Imajući u vidu celokupan istorijsko-teološki repozitorijum prote- stantizma, tema Opravdanja verom zauzima centralno mesto, bilo da govorimo o teorijsko-religijskom promišljanju, bilo da imamo u vidu individualni spi- ritualni podvig. Počevši od Starog zaveta, problem Opravdanja verom, kako su ga razumeli protestantski mislioci, obuhvatao je, kako doktrinu pravednog Bo- ga koji usmerava, sudi i objavljuje svoju volju preko Izrailja, pa do novozavetnog Mesije, Njegove misije na zemlji i poslednjih vremena. Zapravo, zapažamo svoje- vrsnu evoluciju pojma opravdanja – od Adama i pojave smrti, do Hrista i pobede nad smrću. Stiče se utisak da su pojmovi izabranja, pravednog suda, milosti i zakona starozavetne teologije dobili pun smisao u razumevanju i predstavljanju fenomena vere u Bogočoveka, koji je kvintesencija celokupnog narativa Novog zaveta. Tako prikazana, religijska vera hrišćanskog tipa, jeste differentia speci- fica ne samo u odnosu na Stari zavet, već i na sva religijska učenja Starog veka, jer pruža mogućnost lične veze sa Bogom kroz Ličnost Božiju – Isusa Hrista, odnosno otvara prostor intimne i trajne vere koja menja fizionomiju i mesto greha u životu vernika i otvara novo polje duhovnog razvoja.
Ovim radom pokušali smo da damo opšti prikaz doktrine Opravdanja verom iz perspektive fenomenološko-funkcionalističkog značenja, kao i da odgovorimo na pitanja koja obuhvataju stavove mislilaca koji zastupaju moner- gističke, odnosno sinergističke teološke koncepte, ali i druga mišljenja koja su se u prethodnim vekovima javljala.
Da bismo uopšte mogli nešto reći o Opravdanju verom, neophodno je, na samom početku, osvetliti sam problem religijske, a zatim i hrišćanske ve- re, jer vera predstavlja ugaoni kamen opravdanja, a njihova kauzalna veza jeste bila tema za protestantske teologe poslednjih pet stotina godina.
DEFINICIJE RELIGIJSKE VERE
Ako pođemo od najopštije i najpoznatije definicije da je religija
„...odnos između nas i Bića izvan nas“ (Everett 2009, 10), onda religijska vera predstavlja specifičan oblik poverenja/uverenja/pouzdanja u Vrhovnu Realnost
– u Boga ili bogove (Schaff 1954). U tom pravcu idu i sledeće definicije reli- gijske vere: ona je „...verovanje, razumevanje i obožavanje Vrhovnog Uma i Volje koja usmerava Vaseljenu i održava moralni odnos sa ljudima“ (Marlineau 1888, 15). Možemo primetiti da autor smatra da je religijska vera nemoguća bez kogniti- vnog i etičkog aspekta, kojima se odgoneta Volja Tvorca i ostvaruje neraskidiv odnos sa tvorevinom/stvaranjem. Ona je i voljno istraživanje Istine (Hexham 1999), unutrašnji stav i posebno uverenje (Encyclopedia Britannica 2007), koje podrazumeva transpersonalni odnos čiji je izvor i uzrok u Bogu (Leeming, Mad- den, and Marlan 2009).
Zaključujemo da religijska vera: “...obuhvata celokupan život koji je u odgovarajućoj vezi sa Bogom, sa drugim ljudima i celom planetom“ (Nickoloff and Espin 2007, 445). Iz iznetog, uviđamo teškoću definisanja vere: ona, s jedne stra- ne, mora obuhvatiti različitost religijskih iskustava, osećanja i fenomena – od afričkog fetišizma, preko lamaističkog budizma, do islama, dok bi sa druge, trebalo da se uhvati u koštac sa postmodernim shvatanjem Svetog, ne za- nemarujući istoriju religija, niti različite kontekstualizacijske religijske forme verovanja, pogotovu u smislu opšte sekularizacije kakva je danas na delu. Dodajmo da u “Enciklopediji religije i društva“ možemo pročitati da je re- ligijska vera sistem verovanja, prakse i kontinuiranog samoposmatranja koje se reflektuje na ponašanje i stavove (Swatos 1998), dok Hil [Brennan Hill], Kniter [Paul Knitter] i Maddžets [William Madges] zaključuju da religijska vera: “...nala- zi svoju istinitost u ultimativnoj stvarnosti, razvija odnos sa tom stvarnošću i pokreće ljude da prihvate način života koji proishodi iz takvog odnosa“ (Hill, Knitter, and Madges 1997, 3). Ne smemo izostaviti, na ovom mestu, ni pro- blem slobodne volje koja nalazi svoje mesto u verskom, što podvlače Flinova [Eileen Flynn] i Tomasova [Gloria Thomas]: “Religijska vera je jedinstven izbor verovanja u Boga i življenja u odnosu sa Njim“ (Flynn and Thomas 1995, 34), odno- sno, vera podrazumeva slobodu mišljenja i delanja, kao i izbor životnog stava (Jordan and Howard-Snyder 1996). Iako neiscrpna kao tema, religijska vera je neophodni početni činilac razumevanja fenomena religijskog (Svetog) u čo- veku, društvu i istoriji. Pateći, nažalost, od uopštavanja, daćemo i svoju de- finiciju religijske vere: ona je specifičan oblik svesnosti koji podrazumeva veru u Boga, kao Tvorca ljudi i Univerzuma. Takav Bog – milosrdan i omnipo- tentan – jeste početna tačka u razumevanju religijske vere.
DEFINICIJE BIBLIJSKE VERE
Biblijska vera je izraz koji se koristi za definisanje svetopisamskog učenja, a posebno onih koje iznose Hristos i apostoli. Biblijski oblik reli- gijske vere jeste spiritualna manifestacija Njegove Svevolje koja poseduje dve komponente: veru u Boga i veru u Njegovu nepogrešivu Reč. Gospod je, tako, apsolutni Kreator neba i zemlje i Održavalac stvorenog, kao stalno aktuelan i aktivan princip, koji se otkrio ljudskom rodu svojom Logosnom prirodom kroz Sveto pismo. Biblija, time, postaje Božija jedinstvena Objava, a ne delo ljudske mudrosti, kojom se Bog otkriva, obznanjuje i poziva: “Ne sme biti zaboravljeno da je za bibijsku veru krucijalno ne ono što o Bogu čovek govori... već ono što Bog o sebi objavljuje“ (Lewis 1953, 113). Bogonadahnuti tekst Biblije započinje ži- vot u okviru civilizacije s jednom jasnom namerom – ocrtavanjem ljudskom rodu Božijeg plana spasenja koje se realizuje verom: “U Novom zavetu vera, po sebi, je predstavljena kao dar Svetog Duha, plod izabranja i posebnog otkrivenja koje ljudsko srce nije samo osmislilo“ (Berkhof 1979, 1). Kao što možemo razumeti, biblijska vera nije samo postignuće ljudskog bića koje traga za Bogom, već pri- marno Božiji neposredovani akt u bogotragaocu koji je spreman za primanje ta- kvog milosrdnog poklona. Ona je i početak biblijski usmerenog života, po- tvrda Božije promisli i način soteriološkog ostvarivanja, kojeg ne može bi- ti bez jasnog sagledavanja Njegove volje kroz Reč i zato Hodžson [Peter Hodgson] na- glašava: “...vera je vrsta mišljenja, znanja i razumevanja“ (Hodgson 2001, 19). Bi- blijska vera, kako vidimo, podrazumeva shvatanje poruke Pisma, ali da li je to do- voljno? Grudem [Wayne Grudem] i Parsvel [Jeff Purswell] odgovaraju: “Prava spa- savajuća vera uključuje znanje, odobravanje i lično poverenje“ (Grudem and Purswell 1999, 307). Jasno je da bez izražene emotivističke crte, vera nije moguća i da znanje mora pratiti određeno osećanje, koje se sastoji od pouzdanja, posvećenja i ljubavi.
TIPOVI I ELEMENTI BIBLIJSKE VERE
Iako postoji mnogo različitih podela, mi ćemo se u tekstu ograničiti na osnovne aspekte vere koje možemo naći u Svetom pismu: 1. doktrinarna vera; 2. spasavajuća vera; 3. opravdavajuća vera; 4. posrednička vera; 5. dnevna vera i 6. dar vere.
Doktrinarna ili opšta vera se odnosi na osnovna učenja Svetog pi- sma i predstavlja polazište svih daljih versko – teoloških razmatranja. Isti- ne o Svetoj Trojici, usinovljenju, spasenju, crkvi i sl. jesu elementi doktrinar- ne vere bez kojih hrišćanstvo uopšte ne bi bilo moguće (Jd. 1,3).
Spasavajuća vera usmerena je na iskupljujuću žrtvu Isusa Hrista kao Go- spoda i Spasitelja. Ona je uvek individualno fokusirana na Svetog Sina i Nje- govo Božansko delo na zemlji (Dl. 1, 29).
Opravdavajuća vera počiva na uverenju da je Bog pravedan, ali i da je ver- nik opravdan pred Njim i Njegovom svetom voljom. Pravednost Božija se odnosi na sve izabrane vernike i ne zavisi od ljudskih želja, dela ili htenja (Post. 15, 6).
Posrednička vera podrazumeva sposobnost razumevanja Božanskog prin- cipa delovanja u nama. Ona je potpuno prepuštanje izbavljajućoj snazi Gospoda Isusa Hrista kao jedinog medijatora između Boga i čovečanstva, tako da mu se ličnost u potpunosti predaje u poverenju, delu i ljubavi (Gal. 2, 20).
Dnevna vera ukazuje na neophodnost permanentnog verovanja u Boga i Nje- govu Silu. Ona obuhvata svakodnevno usmerenje na razvijanje nove hristocentri- čne/bogocentrične svesti, kroz religijsku praksu, koja nam ukazuje na dnevnu Božiju prisutnost (II Kor. 5, 7).
Dar vere možemo razumeti samo kroz teologiju darova Svetog Duha, što znači da je to jedan od osnovnih darova koje Bog daje crkvi na proslavljenje, što je krucijalno, ne samo za pojedince koji svedoče o svom daru, već i za širenje same crkve kroz evangelizaciju i misiologiju (Jev. 11, 1 – 3).
Jasno je da biblijska vera sadrži dva elementarna principa: a) veru u Njegovu volju i b) veru u Njegova obećanja, iz kojih proishode svi ostali ele- menti vere i potpunog poverenja, kao i zaključci koje možemo iz navedenog iz- vesti:
1. Znanje o Bogu utvrđuje veru
Naša spoznaja Istine, kroz Reč, dovodi nas do Boga, kao izvora pravde. Proučavajući Sveto pismo, mi otkrivamo sve što je Bog o sebi dozvolio da se spozna. Iako Božija suština ostaje skrivena, On je, kroz Logos – Sina, otkrio Sebe svetu, dopustivši mu da se obrati i iskupi (Rim. 10, 11).
2. Vera u Boga utvrđuje pouzdanje
Vera je uvek odnos – od Boga, ka ljudskom biću, ali i to biće odgovara li- čnom verom svom Tvorcu. Bez pouzdanja u Njegovu promisao, milost i krsnu žr- tvu nije moguće razumeti biblijski oblik vere. Ta vera predstavlja permanen- tnu pouzdanost u Božiju prisutnost i vođstvo, kroz čitav život i u svakom trenutku (Jev. 10, 23).
3. Pouzdanje u Boga utvrđuje ljubav
Sveto pismo na mnogo mesta ponavlja da vera pokazuje svoj efekat samo ako je bazirana na ljubavi. Ta se ljubav uvek odnosi na Boga i Isusa Hrista, dok kroz odnos sa bližnjima pokazujemo pozitivan stav prema celokupnoj tvorevini. Ljubav, po Pismu, nije samo osećanje, već način egzistencije iz svesti novog duha i obnovljenog srca (2Kor. 13).
Iz svega iznetog uviđamo teškoću precizne analize različitih oblika i elemenata biblijske vere; ona je i poverenje, i nada, i život, i ljubav, ali i veli- ka misterija pred svakim bićem koje teži odgonetanju osnovnih istina života i smrti: “Prava vera je vera u jednoga Boga u Trojici, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. Bog je Biće bez početka i bez kraja. On je Duh koji se ne vidi, ali je svuda prisutan, sve vidi, sve zna, sve može, o svemu brine. Bog je pun ljubavi prema svim ljudima i svima stvorenjima“ (Danilo i Amfilohije 1996, 3).
DAR VERE
Ako pokušamo da hrišćansko svedočanstvo vere odgonetnemo kroz teologiju darova Svetog Duha, onda je upravo dar vere jedan od osnovnih aktua- lizacija Trećeg Lica Trojice u srcu i umu verujućih. Stot [John Stott] daje op- štu definiciju darova Duha: „Duhovni darovi su određeni kapaciteti dodelje- ni po blagodati Božijoj i kroz Njegovu snagu, a koji odgovaraju određenim lju- dima i njihovim službama“ (Stott 1964, 87). Autor koristi termin „kapaciteti“ da bi naglasio pouzdanost i volumen određenog dara, koji je usklađen sa tipom ličnosti, ali i odgovornošću koja svaka služba u crkvi sa sobom nosi. Snajder [Howard Snyder] se nadovezuje: „Duhovni darovi su dati ne samo za lično uživa- nje, čak, primarno, ne ni za lični duhovni razvoj, što je, naravno, važno, već zbog opšteg dobra...“ (Snyder 1976, 132), što znači da Duhovne darove, u celini mo- žemo nazvati „darovima službe“ ili još preciznije „darovima služenja“ svi- ma kojima je to služenje potrebno. Flin [Leslie Flynn] potvrđuje: „Dar bih opi- sao kao posebnu kvalifikaciju odobrenu od strane [Svetog] Duha svakom verniku za osposobljavanje služenja u okviru Tela Hristovog“ (Flynn 1974, 20), iz čega sledi da svi verujući mogu biti nosioci darova (čime ne postaju, automatski, i izabrani) i svi mogu doprinositi razvoju crkve. Možemo zaključiti da su ha- rizme Svetog Duha kompleks različitih potencija koji služe unapređenju cr- kve i svih njenih vernika.
Ukoliko bismo svoju pažnju još jednom okrenuli ka daru vere, na kraju moramo napraviti jasnu distinkciju između hrišćanske vere, po sebi, i dara vere, kao emanacije Božije promisli (Horton 1934): hrišćansku ili opštu ve- ru razumemo kao izraz Božije ljubavi i prisutnosti uživotu ljudi, dok je dar vere specifičan, ali i bazičan dar Svetog Duha koji deluje na socijalno-ekli- sijalnom planu. Dar vere, takođe, smemo posmatrati i kroz tri aspekta, koji su jednako važni, a koje možemo označiti kao instrumentalni, vizionarski i interventni.
Instrumentalni aspekt dara vere odnosi se, prvenstveno, na veru kao instrument služenja, a elementi su: Biblija, propoved, molitve, slavljenje i sl. Navedeni aspekt dara Duha uvek je okrenut ka spolja – ka zajednici, ka prisut- nim vernicima i podrazumeva se u pastoralnoj službi, odnosno primenjenoj teologiji.
Vizionarski aspekt usmeren je na osobe koje imaju mogućnost da sagleda- ju buduće potrebe crkve, koristeći svaki raspoloživi resurs radi ostvarivanja određenog plana. Vizionarski aspekt je intrističan, okrenut ka unutra – ka po- jedincu sa posebnom idejom i doživljajem i neophodan je, kako za pastoralnu, tako i za dijakonijsku službu.
Interventni aspekt podrazumeva specifičan oblik uvida i snage da se preduprede ili suzbiju krize u crkvi. Navedeni aspekt se pojavljuje samo u situacijama kada postoji konkretna pretnja po zajednicu i odnosi se na sve slu- žbe u crkvi.
Uzimajući rečeno u obzir, dar vere shvatamo kao natprirodnu sposob- nost čiji je izvor u Svetom Duhu i služi samoizgradnji verujućih, rastu i utvr- đivanju crkve i evangelizaciji sveta. Pored mnogih faktora po kojima se Dar prepoznaje, naveli bismo samo tri: a) usmerenost; b) pouzdanost i v) izve- snost. Bez njih, dar vere ne bi bio prepoznat ni blagosloven, niti bi takav dar bio platforma za razumevanje ostalih darova Svetog Duha: „Dar vere je dar ko- jim Duh Božiji pruža veru natprirodno… To je dar snage“ (Onu 2014, 33). Kroz snagu i moć Svetog Duha, prepoznajemo dar vere kao elementarnu funkcionalnu harizmu bez koje celokupan život crkve ne bi bio izvestan.
IZMEĐU PRAVDE BOŽIJE I OPRAVDANJA VEROM – OD STAROG KA NOVOM
Kako nemamo dovoljno prostora za podrobniju eksplikaciju pojmova pravde i opravdanja u Starom i Novom zavetu (Reventlow and Hoffman 1992), zadr- žaćemo se na elementarnim teološkim distinkcijama i definicijama koje su okosnica judaizma i hrišćanstva.1
U najopštijem smislu, pravda/pravednost Božija je izraz koji odražava kvalitet Tvorca, a proishodi iz Njegovog karaktera, nasuprot čega stoje nepra- vda koja proističe iz greha (vidi: https://www.bibelkommentare.de). Ako govori- mo o juridičko-antropološkoj dimenziji problema pravde, ona jeste opozitna bezakonju, prekršaju, krivici i besciljnosti i predstavlja sklonost ljudske prirode nakon prvorodnog greha (Ps. 14, 1 – 3; Rim. 3, 10). Pravda Božija konti- nuirana je ljubav, mudrost i ispravnost, normiranost kroz Dekalog i mogućnost iskupljenja kroz Bogočoveka (Hofheinz, Mathwig, and Zeindler 2011). Iskupljujuća snaga Krsta označava milost Božiju koja je vrhunska pravednost, a celokupan domostroj spasenja opisan je u jevanđeljima, čije istine se prihvataju, prven- stveno, verom (Solafide). Princip pravednosti Božije koja se, između ostalog, ogleda kroz Opravdanje verom nije bila u potpunosti poznata u judaizmu, što predočava apostol Pavle u Poslanici Rimljanima:
„1. Braćo! Želja je mog srca i molitva k Bogu za spasenje Izrailja.
2. Jer im svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu.
3. Jer ne poznajući pravde Božije i gledajući da svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božijoj.
4. Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je.
5. Jer Mojsije piše za pravdu koja je od zakona: Koji čovek tako čini živeće u tom.
6. A pravda koja je od vere ovako govori: Da ne kažeš u srcu svom: Ko će izići na nebo? To jest da svede Hrista;
7. Ili: Ko će sići u bezdan? To jest da izvede Hrista iz mrtvih.
8. Ali šta govori pismo? Blizu ti je reč u ustima tvojim i u srcu tvom, to jest reč vere koju propovedamo.
9. Jer, ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen.
10. Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje.
11. Jer pismo govori: Koji Ga god veruje neće se postideti.
📷
1 Značajan obim ideja koje se odnose na pravo i pravdu Božiju možemo naći i u islamu. Za više informacija vidi: Ipgrave and Michael 2009.
12. Jer nema razlike među Jevrejinom i Grkom: jer je On Bog svih, i bogat za sve koji Ga prizivaju.
13. Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se“ (Rim. 10, 1 – 13).2
Iz iznetog jasno je da dok judaizam još uvek očekuje Mesiju, hriš- ćanstvo prepoznaje Isusa Hrista kao Pomazanika i jedinog Posrednika, u kome se ispunjava i dovršava Zakon.3 Naravno, hrišćani od najranijih vremena podrazumevaju Boga (יהוה) kao pravednog Sudiju i omnipotentnog Tvorca, potvr- đujući starozavetne svetopisamske teološke norme koje mnogo kasnije prihvata i elaborira Kur`an. Gospod Bog (Κύριος; Dominus) je Jedan, Jedinstven i apsolu- tno Uzvišen, ali ne i separatan od izabranog Naroda Božijeg i celokupne ljud- ske istorije, (savremene) kulture i civilizacije (Nehrbass 2016): „... U Bibliji čitamo o stvaranju i o kulturi u kojoj je nastajala, ali čitajući je, treba da ima- mo u vidu i jasnu razliku između onoga što se odnosi na svetost Hristovog nebe- skog carstva i uobičajenog života ovog sveta. Treba, takođe, napraviti razliku između onoga što se odnosi na Božije vođstvo kada je u pitanju stvaranje ljudske kulture, kulture celokupnog čovečanstva, i onoga što nazivamo slavnim oslo- bođenjem izabranog naroda koga je sakupio u okviru svoje crkve i koje okuplja za postojanje u večnosti“ (Van Drunen 2010, 26). Bog Starog zaveta, dakle, jeste pravda i izvor pravde, nepogrešivosti i istine, što podrazumeva i Novi za- vet, ali u ličnosti i delu Isusa Hrista primećujemo radikalno približavanje idividualnom, ličnom i intimnom: Bogočovek je savršeno ljudsko biće i pot- puni Gospod – Sazdatelj ljudi i čovek sam, savršen, ali blizak pojedincu, sa svim njegovim ograničenjima, manama i slabostima (1. Jn. 4, 10).
Iako možemo povući markantne teološke crte između pojmova kao što su pravda i opravdanje u Svetom pismu, treba naglasiti da mnogi prevodi Bi- blije često izjednačavaju navedene pojmove, što je posebno izraženo u knjigama Starog zaveta.4 Na ovom mestu, međutim, smatramo neophodnim definisanje naz- načenih pojmova zarad jasnije distinkcije i doktrinarnog razumevanja proble- ma: Pravda Božija odnosi se na celokupnost stvorenog, odigrava se u istori- ji kao proces i ima svoju juridičku i socijalno-etičku pozadinu. Pravda Bo- žija ima svoju univerzalnu svrhu, stratifikovane norme i prepoznatljiv sadržaj. Sa druge strane, opravdanje verom je intimno, lično i neponovljivo
📷
2 Iako ćemo o naznačenoj temi podrobnije pisati u nastavku rada, smatramo važnim da podvučemo suštinski važnu poruku apostola Pavla: ’’ὅτι ἐὰν ὁμολογήσῃς ἐν τῷ στόματί σου Κύριον Ἰησοῦν, καὶπιστεύσῃς ἐν τῇ καρδίᾳ σου ὅτι ὁ Θεὸς αὐτὸν ἤγειρεν ἐκ νεκρῶν, σωθήσῃ·’’ Dakle, neophodno je pristupiti Božijoj blagodati opravdanja, izmirenja i spasenja putem priznanja Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja, što se postiže verom u vaskrsenje i život budućeg veka.
3 Apostol Pavle u 1Kor. 1, 30 utvrđuje: ’’ἐξαὐτοῦδὲὑμεῖςἐστεἐνΧριστῷἸησοῦ, ὃςἐγενήθησοφίαἡμῖνἀπὸθεοῦ, δικαιοσύνητεκαὶἁγιασμὸςκαὶἀπολύτρωσις’’ što potvrđuje da je Isus naša mudrost (čiji je izvor u Bogu), opravdanje (kroz i pred Bogom), svetost/ osvećenje i spasenje/izbavljenje, čime se, u implicitnom smislu, predstavlja duhovni put od ljudskog bića ka Hristu kao Tvorcu života i izvora premudrosti.
4 Nikolas Volsterstorf [Nicholas Wolsterstorff], analizirajući date pojmove i različitosti koje se pojavljuju u prevodima na engleski jezik, ostavlja nas bez finalnog odgo- vora. Pišući o namerama jevanđelista da svetu predstave otkrivenu volju Božiju, au- tor izdvaja sledeće pitanje: ’’Zašto preferiraju da Isus svoje sledbenike poziva pre na opravdanje, nego na pravdu? Ne znam; to ću morati da ostavim drugima da odgovore’’ (Wolsterstorff 2008, 113). Iako ne sporimo nedoumice lingvističko-teološkog tipa, ipak mislimo da se može, relativno uspešno, odgovoriti na postavljeno pitanje, što ćemo pokušati ovim radom i da učinimo. Drugim rečima, Opravdanje verom jeste čin Božije pravde koja ne može biti poređena sa ljudskom, ali se time ne iscrpljuje, već predstavlja početnu tačku na putu ka soteriološkom ishodištu. Dovodeći u kontekst spasenja obe doktrine, možemo zaključiti da spasonosna vera jeste stanje neposrednosti sa Hristom – prihvatanje, primanje i realizacija odnosa sa Bogom, putem oprav- danja kao izraza Božije pravednosti, znanja i ljubavi (Spurgeon 2013).
OPRAVDANJE VEROM U NOVOM ZAVETU – DVA PRIMERA (Rim. 3, 28 – 31; Gal. 3, 24 -27)
U ovom radu mnogo puta pominjana dela apostola Pavla, a Poslanica Rim- ljanima posebno, za reformatske i evanđeoske teologe predstavljala je jedan od najvažnijih putokaza utemeljenja i razvoja doktrine Opravdanja verom:
„28. Mislimo dakle da će se čovek opravdati verom bez dela zakona.
29. Ili je samo jevrejski Bog, a ne i neznabožački? Da, i neznabožački.
30. Jer je Jedan Bog koji će opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom.
31. Kvarimo li dakle zakon verom? Bože sačuvaj! Nego ga još utvrđujemo“ (Rim. 3, 28 – 31).6
📷
5 Etiološke veze između Božije pravde, milosti i ljubavi posebno su naglašavali Sveti oci pravoslavlja.
Na samom kraju trećeg poglavlja Poslanice, apostol Pavle saopštava definitivan zaključak: vernik je Opravdan verom, a ne delima zakona, odnosno, Bog koji stoji iza Opravdanja nije samo jevrejski Bog, već Tvorac i Gospod svih ljudi. Pavle radikalno odbija jevrejski nacionalno-religijski ekskluzivitet i konstatuje da je Bog okrenut svima koji u Njega veruju i koji Mu se klanjaju. Interesantno je da apostol Pavle, zapravo, iznosi prilično neočekivan stav: Opravdanjem verom se ne samo ne ukida starozavetna Objava, već potvrđuje uni- verzalnost Božije nepromenjivosti Zakona i Pisma. Analizirajući navedene stihove, imamo utisak da „... utvrđujemo pravilnu upotrebu zakona i obezbeđuje- mo njegovu poziciju, ispravljajući ga na pravi način“,7 odnosno, da su i Zakon i proroci svedočili o, prvenstveno, ispravnoj veri, a ne samo o delima, određe- nom kultu ili religijskim ceremonijama. Bog Starog zaveta isti je kao i Bog Novog i u Hristu nalazimo teološki kontinuitet u veri kojom bivamo prepoz- nati i opravdani, a od Gospoda izabrani za večni život. Za apostola Pavla, smisao Novog saveza nalazi se u otkrivenju koje je lične prirode, jer je težište na pojedincu, a ne na određenim propozicionim formama ponašanja, tradici- ji ili bilo kom obliku etnocentrizma. Nepodeljena ljubav Božija rasprostire se na sve stvoreno, u čijem centru je čovek koji veruje i služi bez ropskog straha i podjarmljivanja, dok su jedna od rezultanti i dela pravednosti koja samo mogu potvrđivati i potkrepljivati, a nikako ukidati Zakon.
U Poslanici Galatima, apostol Pavle donekle proširuje svoje tvrdnje u vezi sa pitanjem Opravdanja verom:
„24. Tako nam zakon bi čuvar do Hrista, da se verom opravdamo.
25. A kad dođe vera, već nismo pod čuvarom.
26. Jer ste vi svi sinovi Božji verom Hrista Isusa;
27. Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste“ (Gal. 3, 24 -27).8
Pisac Poslanice, poučavajući crkvu, obznanjuje da je Zakon imao izra- ženu i nezamenjivu funkcionalnu vrednost po pitanjima kao što su praved- nost, dužnosti, greh i njegove posredne i neposredne posledice, ali nedostaju upustva kako živeti Opravdan verom u Spasitelja. Ceremonijalni zakon pruža određene naznake, međutim Hrist i Njegovo učenje su sama manifestacija i iz- vršenje Zakona – očekivanje i ispunjenje. Isus, koji dolazi u telu, postaje obje- kat vere i samim tim, kao istiniti Bog, spasava svet od osude, prokletstva, po- niženja i na kraju smrti.9Kao Jagnje, Hrist preuzima naše grehe; kao prorok ob- znanjuje istinu; kao prvosveštenik zastupnik je pred Svetim Ocem i kao Kralj vlada univerzumom, pa samim tim je i Zakon u njegovim rukama.
Postavlja se pitanje: šta apostol Pavle podrazumeva kada kaže da smo svi sinovi Božiji koji verujemo u Hrista? Po prirodi rođeni smo pod osudom, a čak se ni anđeli i arhanđeli ne mogu nazvati sinovima Božijim, no mi biva- mo usvojeni i prepoznati od strane Svetog Sina putem Njegove suverene milo- sti i potpune dobrovoljnosti. Svetom tajnom krštenja predstavljamo se Bogu kao njegova bića, a verom bivamo opravdani i prilagođeni ezistenciji u, i sa Bo- gom, koja se proteže nakon naše fizičke smrti i širi do u večnost.
Na takvom spiritualnom tragu su bili svi pisci protestantskih katehi- zisa, počevši od Belgijskog, a njihov teološki uticaj markantan je i danas.
CONFESSIO BELGICA (1561.)
Doktrinarni dokument „Belgijsko veroispovedanje“ (Confessio Belgica) predstavlja najstariji i najznačajniji izraz teološke misli Reformisanih cr- kava Evrope i sveta. Pisano od strane putujućeg propovednika i velikog borca Reformacije Gvida de Brasa [Guido de Bräs], Veroispovedanje je imalo izuzetan uticaj u trenucima velikih iskušenja za protestantske hrišćane: „U šesna- estom su stoljeću protestantske crkve u Nizozemskoj bile izložene najgorem mogućem progonu od strane rimokatoličkih poglavara. De Bras je ovo vjeroispo- vijedanje priredio 1561. godine, kao protest protiv okrutnog tlačenja, ali i da bi progoniteljima dokazao kako reformirani kršćani nisu buntovnici, kao što ih se nazivalo, već uzorni građani koji poštuju zakon i ispovijedaju pravi kršćanski nauk utemeljen na Svetom pismu“ (Belgijsko vjeroispovijedanje, 2008, 5).10Podeljeno u 37 članaka, Veroispovedanje je, uz revizije na Sinodima u Ant- verpenu (1566.) i Dortrehtu (1618–1619.) postalo autonomno katihetsko delo sa velikim uticajem na buduća doktrinarne objave kao što su Hajdelberško vero- ispovedanje, Drugo helvetsko veroispovedanje i dr.
U 22. i 23. članku koji nose naslove Pravednost vere i Opravdanje gre- šnika nalazimo sažet odgovor na pitanje šta znači Opravdanje verom iz per- spektive reformatske teologije:
22. članak
Pravednost vere
Vjerujemo kako na sljedeći način spoznajemo ove velike tajne: Duh Sveti nam u srcu pali plamen prave vjere koja prihvaća Isusa Krista sa svim Njegovim zaslugama, čini to da naše srce postaje Njegovo te da ne traži vi- še ništa što je izvan Njega.
Stoga neizostavno slijedi sljedeće – ili u Kristu ne nalazimo sve što nam je potrebno za spasenje ili je sve što trebamo u Njemu. U slučaju poto- njeg, onaj koji ima Krista po vjeri, u potpunosti je spašen.
Dakle, reći da Krist nije dovoljan, već da je i nešto drugo potrebno za spasenje je najveće bogohuljenje protiv Boga, jer bi to značilo da je Isus Krist samo napola Spasitelj. Stoga s pravom s Pavlom možemo reći da smo opravdani samo ’vjerom’ili vjerom ’bez vršenja Zakona’ (Rim. 3, 28).
No, pošteno govoreći, ne mislimo da je samo vjera ta koja nas opravdava, ona je samo sredstvo kojim prigrljujemo Krista, našu pravednost.
A Isus Krist je naša pravednost jer nam prepušta sve zasluge i sva sveta djela koja je učinio za nas i umjesto nas, a vjera je sredstvo koje nas drži u zajedništvu s Njim i svim njegovim dobročinstvima.
Kada ta dobročinstva postanu naša, ona su više nego dovoljna da nas od- riješe našega grijeha.
23. članak
Opravdanje grešnika
Vjerujemo kako naši blagoslovi leže u oproštenju naših grijeha po Isusu Kristu te da smo kroz to opravdani pred Bogom, kao što nas David i Pavao uče kada kažu da je blagoslovljen onaj komu Bog uračunava pravednost bez djela (Ps. 32;Rim. 4, 6).
📷
10Citirano prema predgovoru dr Jasmina Milića za hrvatsko izdanje ’’Belgijskog vero- ispovedanja.’’
A isti apostol kaže i da smo opravdani ’darom njegove milosti’ otkuplje- njem u Kristu Isusu (Rim, 3, 24). Stoga se upiremo u ovaj temelj, koji će zau- vijek biti čvrst, koji svu slavu daje Bogu. Stojimo ponizni i vidimo sebe kakvi jesmo, ne pripisujemo sebi nikakve zasluge te počivamo i isključivo se oslanjamo na poslušnost razapetoga Krista, koja vjerom u njega postaje i naša poslušnost.
To je dovoljno da pokrije sav naš grijeh i dade nam pouzdanje, oslobađa na- šu savjest straha, strepnji i strave od Božje blizine. Tako se više ne mora- mo bojati kao naš prvi otac, Adam, koji se tresao od straha dok se pokrivao smokvinim lišćem.
Štoviše, kada bi se trebali pojaviti pred Bogom oslanjajući se, pa ma-kar i malo, na same sebe ili neko drugo stvorenje, jao što bi bili ’pro-gutani.’
Stoga bi svi skupa s Davidom trebali reći: ’(Gospodine), ne idi na sud sa slugom svojim, jer nitko živ nije pravedan pred tobom’ (Ps. 143, 2), (Isto, 34–35).
Belgijsko veroispovedanje, u 22. članku, precizira da nam veru rasplam- sava Gospod i to na sledeći način: Sveti Duh, po volji Svetog Oca u našem srcu stvara pogodno tle za razvoj vere čiji je fokus na Svetom Sinu, čime ispunjava- mo osnovni i neophodni uslov sopstvenog izbavljenja. Takođe, ako je Hrist Spa- sitelj ljudi, onda smo zaista opravdani verom u Njega, a ne praktikovanjem nor- mi Zakona ili nekim drugim (dobrim) delima. Međutim, pisac Veroispoveda- nja konstatuje da sama vera nije jedino opravdavajuća, već je condicio sine quo non hrišćanskog duhovnog života i etičke prakse; ona je kontakt, sredstvo i aktua- lizirajuća veza između Boga i ljudi.11 Bez Hrista, ljudsko biće ostaje bez moguć- nosti iskupljenja, jer jedino kroz Njegovo grandiozno delo pobede nad smrću, možemo uvideti sopstvene iskre besmrtnosti (Kalvin 1996).
Na samom početku 23. članka daje nam se nedvosmislen odgovor: esencija svih blagoslova leži u oproštenju kroz Isusa Hrista, čime smo opravdani ve- rom u Njega, a ne dobrim delima. Opravdanje takvom verom je u potpunosti čin neuzrokovane Božije milosti kojoj se ništa ne može dodati ili oduzeti, dok naša dela jesu samo potvrda izbavljujuće i posvećujuće vere. Drugim rečima, do- bra dela jesu značajna, ali ne i krucijalna za naše spasenje, dok vera predsta- vlja sveobuhvatnu aktivnu težnju za preobraženjem do hristolikosti. Ona nas uvodi, ne samo u bliskost sa Bogom, nego i u novo stanje svesti i afektivno-eti- čki balans koji prouzrokuju redefinisanje našeg psihološkog i socijalnog ži- vota. Prihvatajući Hrista kao ličnog Spasitelja, otvaramo vrata srca velikoj misteriji života i smrti u čijem je centru sam Bog, odnosno Hrist kao Posred- nik (1Tim. 2, 5) saveza milosti, kao Prvosveštenik (Jev. 2, 17) i kao Jagnje (Jn. 1, 29) koje je preuzelo grehe sveta. Kao ujedinitelj Božanskog i ljudskog, Isus je i Novi Adam (1Kor 15,22) – blizak ljudskom biću po svojoj dvostrukoj prirodi, ali i istiniti Bog pred kim smo opravdani verom u slavi. Tako, mi utiremo put kao večnosti eshatona, imajući vaskresenje kao meru našeg pouzdanja (Peno 2010).
Iz izloženog zaključujemo da je doktrina Opravdanja verom jedna od os- novnih odrednica celokupnog Belgijskog veroispovedanja, obuvatajući sobom različite discipline kao što su sistematska teologija, primenjena teologija, hrišćanska antropologija, etika i dr. Na kraju ovog poglavlja naglašavamo za- nimljivo zapažanje Osvalda Bajera [Oswald Bayer]: „…Opravdanje nije jednostav- na izolovana tema, pored koje ostale teme mogu postojati; ona je od esencijalne važnosti i povezuje sve ostale teme. Opravdanje ne utiče samo na moj individu- alni život, niti samo na istoriju sveta, već, takođe, utiče i na istoriju pri- rode“ (Bayer 2008, 98).
📷
11 Varfild [Benjamin B. Warfield] iznosi sledeći stav: ’’...u Novom zavetu ’verovati’ je tehnički termin koji izražava oslanjanje na Hrista zarad spasenja’’ (Warfield 1988, 479).
ZAKLJUČAK
Iako doktrinu Opravdanja verom možemo tumačiti iz različitih uglo- va, za tradicionalne i evanđeoske protestantske teologe može se reći da imaju relativno jedinstven stav po tom pitanju, a koji nalazimo u svim Reformatskim veroispovedanjima, i danas veoma uticajnim. Možemo reći da je Opravdanje ve- rom delo pomilovanja i prihvatanja grešnika, što predstavlja izuzetan blagoslov Božije prisutnosti. Ono predstavlja odgovor na naše grehe i obuhvata dva pojma:
1. pojam oproštenja i 2. pojam prihvatanja. Bog nam, putem Opravdanja verom, oprašta grehe u potpunosti, pa nas, kao takve i prihvata u bezgraničnoj ljubavi i poverenju, čineći nas pogodnim za duhovni put u budućnosti. Vera u Hrista, kroz Njegovu žrtvu iskupljenja, jeste jedini instrument Opravdanja i jedini garant svetopisamskog obećanja, što nas dovodi do sledećih zaključaka koji su u skladu, kako sa Biblijskim narativom, tako i sa Belgijskim veroispovedanjem i drugim doktrinarnim spisima reformatskih i prezviterijanskih crkava:
a) Opravdanje verom je definitivno što znači da jednom dobijeno, Oprav- danje postaje savršeno, dovršeno i konačno. Vernik, time, biva udaljen od Božijeg gneva i osude, saučestvujući u Planu spasenja za čitav svet, posred- stvom Svetog Duha (Rim. 5).
b) Opravdanje verom je specifična forma poslušnosti kojom dokazujemo ljubav prema Tvorcu i tvorevini, u celini. Tako razumljena i življena pos- lušnost prostire se na čitavu egzistenciju i prisutna je u svakoj prakti- čnoj radnji (2Kor. 10, 5).
v) Opravdanje verom odražava karakter Božije pravde koja je univerzal- na kategorija i odnosi se na čovečanstvo, crkvu i pojedince. Odraz Božije delatne pravde je i Opravdanje verom, koja je podjednako data svima, ali koja nije za svakoga (Mt. 19, 24).
g) Opravdanje verom predstavlja obnovu Saveza u našem srcu i umu, jer nas stalno podseća da odnos koji je Adam imao sa Bogom pre učinjenog prestupa u raju. Međutim, i nakon pada, Gospod nas poziva na zajedništvo sa Njim kroz obnovu celokupnog bića, čime se približavamo idealu – Isusu Hri- stu (Gal. 3, 15).
d) Opravdanje verom je težnja za savršenstvom. Iako je Opravdanje Bo- žiji dar, bez naše svesne odluke i prepuštanja u ljubavi ne može doći do pozitivnih spiritualnih rezultata (Mt. 5, 48).
đ) Opravdanje verom implicira posvećenje koje predstavlja poseban Božiji akt u ljudskoj nutrini, jer dok je Opravdanje čin prepoznavanja i priznanja, Posvećenje je delo porađanja nove svesti, čineći pojedinca potencijalno svetim ili još jasnije – Posvećenje je duhovni plod Opravdanja (Rim. 6, 18). e) Opravdanje verom poseduje snažnu soteriološku dimenziju u čijem je centru vaskrsenje Hristovo i Njegova moć pobede nad patnjom i smrti. Bilo da govorimo o krštenju, obraćenju, opravdanju, posvećenju ili posinjenju, uvek moramo imati u vidu grandiozan čin vaskrsenja kao ugaonog kamena nade sveta (1Petr. 3, 18-19).
Čini nam se, na kraju, nemogućim obuhvatiti doktrinu Opravdanja ve- rom jednim stručnim radom, jer, neminovno, višedimenzionalnost samog pojma hrišćanskog opravdanja otvara mnoga teološka i etička pitanja čiji odgovori svakako zahtevaju više prostora. U svakom slučaju, tradicionalna reformat- ska teologija predstavlja Opravdanje verom kao blagoslov sigurnosti i ga- ranciju izvesnosti spasenja izabranih, u saglasju sa Hristovom svetom misi- jom na zemlji. Opravdanje, uz obraćenje, jeste početak transoformišućih i rege- nerirajućih misli i osećanja koji uvode vernika u novi život i novu realnost. Tako treba i posmatrati Opravdanje verom – kao početak dalekog puta čiji je početak i kraj, Alfa i Omega, Isus Hrist.
Sergej Beuk
LITERATURA
Bayer, Oswald. 2008. Martin Luther's Theology: A Contemporary Interpretation. Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans Publishing.
Belgijsko vjeroispovijedanje (1561.): revidirano na nacionalnoj sinodi u Dordrechtu 1618. i 1619.
Berkhof, Hendrikus. 1979. Christian Faith. Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans Publishing Co. Everett, Carroll, Charles. 2009. The Psychological Elements of Religious Faith. Charleston: Bib-
lio Life.
Episkop Danilo i episkop Amfilohije. 1996. Nema lepše vere od hrišćanske. Sremski Karlovci: Srpska pravoslavna Eparhija sremska.
Flynn, Eileen and Thomas, Gloria. 1995. Living Faith. Lanham: Rowman&Littlefield Publishers. Flynn, Leslie. 1974. 19 Gifts of the Spirit. Wheaton: Victor Books.
Grudem, Wayne and Jeff Purswell. 1999. Bible Doctrine. Grand Rapids: Zondervan.
Henrich, Sarah. 2007. Great Themes of the Bible, vol. 2. Louisville: Westminster John Knox Press. Hexham, Irving. 1999. Concise Dictionary of Religion. Vancouver: Regent College Press.
Hill, Brennan, Paul Knitter, and William Madges. 1997. Faith, Religion and Theology. Mystic Twenty-Third Publications.
Hodgson, Peter. 2001. Christian Faith. Louisville: Westminster John Knox Press.
Hofheinz, Marco, Frank Mathwig, and Matthias Zeindler. 2011. Wie kommt die Bibel in die Ethik?
Zürich: Theologischer Verlag Zürich.
Horton, Harold. 1934. The Gifts of the Spirit. Nottingham Assembly of God Publishing House. Ipgrave, Michael. 2009. Justice and Rights: Christian and Muslim Perspectives. Washington:
Georgetown University Press.
Jordan, Jeff, and Daniel Howard-Snyder. 1996. Faith, Freedom and Rationality. Lanham: Row- man & Littlefield Publishers.
Kalvin, Žan. 1996. Nauk hrišćanske vere. Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zo- rana Stojanovića.
Leeming, David, Kathryn Madden, and Stanton Marlan. 2009. Encyclopedia of Psychology and Religion. New York: Springer.
Lewis, Edwin. 1953. The Biblical Faith and Christian Freedom. Philadelphia: Westminster Press. Marlineau, James. 1888. A Study of Religion. London: izdavač nepoznat.
Nehrbass, Kenneth. 2016. God's Image and Global Cultures: Integrating Faith and Culture in the Twenty-First Century. Eugene: Wipf and Stock Publishers.
Nickoloff, James and Orlando Espin. 2007. An Introductory Dictionary of Theology and Reli- gious Studies. Collegeville: Liturgical Press.
Onu, Godsword Godswill. 2014. The Gifts of the Holy Spirit. Okigwe: Godsword Christian Publi- cations.
Peno, Zdravko. 2010. Katihizis – Osnove pravoslavne vere. Beograd: Manastir Ostrog – Jasen.
Reventlow, Graf Henning and Yair Hoffman. 1992. Justice and Righteousness: Biblical Themes and Their Influence. Sheffield: JSOT Press.
Schaff, Philip. 1954. New Schaff – Hercog Encycopledia of Religious Knowledge. Grand Rapids: Baker Book House.
Snyder, Howard. 1976. The Problem of Wine Skins. Downers Grove: Inter-Varsity Press. Spurgeon, Charles. 2013. All of Grace. North Charleston: CreateSpace Independent Publishing
Platform.
Stott, John. 1964. Baptism and Fullness. Downers Grove: Inter-Varsity Press.
Swatos, William. 1998. Encyclopedia of Religion and Society. Lanham: AltaMira Press. VanDrunen, David. 2010. Living in God's Two Kingdoms: A Biblical Vision for Christianity and
Culture. Wheaton: Crossway Books.
Warfield, Benjamin. 1988. Biblical Doctrines. Edinburgh: Banner of Truth.
Wolsterstorff, Nicholas. 2008. Justice: Rights and Wrongs. Princeton Princeton University Press.
Comments