1 .Otrkivenje i Pismo
Termin “specijalno otkrivenje” može se upotrebiti na više načina. Ono može označavati direktno komuniciranje Boga u verbalnim porukama i čudesnim činjenicama.
Proroci i apostoli su često primali poruke od Boga daleko pre nego im je zapoveđeno da ih zapišu. One se sada nalaze u Pismu, ali ne sačinjavaju celo Sveeto pismo.
Mnogo je toga u njemu što nije otkriveno na nadprirodan način ali je rezultat istraživanja i prethodnih refleksija. Ipak, termin se može upotrebljavati da odredi Sveto pismo kao celinu, celokupan kompleks otkupljujućih istina i činjenica, sa ispravnim istorijskim postavljanjem, koje su pronađene u Pismu i koej imaju božanski garant njenih istina sa činjenicom da su nepogrešivo nadahnuti od Svetoga Duha. U svetlu ovih činjenica može se reći da je celo Sveto pismo, i samo Sveto pismo, Božije specijalno otkrivenje za nas. U Svetom pismu Božije specijalno otkrivenje živi i donosi novi život, svetlost i svetost.
2 .Svetopisamski dokaz za nadahnuće Pisma
Celokupno Sveto pismo je dato nadahnućem Boga, i kao takvo ono je nepogrešivo merilo za veru i praksu celokupnog čovečanstva. Posto je učenje o nadahnuću često poricano, potrebno ga je posebno razmotriti. Ovo učenje, kao i svako drugo, temelji se na Pismu, i nije ljudska tvorevina. Starozavetni pisci su uzvek iznova poučeni da zapišu ono što im je Gospod zapovedio (Izlazak 17,14; 34,27, Brojevi 33,2; Isaija 8,1; 30,8;
Jeremija 25,13; 30,2; Jezekilj 24,1; Danilo 12,4; Avakum 2,2). Proroci su bili savesni u tom zadatku, i predstavljali su to sa frazama “Ovako govori Gospod” i “Reč Gospodnja mi je došla” (Jeremija 36,27.32; Jezekilj poglavlja 26.27.31.32.39). Pavle govori o svojim rečima kao Bogom nadahnutim (1.Korinćanima 2,13) tvrdeći da Hristos govori u njima (2.Korinćanima 13,3) i opisuje svoju poruku Solunjanima kao reč Božiju (1.Solunjanima 2,13). Poslanica Jevrejima često citira odlomke Staroga zaveta kao reći Božije ili Svetoga Duha (Jevrejima 1,5; 3,7, 4,3; 5,6; 7,21). Najvažniji odlomak koji dokazuje nadahnuće Pisma je 2.Timoteju 3,16: “Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti”.
3 .Priroda nadahnuća
Postoje dva pogrešna shvatanja nadahnuća, koji predstavljaju ekstreme koji se trebaju izbegavati.
a.Mehaničko nadahnuće
Ponekada je predstavljeno kao da Bog doslovno diktira šta ljudski autori Svetoga pisma trebaju da napišu. U tom procesu oni su potpuno pasivni kao olovka kod ruke autora. To znači da njihov um nije doprineo na bilo koji način u sadržaju ili formi njihovog pisanja. Ali u svetlu onoga što pronalazimo u Pismu, ovo teško da je istinito. Oni su pravi autori, koji u nekim slučajevima sakupljaju svoje materijali iz raznih izvora na njihovu zapovest (1.Kraljevima 11,41; 14,29; 1.Dnevnikova 29,29; Luka 1,1-4) u drugim slučajevima zapisuju svoja iskustva, kao što je to slučaj u psalmima, unoseći u svoje pisanje svoj određeni stil. Stil Isaijin se razlikuje od Jeremijinog, i stil Jovanov se razlikuje od Pavlovog.
b.Dinamičko nadahnuće
Drugi smatraju da je proces nadahnuća uticao samo na pisce, i da nije imao direktan uticaj na njihovo pisanje. Njihov mentalni i duhovni život je ojačan i podignut na viši nivo, tako da su oni videli stvari daleko jasnije i imali dublji smisao njihove stvarne duhovne vrednosti. Ovo nadahnuće niej ograničeno na vreme kada su pisali knjige Svetoga pisma, već je imao trajne karakteristine na pisce i uticao je na njihovo pisanje jedino indirektno. Ono se razlikuje jedino u stepenu od duhovnog prosvetljenja svih vernika. Ova teorija sasvim sigurno ne donosi ispravno viđenje na svetopisamski pogled nadahnuća.
v.Organsko nadahnuće
Ispravan koncept nadahnuća uči da Sveti Duh deluje na pisce Svetoga pisma na organski anačin, u harmoniji sa zakonima njihovog unutrašnjeg bića, koristeći ih takve kakvi jesu, sa njihovim karakterom i temperamentom, njihovim darovima i talentima, njihovim obrazovanjem i kulturom, njihovim fondom reči i stilom. Sveti Duh je prosvetlio njihov um, pojačao njihovu memoriju, zatražio od njih da pišu, potisnuo uticaj greha na njihova pisanja, i vodio ih do izražaja njihovih misli čak i u biranju njihovih reči. Ostavio je slobodan prostor njihovim aktivnostima. Oni su mogli dati rezultat sopstvenog istraživanja, da pišu o svom iskustvu, i ostave otisak njihovog stila i jezika na njihove knjige.
4 .Obim nadahnuća
Postoje različitosti u mišljenjima poštujući obim nadahnuća Pisma.
a.Delimično nadahnuće
Pod uticajem Racionalizma postalo je uopšteno da se poriče nadahnuće Svetoga pisma, ili da se samo neki delovi smatraju nadahnutim. Neki negiraju nadahnuće Staroga zaveta, dok priznaju nadahnuće Novom zavetu. Drugi potvrđuju da moralna i religiozna učenja Pisma jesu nadahnuta, ali njeni istorijski delovi sadrže nekoliko hronoloških, arheoloških i naučnih grešaka. Postoje i oni koji nadahnuće ograničavaju samo na Hristovu Propoved na gori. Oni koji prihvate takav pogled već su izgubili Sveto
pismo, jer njihova različita mišljenja jesu dokaz da niko ne može da odredi sa sigurnošću koji deo Pisma je nadahnut a koji nije. Postoji još jedan način u kojem se nadahnuće Pisma ograničava, predpostavkom da su misli nadahnute, dok je izbor reči ostavljen u potpunosti mudrosti ljudskih autora. Međutim ovo počiva na veoma sumnjivim pretpostavkama da se misao može odvojiti od reči. Precizna misao bez reči je nemoguća.
b.Celokupno nadahnuće
Prema Pismu svaki deo Svetoga pisma je nadahnut. Isus i apostoli su često Starozavetne knjige nazivali Pismom. U njihovom umu, takvo pozivanje na Pismo bilo je ekvivalentno pozivati se na Boga. Treba napomenuti i da knjige na koje su se Isus i apostoli pozivali jesu i neke istorijske knjige. Poslanica Jevrejima uvek iznova citira odlomke iz Starog zaveta kao Rreči Božije ili Svetoga Duha. Petar je Pavlova pisma stavio na vino spisa koje imaju Stari zavet (2.Petrova 3,16) a Pavle govori da je sve Pismo nadahnuto (2.Timoteju 3,16).
5 .Savršenstvo Pisma
Reformatori su razvili doktrinu o Pismu nasuprot Rimokatoličkoj crkvi i nekim Protestantskim sektama. Dok je Rim naučavao da Biblija duguje svoj autoritet Crkvi, Reformatori su naučavali da ona ima autoritet u sebi samoj kao nadahnutoj Reči Božijoj. Takođe su potvrdili neophodnost Pisma kao božanski postavljeno sredstvo milosti. Protestantske sekte naglašavaju “unutrašnje svetlo” ili reč Svetoga Duha
u srcima Božijeg naroda, na račun Pisma. Reformatori nisu poricali da Pismo sadrži misterije za ljudsko razumevanje, već da jednostavno sadrži znanje neophodno za spasenje iako ne podjednako jasno na svakoj stranici Svetoga pisma, ipak je saopšteno na način koji je tako jednostavan da svako ko iskreno traži spasenje može lako sakpiti ovo znanje za sebe. Na kraju, oni su branili i dovoljnost Pisma, i stoga poricali potrebnost tradicije Rimokatoličke crkve i unutrašnjeg svetla Anabaptista.
Upamtiti
a. Nadahnuće Pisma: 1.Korinćanima 2,13; 1.Solunjanima 2,13; 2.Timoteju 3,16.
b.Autoritet Svetoga pisma: Isaija 8,20. v.Neophodnost Svetoga pisma: 2.Timoteju 3,15. g.Jasnoća Pisma: Psalam 19,7b; 119,105.130. d.Dovoljnost Pisma: 2.Timoteju 3,15.
Dodatno istraživanje Pisma
A. Da li ljudske tradicije imaju autoritet? Matej 5,21-48; 15,3-6; Marko 7,7; Kološanima 2,8; Tit 1,14, 2.Petrova 1,18.
B. Da li su proroci uvek u potpunosti razumeli ono što su pisali? Danilo 8,15, 12,8; Zaharija 1,7-6,11; 1.Petrova 1,11.
V. Da li 2.Timoteju 3,16 naučava išta poštujući praktične vrednosti nadahnuća Pisma? Ako naučava, šta je to?