OTKUPLJENJE KROZ HRISTA

1. Neophodnost otkupljenja

Sveto pismo naučava da otkupljenje nalazi svoj uzrok u zadovoljenju Boga (Isaija 53,10; Luka 2,14; Efescima 1,6-9; Kološanima 1,19.20). Najbolje je reći da je otkupljenje ukorenjeno u Božijoj ljubavi i pravdi: Bog je ponudio grešnicima način izlaza, a pravda zahteva da se zadovolje prohtevi zakona (Jovan 3,16; Rimljanima 3,24-26). Neki negiraju neophodnost otkupljenja, i smatraju da je Bog mogao da pomiluje grešnika a da ne primi nikakvo zadovoljenje. Sveto pismo naučava da pravedni sveti Bog ne može jednostavno prevideti greh, već mora reagovati na njega (Izlazak 20,5; 23,7; Psalam 5,5.6; Nemija 1,2; Rimljanima 1,18.2). Štaviše, On je izgovorio kaznu smrti nad grešnicima (Postanje 3,3; Rimljanima 6,23)

2. Priroda otkupljenja

Sledeće stvari moraju biti zapažene:

A. Služi da pruži zadovoljstvo Bogu.

Često je rečeno da otkupljenje prvenstveno služi da utiče na grešnike, da probudi pokajanje u njegovom srcu, i stoga da ga dovede nazad Bogu. Međutim, očigledno je da je ovo pogrešno, jer ako osoba uvredi drugog, treba da se obezbedi odšteta, ne za onoga ko je uvredio već za uvređenoga.

To znači da je primarna uloga otkupljenja da izmiri Boga sa grešnicima. Pomirenje grešnika sa Bogom se može posmatrati kao sekundarna svrha.

B. To je namesničko otkupljenje

Bog je zahtevao lično otkupljenje grešnika, ali grešnik ne može da ga donese.U svetlu ove činjenice, Bog je veličanstveno odredio da Hristos zauzme mesto čoveka kao njegov namesnik ili zamenik. Hristos kao naš namesnik otkupio je grehe čovečanstva noseći kaznu za greh i ispuniti prohteve zakona, i stoga iskovao večno otkupljenje za čoveka. Iz tog razloga o otkupljenju govorimo kao o namesničkom otkupljenju. Stari zave je nagovestio otkupljujuće delo Hrista (Levitska 1,4; 4,20.31.35; 5,10.16; 6,7; 17,11). Poučeni smo da su naši gresi stavljeni na Hrista (Isaija 53,6), poneo ih je (Jovan 1,29; Jevrejima 9,28) i dao je Svoj život za grešnike (Marko 10,45; Galatima 1,4; 1.Petrova 3,18).

V. Zahteva Hristovu aktivnu i pasivnu poslušnost

Moramo razlučiti dve Hristove poslušnosti. Njegova aktivna poslušnost se sastoji u svemu što je On učinio da bi obdržavao zakon umesto grešnika, kao uslov za dobijanje večnog života; i Njegova pasivna poslušnost u svemu što je On patio i platio kaznu za greh i uklonio dug Njegovog naroda. Iako ih razlikujemo, ne trebamo ih razdvajati.Hristos je bio aktivan i u Njegovoj patnji, i pasivan takođe u Njegovoj podčinjenosti zakonu. Pismo nas naučava da je On platio kaznu zakona (Isaija 53,8; Rimljanima 4,25; Galatima 3,13; 1.Petrova 2,24) i zadobio/zaslužio večni život za grešnike (Rimljanima 8,4; 10,4; 2.Korinćanima 5,21; Galatima 4,4-7)

3. Opseg otkupljenja

Rimokatolici, Luterani i Arminijanici smatraju da je otkupljenje univerzalno.To ne znači da veruju da će svaka osoba biti spasena, već da je Hristos patio i umro za svrhu spasavanja svih bez izuzetaka. Oni priznaju da željeni učinak nije postignut. Hristos nije zaista spasao, već je omogućio spasenje za sve. Njihovo stvarno otkupljenje zavisi od njihovog izbora. Reformisana teologija veruje u ograničeno otkupljenje. Hristos je patio i umro za spasenje jedino izabranih, i ta svrha je u potpunosti postignuta. Hristos nije samo spasenje učinio mogućim već je zaista spasao svakoga za koga je položio svoj život (Luka 19,10; Rimljanima 5,10; 2.Korinćanima 5,21; Galatima 1,4; Efescima 1,7). Sveto pismo ukazuje da je Hristos položio Svoj život za Svoje ljude (Matej 1,21), za svoje ovce (Jovan 10,11.15), za Crkvu (Dela 20,28; Efescima 5,25-27) ili za izabrane (Rimljanima 8,32-35). Kada Sveto pismo ponekada kaže da je Hristos umro za svet (Jovan 1,29; 1.Jovanova 2,2; 4,14) ili za sve (1.Timoteju 2,6; Tit 2,11; Jevrejima 2,9) to znači da je

On umro za ljude svih nacija ovoga sveta ili za sve vrste ljudi.