LOUIS BERKHOF: PITANJE SIGURNOSTI SPASENJA U DANAŠNJEM VREMENU

Svim ozbiljnim hršćanima neke teme su jednostavno nepresušne. Gotovo najvažnija među njima svakako je pitanje sigurnosti vere ili spasenja. Kada propovednici u svojim crkvama započnu govoriti o toj važnoj temi, sigurno će naići na popriličan broj zainteresovanih slušatelja. Slušatelja nestrpljivih čuti o temelju onoga čemu se nadaju, koji čeznu za rečima koje će im pomoći zadobiti tu blaženu sigurnost što će njihova srca ispuniti radošću spasenja. Istina, neki hršćani ne žele da razgovaraju ni da se bave tom temom. Neko ko se bavi tom temom za njih je zaostao u vremenu i ne prati moderne trendove u razvoju verske misli. Ti hršćani ne izriču svoje primedbe na isti način, ali zajedničko im je to što ignorišu, ili barem guraju u stranu, pitanje sigurnosti vere.

Neki naglašavaju kako su se hršćanske borbe promenile, da je bojno polje sada negde drugde. Prošlo je vreme kada se Biblija smatrala nepogrešivom Rečju Božijom i u biblijske istine verovalo bez preispitivanja. Ako bi pojedinac sumnjao kako se nalazi u stanju milosti, to je bila lična bitka koju je taj pojedinac vodio sam sa sobom, u vlastitom srcu. Danas se verodostojnost Biblije dovodi u pitanje, kao i najveće istine vere: devičansko rođenje, Hristovo telesno uskrsnuće. Ne samo da se dovode u pitanje, već se drsko negiraju. Ta pitanja zahtevaju javnu borbu i svi oni koji veruju u Isusa Hrista kao svojega Gospoda treba da stanu rame uz rame i i da se bore. Te borbe, za očuvanje temelja hršćanstva, zaokupljaju čoveka u potpunosti i ne ostavljaju vremena za preispitivanje lične sigurnosti vere i spasenja. Kako bi pitanje sigurnosti vere imalo smisla prvo se moraju srediti neka druga važnija pitanja.

Modernisti neprestano govore kako pitanje sigurnosti vere pripada šesnaestom veku i ne uklapa se u sadašnji, napredni, način razmišljanja. Božija natprirodna dela ne postoje, nema čudesa milosti. Zašto bi onda čovek trebalo da se preispituje da li mu se dogodila neka natprirodna promena? Svi ljudi su, po prirodi, deca Božija i ako je to istina zašto se tada preispitivati jesam li i ja jedan od povlašćenih. Spasenje nije dar, već društveno postignuće čovečanstva pa ne treba preispitivati jesam li primio taj dar, već se baviti društvenom reformom koja će promeniti ovaj svet u Carstvo Božije.

Štaviše, često se ti zagovaratelji socijalnog evanđelja prikazuju kao predstavnici višeg morala, etike. Tvrde kako su naučili društvene interese pretpostaviti vlastitim. U svome društvenom radu oni zaboravljaju sebe, egoizam je ustuknuo pred altruizmom. S njihove tačke gledišta baviti se ličnom sigurnošću spasenja je krajnje sebično i nedostojno čoveka koji živi u sadašnjem društvenom vremenu. Ljudi bi trebalo da se manje bave sobom, a više drugima. Kad bi se svako bavio svojim dužnostima prema bližnjima, budućnost bi se već pobrinula sama za sebe.

Šta možemo reći na ovakve izjave? . . .

Istina je kako su se uslovi znatno promenili od doba Reformacije. Danas, kao nikada do sada, vode se borbe oko Reči Božije i temeljnih istina hršćanstva. Hršćani bi strašno grešili kada bi izgubili iz vida važnije bitke i bavili se samo sobom i sigurnošću vlastita spasenja. Naime, od kakve je važnosti sigurnost spasenja, ako je Biblija neistinita, nepouzdana? Sigurnost spasenja proizlazi iz istinitosti Biblije. Stoga, upravo će oni koji traže sigurnost spasenja skočiti u borbu protiv nevere.

Ali borba za Bibliju im ne bi smela odvratiti pažnju od toga važnog pitanja sigurnosti. Ne bi trebalo da misle kako je u redu ignorisati to pitanje jer se bave važnijim problemima. Reformatori se nisu tako ponašali. Takođe su branili veru koja je jedanput predana svetima, ali nisu prestajali naglašavati potrebu lične sigurnosti. Često su po tom pitanju išli i dalje nego je trebalo. Upravo zato što su bili toliko ozbiljni po tom pitanju uspeli su izvesti taj divovski zadatak, Reformaciju. Možda je to razlog što su današnji hršćani, u poređenju s reformatorima, tako slabi jer ne naglašavaju dovoljno to važno pitanje?

Istina je kako pitanje lične sigurnosti vere, barem kako se danas postavlja, nema neku važnost u današnjem naučnom svetu. Ali to nije razlog za ozbiljne hršćane da se ne pozabave tim pitanjem danas, kao što su se njime ozbiljni hršćani bavili u prošlosti. Hršćani koji ozbiljno prihvataju Bibliju neće dozvoliti da njihovim životima dominira mušičavost modernizma. Postoji opasnost da će ih prevladavajuće moderno razmišljanje zaokupiti i omalovažiti pitanje sigurnosti. Ako ne budu oprezni to prevladavajuće mišljenje će ih potpuno zaokupiti. Takvo razmišljanje će ih odvratiti od osnaživanja vlastite unutrašnje duhovnosti. Postaće poput onih crkvi koje imaju bogat misijski rad, ali zanemaruju bazu.

Nije li zapravo sebično toliko razmišljati o ličnoj sigurnosti spasenja? Neki dobronamerni hršćani smatraju kako je to tačno i oklevaju govoriti o sigurnosti. Smatram kako je ta optužba apsurdna. Naime, pretpostavka koja tada iz toga proizlazi je da je svaka pažnja posvećena sebi sebičnost jer na umu nam je vlastita dobrobit. Činjenica je da modernisti ne drže kako je to tako jer bi tada jedenje i pijenje, lična higijena, vežbanje tela, držanje moralne čistoće, sve stvari do kojih socijalno evanđelje drži, bile ništa drugo do sebičnosti. Promovisanje duhovne dobrobiti nije ništa sebičnije od promovisanja fizičke dobrobiti. Naravno, moguće je za osobu sasvim se usredotočiti na vlastitu sigurnost spasenja i zaboravi sve ostalo, što bi bilo sebično. Ali isto tako je moguće da tim promišljanjem težimo prema vlastitoj duhovnoj dobrobiti kako bi pomogli drugima, proslavljali Boga i Njegovu milost, veličali Ga zbog bogatog nasledstva koje je pripremio za nas. Ne smemo zaboraviti kako sam Bog od nas zahteva potpunu sigurnost i ustrajnost u nadi do samoga svršetka, a Bog ne bi od nas tražio nešto što bi bilo moralno upitno.

Prema tome nismo dužni izvinjavati se radi bavljenja ovom temom, naprotiv, imamo izvrsne razloge baviti se njome. U današnje vreme hršćani koji uživaju u sigurnosti spasenja su retki. Čini se kako je osećaj nebeske radosti nestao iz života mnogih hršćana. Istina, o tome se ponekad može čuti na metodističkim evangelizacijskim skupovima. Ali često je to samo prolazna radost nakon koje uglavnom nastupa potištenost. Sigurnost koju Metodisti propovijedaju i u kojoj uživaju ne uključuje i sigurnost spasenja.

U našim crkvama postoji mnoštvo iskrenih ljudi koji traže sigurnost spasenja, ali su rastrzani sumnjama. Neki od njih su hronični sumnjičavci koji naizgled uživaju u tim sumnjama smatrajući ih znakom posebne pobožnosti. Vedina ih je ipak drugačija. Lako im možete objasniti kako normalan hršćanski život ne mogu voditi u neprestanoj sumnji, da su te sumnje, donekle, znak njihove nevere, slabe vere ili neznanja te da ih ne treba odobravati. Takvi ljudi su uglavnom poučljivi, željni pružene pomoći kako bi izašli na svetlo. Takvima treba pažljivo duhovno vođstvo, nežnost i brižnost.

Takođe se u današnje vreme susrećemo sa sve većim brojem hršćana koji ne razmišljaju o sigurnosti spasenja, a ako i razmišljaju ne shvataju tu temu ozbiljno. Takvi hršćani sigurnost spasenja uzimaju zdravo za gotovo. Sigurnost u svoje spasenje ispovedaju tek onako usput, ostavljajući utisak kako zapravo ne znaju što ta sigurnost zaista znači. Iz toga je jasno kako uverenje u ličnu sigurnost spasenja još uvek nije zahvatilo njihove duše. Njihov duhovni život je površan i nema pravu dubinu. Imajući to u vidu, smatram kako nije suvišno pozabaviti se tom izuzetno važnom temom.

§ Prema prvom poglavlju iz knjige Sigurnost vere, autora Louisa Berkhofa (1873.-1957.)