, ή μεταφυσική καί ή ορθόδοξη θεολογία, Μεταπατερική Θεολογία και εκκλησιαστική πατερική εμπειρία, έκδοση Α’, Ιερά Μονή Γενεθλίου τής Θεοτόκου (Πελαγίας).

Βλάχος, Ιερόθεος (2016), mitropolit, «Ἡ ὀντολογία τοῦ προσώπου»: ἡ συστηµατική παρερµηνεία τῶν ἁγίων Ἀθανασίου, Καππαδοκῶν καί Μαξίµου ἀπό τόν Μητροπολίτη Περγάµου Ἰωάννη Ζηζιούλα, Ναύπακτος.

Ζήσης, Θεόδωρος (2002), profesor emeritus, Νεοβαρλααμισμός η „Λειτουργική Αναγέννηση“, Θεσσαλονίκη, Θεοδρομία, τεύχος Δ 4, Οκτώβριος-Δεκέμβριος.

Καρακόλη, Χρ. Κωνσταντίνος (1968), profesor, Η Εκκλησιολογία του Μεγάλου Αθανασίου, Θεσσαλονίκη.

Κούκουρα, Κ. Δήμητρα (2009), profesor, Το μήνυμα του Ευαγγελίου, μετάδοση και πρόσληψης, Θεσσαλονίκη, ἐκδόσεις Π. Πουρναρά.

Μαντζαρίδης, Γεώργιος Ι. (1998), profesor, Παλαμικά, Π. Πουρναρά, Θεσσαλονίκη.

Μαρτζέλος, Γεώργιος Δ. (2013), profesor, Κατάφαση και απόφαση κατά την Ορθόδοξη Πατερική παράδοση, Thessaloniki, Τόμος Β΄, edited by Αδελφοί Κυριακίδη Α.Ε., 2013, pp. 1243-1262. http://users.auth.gr/martzelo/index.files/articles.htm , 14.11.2012 μμ. 6:30.

Ματσούκα, Νικόλαος Α. (1986), profesor, Ἡ διπλή θεολογική μεθοδολογία Γρηγορίου Παλαμᾶ, Θεσσαλονίκη, Πρακτικά θεολογικοῦ Συνεδρίου εἰς τιμήν καί μνήμην τοῦ ἐν Ἁγίοις Πατρός ἡμῶν Γρηγορίου Ἀρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης τοῦ Παλαμᾶ, (12-14 Νοεμβρίου1984).

Ρωμανίδης, Ι. Σ. (1991), profesor, Πρόλογος στό Ρωμαῖοι ή ρωμιοί Πατέρες της Ἐκκλησίας, τόμος 1, Θεσσαλονίκη, Π. Πουρναρά.

Τερέζης, Χρήστος (1995), profesor, Ή θέση της ελληνικής φιλοσοφίας στήν Όρθόδοξη Ανατολή. Σπουδή στον Άγιο Γρηγόριο Παλαμά, Π. Πουρναρά, Θεσσαλονίκη.

Φλωρόφσκυ, Γεώργιος (2003), otac, Ἁγία Γραφή, Ἐκκλησία, παράδοσις, ΕΡΓΑ 1, Θεσσαλονίκη, ἐκδόσεις Π. Πουρναρά.

Literatura na srpskom i drugim jezicima

Vernan, Žan-Pjer (2007), profesor, Likovi stare Grčke, Beograd, CLIO.

Vidović, Žarko (1986), profesor, Ogledi o duhovnom iskustvu, Beograd, Sfairos.

Zizjulas, Jovan (2016), mitropolit, Dogmatske teme, Novi Sad, Beseda, 2009.

Pravoslavna eklisiologija i ekumenski pokret, https://www.scribd.com/doc/35672507/ZizioulasIoannisDogmaticsSabranaDelaWorking 11:14, 16.06.2016.

Reč mitropolita pergamskog Jovana (Zizjulasa), koju je Njegovo Visokopreosveštenstvo izgovorilo posle papine pozdravne reči:, (Orthodox Christian Information ntar, file:///c:/ecumenism/pergamon_zizioulas in rome, htm), na http://borbazaveru.info/content/view/1106/53/

de Vogel, Kornelija Johana (2012), Platonizam i hrišćanstvo. Očigledna suprotstavljenost ili duboka zajednička utemeljenost, Teološki pogledi XLV, Broj 2, Beograd.

Larše, Žan Klod (2015), Ličnost i priroda, Pravoslavna kritika personalističkih teorija Hrista Janarasa i Jovana Zizijulasa, Niš, Međunarodni centar za pravoslavne studije.

Majendorf, Jovan (2006), protojerej, Uvod u svetootačko bogoslovlje, Vrnjačka Banja, Prolog.

Midić, Ignjatije(2009), episkop, Ovaplpćenje i spasenje, u Sećanje na budućnost, Sabornost, Požarevac.

Perović, David(2011), docent, Projave hrišćanskog etosa u Domostroju spasenja, kroz ličnost, i u bogoslovlju, Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu, Institut za teološka istraživanja, Beograd.

Radović, Amfilohije (1996), mitropolit,Istorijski presjek tumačenja Starog Zavjeta, Nikšić, Jasen – Bijeli Pavle.

Radović, Amfilohije (2006), mitropolit, Tajna Svete Trojice po Svetom Grigoriju Palami, Manastir Ostrog.

Romanidis, Jovan (2005), profesor, Svetootačko bogoslovlje, Beograd, Zadužbina Svetog manastira Hilandara.

Florovski, Georgije (1997), protojerej, Istočni Oci IV veka, Manastir Hilandar.

Florovski, Georgije (1998), protojerej, Istočni Oci V-VIII veka, Manastir Hilandar.

Hristu, Panajotis K. (1985), profesor, Sveti Jovan Damaskin, život, spisi, učenje, Nikšić, Luča.

Hristu, Panajotis K. (2012), profesor, Uvod u Slova u odbranu svetih isihasta, Dela Svetog Grigorija Palame 2, Novi Sad, Beseda.

Šnele, Udo (2007), Uvod u novozavetnu egzegezu, Beograd, Univerzitet u Beogradu Pravoslavni bogoslovski fakultet.

Bunjevac, Stjepan (2011), Europa mora iznova pronaći svoju dušu!, Glas Koncila, 22/2011. http://papa.glas-koncila.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=11&Itemid=12 25.04.2016. 15:50.

Gadamer, Hans-Georg (2012), Dijalog i dijalektika Šest studija o Platonu, Boegrad, PBF.

Schuon, Frithjof (1997), O tanscendentnom jedinstvu religija, Zenica.

Uzelac, Milan (2009), profesor, Predavanja iz srednjovekovne filosofije, Novi Sad.

Boban Milenković

Saint Gregory Palamas’ approach to the Holy Scriptures

Theological testimony of St. Gregory Palamas is thoroughly grounded on the interpretation of the Bible and the Holy Fathers paradigm. Based on that, while polemicizing with Barlaam and his scholars, Saint Palamas represents the authentic standpoint of the Church, rather than his personal opinion or the system. That way, he avoids the trap of egoism, and an unrestrained eclectic allegory that leads to the anticlerical synthesis, composed of merciless parts of Revelation and theological metaphysics. That’s what makes St. Gregory Palamas indispensable pointer towards the salvation of the world and a man, even in our time. Alike, his example clearly shows us how to speak out against abuses of sacred revelational truth, by individuals outside the Church, then and now.

NAPOMENE:

[1] O ovome videti veoma dobar odeljak o Svetom Pismu kao temelju predanja,Ἡ ἁγία Γραφὴ ὡς βάσις τῆς παραδόσεως, u Κ. Χρ. Καρακόλη, 1968, 75-78.

[2]Grigorije Palama, 2012d, 325.

[3]Grigorije Palama, 2015b, 125-126.

[4]O toj nedovoljnosti prirodnog saznanja za bogopoznanje Sveti Grigorije Palama piše sledeće „Naime, kada Pavle i veli da u premudrosti Božijoj svet mudrošću ne pozna Boga[1Kor. 10, 21], on „premudrošću Božijom” ne naziva onu kojom vladaju oni nemudri mudraci – daleko bilo! – već onu koja je od strane Tvorca usađena u stvorenja. Prema tome, onaj ko spozna da ona jeste vesnik Božiji, taj spoznaje i Boga, Koji se kroz nju objavljuje; tako on poseduje istinsko saznanje o bićima i, na drugi način, poseduje poznanje premudrosti Božije, pošto je postao njen znalac. „Istinski filosofi”, kaže veliki Dionisije, „na osnovu poznanja bića treba da se uzvise do njihovog Uzročnika” – Grigorije Palama,2012f, 89.

[5]Tim 3, 15.

[6]Grigorije Palama, 2012a, 61.

[7]Atanasije Veliki, 2003, 23.

[8]Svetogorski Tomos, u Dela Svetog Grigorija Palame 3, Novi Sad, Beseda, 2012, 349.

[9]Grigorija Palama, 2015c, 153, 156-157.Takođe o istom videti i Fr. Miklosich, I. MulerActaPatriarchatusConstatnopolitani, Vindobonae, C. Gerold, 1860, 243-245.

[10]Na ovom mestu je neophodno navesti šta Sveti Grigorije Palama kaže o Latinskoj [Rimokatoličkoj] crkvi, a to je da „ … samo se Latinska Crkva posle otpadništva nije vratila, iako je ogromna i zauzima vrhovno mesto, odnosno zaposeda najuzvišenije mesto od svih patrijaraških prestola“ – Grigorije Palama, 2012b, 92-93

[11]Grigorije Palama, 2012e, 344.

[12]O tome šta je za Svetog Grigoriju Palamu predstavljao taj silazno-uzlazni događaj oboženja čoveka i kako u njemu učestvuje priroda čovekova (tj.duša i telo) govori i o. J.Romanidis kada kaže o tome sledeće: „Εἰς τὴν Πατερικὴν θεολογίαν, τὴν θεμελιωμένην ἐπὶτῆς θεώσεως ἤτῆς θεοπτίας, πᾶν τὸἄκτιστον, ὄχι δὲ μόνον ἡ κατά πάντα ἀμέτοχος, ἀπρόσιτος καί ἄγνωστος θεία οὐσία, ὑπερβαίνει τὴν λογικὴν καίτὸν νοῦν τοῦ άνθρώπου, ὡς ἐξ ἄλλου καὶτὸν νοῦν τῶν ἀγγέλων. Καὶὅταν ἀκόμη ὅλος ὁἄνθρωπος θεοῦται καί μετέχῃτῶν ἀκτίστων ἐνεργειῶν τοῦ Θεοῦ, ἡἐμπειρία αὕτη, ἄν καὶ συμπεριλαμβάνῃὅλον τὸν ἄνθρωπον, ὑπερβαίνει ὅλας τὰς φυσικὰς δυνάμεις αὐτοῦ. Αὕτη εἰναι ἡ διδασκαλία τοῦ Διονυσίου τοῦἈρεοπαγίτου καὶὅλων τῶνΠατέρωντῆςἘκκλησίας.“ – Ι. Σ. Ρωμανίδης , 1991, 128. Videti dalje u tekstu još o dostojanstvu tela i dr.

[13]Φλωρόφσκυ, 52, 103.

[14]Grigorije Palama, 2012e, 226. Previše bi mesta zauzelo navođenje svih mesta na kojima Sveti Grigorije Palama ističe neophodnost saglasnosti sa Svetim Ocima za razumevanje Svetog Pisma. Kratko rečeno bez tog sledovanja Svetim Ocima je nemoguće razumeti Sveto Pismo.

[15]Grigorije Palama, 2012f, 217.

[16]Μαρτζέλος, 2013, 1242-1264,

[17]O takvim polaznim tačkama u teologiji Varlaama govori Svetitelj u delu Slova u odbranu Svetih isihasta, i kao u svojim Poslanicama upućenim Varlamu, Akindinu, Grigorasu i itd. premnogo puta, pa bi navođenje istih prešlo u svojevrsno prepisivanje dela Svetog Grigorija Palame.

[18]Takvu „teologiju“ otac J. Romanidis vidi samo još kao jednu formu neoplatonizma – vidi Ι. Σ. Ρωμανίδης , 1991, 120.

[19]A. Radović, 2006, 20.

[20]Ž. P. Vernan, 2007, 17.

[21]Grigorije Palama 2015a, 50.

[22]Grigorije Palama 2012d, 306.

[23]Jn 14, 26.

[24]J. Majendorf, 2006, 35.

[25]Šnele, 2007, (priručnik za studije iz Novog Zaveta na predmetu Biblijska erminevtika http://www.bfspc.bg.ac.rs/prilozi/silabusi/Biblijska-erminevtika.pdf 22:38 11. 04. 2016), daje dobar, jasan i koncizan pregled razvoja savremenog naučno-biblijskog tumačenja na Zapadu. [Valja napomenuti da pored navedenog dela na istom predmetu su preporučena literatura i sledeće knjige A. Popović, Načela i metode tumačenja Biblije, Zagreb 2005, C. Tomić, Biblijska hermeneutika – Pristup Bibliji, Zagreb 1986.].

[26]Šnele, isto, 17.

[27]Grigorije Palama, 2012a, 25.

[28]O tome pravilno rasuđuje mitropolit J. Vlahos kada kaže: „Βασική διδασκαλία τῶν Πατέρων τῆς Ἐκκλησίας εἶναι ὅτι ὑπάρχουν δύο ἀλήθειες, ἤτοι ἡ ἀλήθεια περί τοῦ κτιστού κόσμου, πού εἶναι δημιούργημα τοῦ Θεοῦ, καί ἡ ἀλήθεια περί τοῦ ἀκτιστου Θεοῦ. Ἡ ταύτιση μεταξύ τῶν δύο ἀληθειῶν, ὅπως γίνεται ἀπό τήν δυτική θεολογία, δημιουργεῖ τεράστιο πρόβλημα στήν θεολογία καί τήν έπιστήμη“ – Βλάχος, 2012b, 192.

[29]Grigorije Palama, 2015a, 48 .

[30] F. Schuon, 1997.

[31]Protojerej Jovan Majendorf oslikava Varlaama kao čoveka koji je imao „humanistički ustrojen um, odnegovan na grčkoj filosofiji i prožet duhom klasične kulture“ – J. Majendorf, 2006, 100.

[32]Μαντζαρίδης, 1998, 90.

[33]Vidi, Φλορόφσκυ, isto, 23.

[34]Ne razumevanje stava Svetih Otaca prema (starogrčkoj pre svega) filosofiji u delu Kornelija Johana de Vogel, Platonizam i hrišćanstvo. Očigledna suprotstavljenost ili duboka zajednička utemeljenost, Teološki pogledi XLV, Broj 2, Beograd, 2012, 349-358.

[35]Grigorije Palama, 2012h, 413.

[36]Romanidis, 2005,42.

[37]Vidi J. Zizjulas, 2009, 102-208, I. Midić, 2009a, 71-89.

[38]Grigorije Palama, 2012f, 254.

[39]Grigorije Palama, isto, 66.

[40]Sveti Simeon Novi Bogoslov, 2005., 12.

[41]A. Radović, 1996, 34.

[42]Platon „iako, smeštajući dušu u centar svoje koncencije identiteta, obeležava prekretnicu čije će posledice na kraju biti odlučujuće, on ne izlazi iz grčkih okvira predstavljanja pojedinca. Najpre, zato što ta duša, koja mi jesmo, ne prenosi osobenost našeg bića, njegovu glavnu originalnost, a u suprotnom slučaju, kao daimon, ona je bezlična i nadljudska i kada je u nama, ona je iznad nas, njena uloga nije da sačuva osobenost koja nas čini ljudima nego da nas od nje oslobodi, uključujući nas u kosmički i božanski poredak“ – Ž. P. Vernan, 2007, 22. Najjednostavnije rečeno, duša je kod Platona pojam (ideja) koja jenepremostivo udaljena od biblijske realnosti duše kao iako stvorene realno postojeće prirode okrenute prema svome telu koje nije tamnica za nju već jedini način da kroz prožetost duše i tela čovek bude čovek. U odnosu na takvo biblijsko svedočenje o duši (ali i celom čoveku) Platonov pojam duše, jeste i bezsuštinski i bezipostasni u odnosu na čoveka i nikako se ne može povezati sa dušm živom i ili bilo kakvom ikoničnošću čoveka u odnosu na Boga Tvorca. Ovakvim spoljašnjim određivanjem i direktnom zavišnošću od drugog bez svoje samosvesnosti jeste podloga za definisanje čoveka kao bića relacije, odnosa, a tome je blizu i određenje Boga po relaciji, atime i uvođenje napetosti (suprotstavljenosti) Suštine i Ipostasi Svete Trojice – što je sve skupa nespoivo sa svetootačkim predanjem Crkve.O odnosu Hrišćanstva prema mislima Platona vredno je pogledati i studijuH.G. Gadamer,Dijalog i dijalektika Šest studija o Platonu, Boegrad, PBF, 2012.

[43]Vidi J. Damaskina, 1994, 80-84.

[44]Svetitelj npr. Kaže i sledeće:„ [Bog] je u početku dunuo u lice Svog prvog stvorenja. Šta je dunuo? Dah Života. Šta je to dah Života? Duša živa. Neka te pouči Pavle: Prvi čovek Adam postade duša živa (I Kor. 15, 45). A šta znači živa? Večno živa, besmrtna, odnosno slovesna – jer slovesnost je besmrtna – i ne samo to, nego i božanski obdarena. (…) Oči anđela su tada posmatrale čovekovu dušu sjedinjenu sa čulom i sa telom, i videle su jednog drugog Boga, Koji je sam um i telo, i Koji nije nastao na zemlji samo iz božanske dobrote, nego je zbog prevelike sopstvene dobrote preobražen po blagodati Božijoj, tako da On isti jeste telo i um i Duh, a da je duša sasvim po božanskom obrazu i podobiju, pošto je jedinstvena u umu i logosu i duhu. Ali, to je videlo i zavidno oko: zlonačalna zmija nije mogla da podnese takav prizor. (…) Ustremila se, namamila, napala (o, kako li ja lako o ovome govorim, a kako li je ona zla!) i izlila otrov u dušu, čime je usmrtila ono što iz duše zadobija život, a to je telo, i pomračila dušu koja po sebi živi“Grigorije Palama, 2012b, 101-102.

[45]Na osnovu istog svetootačkog predanja čiji je svedok i nastavljač Sveti Grigorije Palama, Sveti Marko Efeski je kasnije mogao da slobodno u sili Duha Svetoga posvedoči sledeće o dostojanstvu i odnosu duše i tela: „ Možda i sama činjenica da je Bog stvorio telo pre duše ima neki drugi smisao, tajanstveniji i dublji poznat samo onima malobrojnima, kojima je bilo dato da ispitaju dubine Duha. Evo jednog kratkog objašnjenja koje bi moglo da posluži na čast telu: Bog je sazdao najpretelo, zato da neko ne bi pomislio da se ono prilikom razdvajanjaod duše sasvim raspada, dobijajući manji udeo i vraćajući se unebiće. Da je to tako, svedoči iSveto Pismo, koje na jednom mestukaže: sazda Bog čoveka, a na drugom mestu, govoreći o duši: stvoriBogčoveka.Vidiš li da se On sa jednakom čašću obraća i jednomi drugom? Sazdaje ga i stvara – Jer nije samo duša, niti samo telo,nego su oba udostojena naziva čovek. Kako ćeTaj čovek – od duše itela, u početku stvoren za besmrtnost, potom kažnjen smrću zbog prestupa, pa onda po blagodati opet obnovljen u prvobitno dostojanstvo – odbaciti telo sa kojim je zajedno dobio udeo besmrtnosti?“ – u trenutku (telesne) smrti duša – „ se odvojila od tela i oslobodila od telesnih strasti, ali ne i od svoje prirodne povezanosti sa njima, i uzlećući ka svome obitavalištu, ona i dalje upire pogled ka telu. Čak i ako se ono raspalo na sastavne delove – govorim o stihijama i elementima – i bilo šta da mu se desilo, ipak ga neka tajanstvena međusobna veza spaja sa dušom, odnosno, dušu dovodi u dodir sa njenim sopstvenim telom i njegovim rastavljenim elementima, iz kojih će se ono ponovo sastaviti da bi ga ona obukla. Ovde će biti umesno da se prisetimo reči božanstvenog Pavla o semenu posejanom u zemlju: iznikla stabljika nalazi se u vremenskom intervalu koji“ – Marko Efeski, 2007, 70-71.

[46]Grigorije Palama, 2012f, 87.

[47]To isto, gde se vidi da poznaje Platona. Takođe videti – Grigorije Palama, 2012f, 509.

[48]Vidi Jovan Damaskin, O jeresima, prevod i komentari Slobodan Prodić, Šibenik, Istina, 2012, 11-22.

[49]Grigorije Palama, 2012f, 214;312..

[50]Grigorije Palama, 2015c, 165-166.

[51]Jovan Damaskin, 1993, 8. .

[52]Grigorije Palama, 2012d, 308.

[53]O tome videti Πρωτοπρεσβύτερος Θεόδωρος Ζήσης, Νεοβαρλααμισμός η „Λειτουργική Αναγέννηση“,Θεσσαλονίκη, Θεοδρομία, τεύχος Δ 4, Οκτώβριος-Δεκέμβριος 2002, σ. 463.

[54]Grigorije Palama, 2012f, 219.

[55]Ματσούκας, 2006,80.

[56]Florovski, 1997, 80. Takođe videti Κούκουρα, Δήμητρα Κ., profesor, Το μήνυμα του Ευαγγελίvidetiου, μετάδοση και πρόσληψης, Θεσσαλονίκη, ἐκδόσεις Π. Πουρναρά, 2009, 75

[57]Grigorije Palama, 2012a, 23-24.

[58]Vidi Grigorije Palama, 2012h, 418-419.

[59]Romanidis, 2005, 67.

[60]Romanidis, isto, 36.

[61]A. Radović, 2006, 30.

[62]O tome o. Jovan Romanidis piše sledeće „Hrišćanstvo se pojavilo u jednoj epohi u kojoj je vladala idolatrija, a među onima koji su govorili grčki i latinski jezik preovladavalo je shvatanje duše kako se nalazi kod platonovaca, aristotelovaca, pitagorejaca itd. Većina ovih filosofija koje su se izučavale bile su ujedno i religije, kao neoplatonizam, koji je bio čista religija. Svakako, oni koji žele da spase Platona, i kojji ne žele da ga okarakterišu kao osnivača religije, kažu da to nije bio religiozni sistem. Ali ja tvrdim da je i stari Platonov istem bio religija. Nije, dakle, samo platonizam bio religija, nego je sam Platon osnovao religiju, kada je svoja religiozna ubeđenja ugradio u svoj filosofski sitem. Platon nije pravio razliku između svoje religije i filosofije. Za Aristotela je teško da tako nešto tvrdimo, pošto on nije priznavao individualnu besmtnost čoveka. Za Aristotela, čovek kao individua nije duša, tako da, u najmanju ruku zbog ovog shvatanja aristotelizam ne može biti smatran religijom. Međutim, prema drugim mišljenjima, i to jeste religija, pošto je i Aristotel verovao u neke bogove, kao i zbog toga što je on sam bio religiozan čovek, kao što su uostalom bili i drugi u njegovoj epohi. Svakako i on je verovao u magiju, dakle u magisjki pristup religiji“ – Romanidis, isto, 23.Mogućnost religiozne obojenosti Platonove filosofije ostavlja i H.G. Gadamer,, iako je dovodi u sumnju, kada kaže da je „transcendencija dobra, koja je za Platona izvjesno imala religiozni smisao i svakako omogućava la priključak na narodnu religiju, učenjem o dva ‘načela’, jedinici i dvojstvu, bila filosofski izložena, ipak treba da ce promisli“- H. G. Gadamer,

[63] A. Radović, 1996, 36 – 37.

[64]A. Radović, 2006, 37.

[65]Grigorije Palama, 2012g, 50.

[66]O tome nalazimo svedočanstvo u njegovom žitiju koje je napisao Φιλόθεος Κόκκινος,Βίος του Γρηγορίου Παλαμά, ΕΠΕ 70., Θεσσαλονίκη 1984, 52.

[67]Grigorije Palama, 2012h, 418-419.

[68]P. K. Hristu, 1985, 19.

[69]Florovski, 1998, 234.

[70]Npr. Svetog Jovana Damaskina, Svetog Grigorija Palame i dr. do danas

[71]Vidi, Vidović, 1986, 12-19.

[72]Na primer, „Treba se samo prisjetiti slikovitog govora pape, novoga blaženika Katoličke Crkve, o »Europi od Urala do Baltika«, »Europi koja diše na dva plućna krila«, »dvije Crkve, koje su dva plućna krila kršćanstva«, zatim njegovih enciklika »Crkva u Europi« (2003) i »Slavenski apostoli« (1985), brojnih pohoda i govora, među kojima vrijedi spomenuti posjet europskim institucijama u Strasbourgu tijekom njegova 40. pastoralnog pohoda g. 1988, riječi upućene sudionicima hrvatskoga zahvalnog nacionalnog hodočašća u Rim studenoga 2003, itd.“S. Bunjevac, Europa mora iznova pronaći svoju dušu!, Objavljeno u Glasu Koncila, broj 22,2011, http://papa.glas-koncila.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=11&Itemid=12 25.04. 2016. 15:50.

[73]Vidi Reč mitropolita pergamskog Jovana (Zizjulasa), koju je Njegovo Visokopreosveštenstvo izgovorilo posle papine pozdravne reči: ,(Orthodox Christian Information ntar, file:///c:/ecumenism/pergamon_zizioulas in rome, htm), na http://borbazaveru.info/content/view/1106/53/ . O istoj temi (dve ili Jedna Crkva) videti i J. Zizjulas, Pravoslavna eklisiologija i ekumenski pokret, na https://www.scribd.com/doc/35672507/ZizioulasIoannisDogmaticsSabranaDelaWorking 11:14, 16.06.2016, 410-416.Takođe o teologiji mitropolita pergamskog Jovana Zizjulasa videti i Ι. Βλάχος, «Ἡ ὀντολογία τοῦ προσώπου»: ἡ συστηµατική παρερµηνεία τῶν ἁγίων Ἀθανασίου, Καππαδοκῶν καί Μαξίµου ἀπό τόν Μητροπολίτη Περγάµου Ἰωάννη Ζηζιούλα, Ναύπακτος, 2016.; Ž. K. Larše, Ličnost i priroda, Pravoslavna kritika personalističkih teorija Hrista Janarasa i Jovana Zizijulasa, Niš, Međunarodni centar za pravoslavne studije, 2015.

[74]D. Perović, 2011.

[75]„A oni koji se oslanjaju na logičke dokaze, svakako će biti opovrgnuti – iako možda ne sada i ne od tebe. „Svaki pojam (tj. logos, reč) suprotstavljen je nekom drugom pojmu”, što znači da je i njemu samom protivan neki drugi pojam; i ne može se naći pojam koji odnosi konačnu pobedu i ne zna za poraz. Pokazali su to Jelini i njihovi mudraci, koji neprekidno opovrgavaju jedni druge, a i sami bivaju opovrgnuti naizgled jačim dokazima“ – Grigorije Palama, 2012f, 63-64.

[76]Βλάχος, 2012a, 169-190.

[77]P. K. Hristu, Uvod, u Grigorije Palama, 2012f, 34.

[78]Grigorije Palama, 2012f, 219.

[79]Grigorije Palama, 2012f, 64.

[80]Varlaamu se pripisuje sledeći stav „Nije da mi samo unedogled istražujemo tajne prirode, premeravamo nebeske sfere, ispitujemo uporedno kretanje zvezda, motrimo njihove pojave u parovima, njihova rastojanja i ishođenja i sve ono što se po zvezdama zbiva, te se zato gordimo; naprotiv, pošto su logosi svega postojećeg u božanskom i prvom i stvaralačkom umu, a obrazi tih logosa, ksji su u tom umu, položen i u našu dušu, mi hitamo da ih poznamo i da pomoću metoda razlikovanja, zaključivanja i razlaganja oslobodimo sebe obrazaca neznanja, te da tako, živeći i posle smrti, budemo po podobiju Tvorca“ – citirano prema Grigorije Palama, 2012f, – što za Svetitelja znači da „ Naime, filosof je smatrao da je kroz posedovanje retoričkog umeća, kroz raspredanje o eventualnostima i kroz dijalektičke sofizme iznašao kako da nadvlada i jevanđelske reči, koje na jasan način govore suprotno njegovom učenju: „…Slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti”. Ali ja, veli ovaj slepac i vođa drugih slepaca, mogu da sledim one koji vide ukoliko se držim njih.“ – Grigorije Palama, 2012f, 308. Jednom rečju Varlaam i njegovi nastavljači su direktno ili posredno negirali Sveto Otkrovenje kao jedini izvor bogopoznanja i pridruživali mu na istoj ravni filosofska dostignuća starih Grka.

[81]Grigorije Palama, 2012f, 65; 213-214.

[82]Grigorija Palama, 2014b, 285.

[83]Grigorije Palama, 2012c, 254.

[84]O razvoju sholastike na zapadu videti M. Uzelac, 2009.

[85]O tome videti Ι. Σ. Ρωμανίδης, 1991, 16-18. 119. 173.

[86]Grigorija Palama, 2014a, 200-201.

[87]P. K. Hristu, isto, f.n. br. 20.

[88]Grigorije Palama, 2012f,237.

[89]Isto, str. 240.

[90]Χ. Τερέζης, 1995, 22.

Preuzeto sa: https://svetosavlje.org/