POSVEĆENJE I DOBRA DELA

Biblijska čitanja: Efescima 2,8-10; Filipljanima 2,12.13; Jevrejima 12,14.

Ako je opravdanje početak naših hrišćanskih života ovde na zemlji, a proslavljenje završetak dok ulazimo u večnost, šta onda nastupa između opravdanja i proslavljenja? Šta se događa sa nama nakon što postanemo hrišćani? Postajemo li odmah savršeno sveti? Prestajemo li grešiti?

Ova pitanja podstiču nas na razmišljanje o najvažnijem, praktičnom predmetu - življenje hrišćanskih života ovde na zemlji. Bilo bi vrlo velpo kada bi prestali grešiti jednom kad smo postali hrišćani, ali to jednostavno nije slučaj. Neki hrišćani i neki teološki sistemi veruju da možemo postići određenu vrstu savršenstva; međutim, svejedno, ako uporedimo sebe sa Božijom svetošću moramo priznati da u životu nećemo biti toliko sveti kao što je On, niti san Pismo uči o bezgrešnom savršenstvu u ovom životu.

Petar nam kaže da rastemo u milosti (2.Petrova 3,18) i ova nam zapovest daje naslutiti da ne stižemo odmah u stanje potpunog posvećenja (svetosti). Ono je nešto u šta moramo rasti svakodnevno, uzbudljiva je to pustolovina činiti tako uz pomoć Božije milosti.

Rana jeres u hrišćanskoj crkvi je bila antinomijanizam, koja je bila i još uvek je uobičajena kada je reč o pogreškama. Naučava da osoba može primiti Hrista kao Spasielja bez Bogom danog spasenja koje je delovalo na njegov svakodnevni život. Sada je savršeno jasno da spasenje dolazi samo po veri u Hrista, te niti jedna količina dobrih dela ne može nadodati ništa tome; spasonosna vere je živa vera, a vera bez dela je mrtva. Opravdani smo samo pov eri, ali vera nikada ne ostaje sama: mora rezultirati delima u životu vernika.

Ne možemo postići potpuno posvećenje i savršenstvo u ovom životu zbog tragova greha u našoj prirodi. Nalazimo da, ako bi činili dobro, grej je još uvek prisutan u nama (Rimljanima 7,21), pa čak i naša najbolja dela su vezana za nesavršenost uzrokovanu od strane onih preostalih greha. To ne znači da bi trebali smanjiti standard prema kojem bi trebali težiti, budući da je sam Bog postavio standard za Njegove ljude tokom svih razdoblja. Ono nije nšta manje, već savršenstvo je On sam, savršeni (videti Postanje 17,1; Matej 5,48), a Njegova vrsta savršenstva uključuje naše stavove srca kao i spoljašno ponašanje.

Perfekcionistički vid posvećenja

Kroz crkvenu istoriju postojali su različiti pokreti i teološka razmišljanja koja su naglašavala da je savršenstvo dostižno. Jedini način na koji je ova vrsta savršensta ostvariva je spuštanje standarda Božijeg savršenstva. Jedno uobičajeno viđenje predlaže da možemo napredovati do tačke gde više ne činimo niti jedan poznati greh. Ovo naravno isključuje greh time što ćemo upravljati grešnim mislima i željama. Tako nisko gledište savršenstva čini se ostvarivim, ali ono nije vrsta savršenstva koje Bog traži.

Druga greška koja se uvukla u Crkvu po pitanju posvećenja je da može biti dostignuo jednostavnim delom vere, predanju ili odluci kao što je slučaj sa opravdanjem. Ističe se da, kao što smo primili Hrista kao Spasitelja jednostavnim delom vere, tako sada može primiti pobedu nad grehom prihvatajući Ga kao Gospoda u našim životima. Ovakva tačka gledišta ima dobar učinak u pozivanju hrišćana pri ponovnom predanju sebe Hristu za pobedu, ali tonije ispravno shvatanje biblijskog učenja o posvećenju.

Od ove ideje trenutnog posvećenja razvilo se učenje da ne bi trebali težiti za svetošću ili pobožnosti, već bi trebali da pustimo da sve ide svojim tokom i dopustiti Bogu da živi u nama. Ovakav pristup je isto dosta žalostan; jer tvrdi da, obzirom da Duh prebiva u nama, sve što trebamo da učinimo za pobožno življenje jeste da se okrenemo Njemu i prestanemo sa pokušavanjem življenja svetim životom sami od sebe. Ustvari, ovakvo gledište uči da ne bi trebli ni nastojati da budemo poslušni Zakonu. Premda ovakvo gledište ima neke elemente istine u sebi, nije ono što Bog želi za svoj narod.

Biblijsko učenje o posvećenju

Istražimo šta Biblija uči o ovom važnom predmetu. Prvo, Biblija ne uči da postoje dve faze primanja Hrista. Kada primrmo Isusa kao Spasitelja primamo Ga kao u isto vreme i kao Gospoda, jer je On Gospod Isus Hristos. Petar je prilikom svog prvog propovedanja evanđelja nakon Isusovog vaznesenja objavio: Stoga neka sav dom Izrailjev sigurno zna da je Bog učinio Gospodom i Hristom ovoga Isusa koga ste vi raspeli. (Dela 2,36) Ni na jednom mestu Pismo ne uči da bi Ga trebali primiti drugi put kao Gospoda.

Drugo, Biblija govori o posvećenju kao o poslu u kojem bi vernici trebali biti aktivni, jer su nam date božanske zapovesti da svučemo i ostavimo (vidi Efescima 4,25-32; Kološanima 3,5-17). Posvećenje nije nešto što primamo u jednom trenutku; pozvani smo da poslušamo Reč Božiju, da preporučimo naša tela kao žive žrtve, ne da se prilagođavamo svetu. Pozvani smo da se menjamo obnovom naših umova (Rimljanima 12,1). U Novom zavetu postoji mnoštvo imperativa (zapovedni glagoli) koji nas pozivaju na način života, ne na jednostavno delo.

Svući ili usmrtiti je kroz istoriju nazivano usmrćenjem starog čoveka (vidi Rimljanima 8,13), dok zapvoesti stavite na sebe i obucite se jesu viđene kao deo oživljavanja novog čoveka (videti Rimljanima 6,4.5; Kološanima 2,12; 3,1.2).

Začetnik i upravitelj posvećenja

Pitanje ko je začetnik posvećenja može nam pomoći da razjasnimo važnost da li trebamo težiti za svetošću. Apostol Pavle je izjavio: Stoga, dragi moji, kao što ste svagda bili poslušni, ne samo kad sam kod vas, nego sad još više u mom odsustvu, gradite svoje spasenje sa strahom i trepetom. Jer Bog je taj što čini u vama da želite i da delate - da mu budete po volji. (Filipljanima 2,12.13)

Analizirajući ove zanimljive stihove vidimo da je Bog začetnik procesa posvećenja jer On je onaj koji deluje u nama stvarajući i htenje i delovanje. Samo po sebi, spomenuto nas može uvesti u verovanje da ne bi trebali ništa činiti što se tiče pobožnosti i svetosti, već jednostavno predati sve u Božiej ruke. Apostol pavle nije to rekao, jer je započeo za zapovešću da radimo na našem spasenju. To je imperativ sadašnjeg vremena, koji nas poziva na kontinuirano delovanje.

Moramo pažljivo pročitati ove stihove, jer neki mogu naslutiti da moramo raditi za naše spasenje. Već smo naznačili da ni jedan čovek neće biti opravdan svojim delima (Rimljanima 3,20). Šta onda Pavle govori ovde? Zapoveda nam da izgrađujemo potencijal besplatno primljenog spasenja. DRugim rečima, sada kada smo spaseni moramo vežbati u našim životima spasenje koje smo besplatno primili po Božijoj milosti. Zapovest ima veze sa našim posvećenjem.

Primetite da se zapvoed odnosi na nas da nastojimo to činiti. Ono nam ne daje da naslutimo da ne bi trebali težiti za svetošlu jer je Bog taj koji daje htenje i ostvaruje to kroz nas. Pre uči kako trebamo težiti za svetošću sa ohrabrenjem da je Bog taj koji nas osposoblajva da želimo i da se ponašamo kako bi trebali. Na temelju ovih stihova možemo reći da je Bog začetnik povsećenja, a čovek upravitelj. Slično je vaskrsenju Lazarevom. Isus mu je zapovedio da izađe iz groba, ali lazar je trebao odgovoriti, čineći to samo uz Božiju pomoć. Tako je i sa našim posvećenjem i činjenjem dobrih dela.

Zakon Božiji kao naš standard

Jedini standard po kojem možemo odrediti šta su dobra dela jeste Reč Božija, naročito Zakon Božiji koji je razložen kroz Deset zapovesti (Izlazak 20,1-17). To je etički kodeks dat nama od strane Boga kroz Mojsija, govoreći nam kako bi trebali živeti svakodnevne živote. Isus nam je prilikom propovedi na gori (Matej 5,1-7,29) dao pravu interpretaciju zapovesti. Isto nalazimo i na ostalim mestima Pisma zavisno kako su pisci, pod vodstvom Svetoga Duha, tumačili Zakon Božiji.

Ponovo trebamo primetiti osnovno pravilo da Pismo treba tumačiti samo sebe, da bi došli do ispravnog razumevanja Zakona. Na primer, možemo uzeti zapovest Ne ubi. (Izlazak 20,13) kao zakon protiv svakog ubijanja, uključujući i državnu kaznu. Međutim, ako istražujemo pismo u potpunosti Bog sam je zapovedio zajednici da oduzmu život onome koji je napao sliku Božiju ubistvom drugog ljudskog bića (Postanje 9,6). Moć mača, koja uključuje i državnu kaznu, data je državnoj vlasti da bi sprovodila zakon i red (Rimljanima 13,4). Relativno jednostavno objašnjenje da bi ova zapovest trebala imati puno svetlo Pisma ako je želimo razumeti i ispravno primeniti.

Važnost posećenja

Jedna od bitnih stvari koju svi imamo gledajući na sebe je činjenica da činimo malo obzirom na standard i konačni cilj posvećenja; to jest: da budemo savršeni kao što je naš nebeski Otac savršen (Matej 5,48). Čini se da se pavle sam borio s ovim problemom (vidi Rimljanima 7). Napominje da u jednu ruku uživa u Zakonu Božijem kada je reč o unutrašnjem biću (Rimljanima 7,22). S druge strane, nalazi se u udovima svoga tela zakon koji vodi rat protiv zakona njegovog uma (Rimljanima 7,23). Vapi: Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela? (Rimljanima 7,24).

Neki gledaju na ovu diskusiju kao na sliku neobraćenog čoveka pre svog dolaska Bogu, ali čini se da je bolje to razumeti kao borbu hrišćanina sa ostatkom greha unutar njegove prirode. Prirodni čovek pre novog rođenja ne uživa u Zakonu Božijem u svom unutrašnjem biću: ovo može biti stvarno jedino u čoveku sa obnovljenim srcem. Dok teži prema potpunoj perfekciji Božijoj kao standardu po kojem se treba meriti, Pavle vidi sebe kao predanog u ropstvo greha (Rimljanima 7,14). Kada razmislimo koliko je bio dug put posvećenja na kojem se apostol nalazio u to vreme, pitamo se zašto je gledao na sebe tako nisko.

Činjenica je, bilo kako bilo, da kada vidimo sebe u svetlu Božije perfekcije sva naša nastojanja su kao ništa. Setite se kako je čak i u kasnijim godinama Pavle smatrao sebe kao prvoga među grešnicima (1.Timoteju 1,15). Kada gledamo na sebe u poređenju sa Bogom ne možemo doći do drugog zaključka o nama samima od ovoga poniznog apostola. Možemo biti u mogućnosti da vidimo određeni napredak što se tiče rasta u milosti našeg hrišćanskog životnog hoda, ali kada pogledamo na potpunu Božiju perfekciju moramo Mu se pokloniti i tražiti Njegovu milost za naše grehe i prestupe.

Važna stvar o kojoj bi trebali voditi računa po pitanju vlastitog posvećenja je praznina što ostaje između određenog dostignutog nivoa i konačnog standarda same Božije perfekcije. Svaki ostali greh u verniku je kontradikcija svetosti koju je Bog posadio u nas prilikom novog rođenja. Budući da je istina da su svi naši gresi pokriveni Hristovom krvlju i da niso više pod osudom jer je Isus platio za svaku od istih, gresi koje vernici počine zaslužuju gnev i prokletstvo Božije.

Ovi ostajući elementi greha u nama su potpuna suprotnost onome što smo sada kao obnovljene osobe po milosti Božijoj. Što će se vernik više posvećivati, više će shvatati svoje propuste, grehe i nedostatke. Kako hrišćanin bude postajao posvećeniji, biće sve ponizniji te će se više užasavati svojih nedostataka u poređenju sa sinom Božijim kojega vidi u sebi.

Naša pobeda u posvećenju

Privodeći ovu lekciju kraju, potrebno je ponoviti da je Isus postigao potpunu pobedu nad grehom (1.Korinćanima 15,57). Time nam je pavle dao sigurnost kada je rekao: Greh, naime, neće gospodariti nad vama, jer niste pod Zakonom, već pod milošću. (Rimljanima 6,14). Zato bi trebali sebe smatrati mrtvima grehu i živima Bogu u Isusu Hristu (rimljanima 6,11). Svaki vernik je sjedinjen s Hristom u Njegovoj smrti i vaskrsenju: mora prepoznati ovu činjenicu i smatrati (gledati na) sebe kao sjedinjenog. Svaki vernik je u Hristu primio pobedu nad grehom. Ako neko nema tu pobedu verovatni nije ni vernik. Ako moć greha u osobi nije slomljena ne mora biti vernik, jer kada primimo Isusa Hrista kao Gospoda i Spasielja oslobođeni smo od sile greha.

Završna reć upozorenja svima koji rastu u milosti: Osnovni koncept posvećenja spomenut u ovoj lekciji je da progresini razvoj uključuje život sve višeg umiranja grehu i život sve više u pravednosti. Nikada ne bi trebali pretpostaviti da, ako smo postigli određeni nivo posvećenja, nikada nećemo biti u opasnosti da padnemo u veliki greh. Pavle nas upozorava: Dakle, ko misli da stoji, neka pazi da ne padne. (1.Korinćanima 10,12)

David je klasični primer čoveka koji je imao veliki napredak u posvećenju, ali je duboko pao u greh. Petar takođe, koji je bio s Isusom tri godine, smatrao se višim nego što je trebao. Divota Božije milosti je da su pali ljudi ponovo obnovljeni za zajedništvo s Bogom, uprkos njihovim odvratnim gresima. Milosrdno oproštenje bi trebalo biti velika uteha svakomoe od nas kada se dogodi da padnemo u greh. Naučimo iz Davidovog psalma kako se pokajati (vidi Psalme 32, 38 i 51).