Krštenje je rađanje za novi život. Krstiti se znači steći pravo učešća na evharistijskom sabranju i pristupanju Svetom Pričešću. Krštenje je početak duhovnog života, duhovno rađanje za večnost. Krštenje se vrši samo jednom – kao što se fizički rađamo jednom, tako se rađamo i duhovno. Krštenje je uslov našeg spasenja. Pravoslavna vera se ne dobija nasleđivanjem, već se u nju ulazi krštenjem. Onaj koji nije kršten ne može biti dostojan da primi ni ostale Svete Tajne.
Krštenje je velika tajna, krštenjem se daje sve ono što je Bog mogao dati čoveku, dao mu je da bude bude član Crkve, a Crkva je Telo Hristovo, a šta je veće od toga, nego da te onaj Najveći, Najsvetiji, primi u dom svoj i da budeš ne sluga, nego ravan Njemu, po blagodati. Krštenje je osnovna istina, i Sveta tajna naše hrišćanske, hristovske, hristolike, hristonosne vere Pravoslavne. Svetu tajnu krštenja zapovedio je Gospod Isus Hristos: Idite, dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetog Duha (Mt 28,19). Hristova zapovest sadrži u sebi osnovne elemente čina Svete tajne: prethodno poučavanje, katihezu (idite i naučite…), bez poučavanja, vera ne može biti svesna; pogružavanje u vodu (krsteći ih), (krštenje se na grčkom kaže βαπτιζμοσ – vaptizmos, što znači pogruženje. To je pravi način krštenja, a ne prskanjem ili polivanjem vodom. Danas je praksa polivanja vodom, ovu praksu treba zameniti pogružavanjem u vodu, gde god za to postoji mogućnost. Izgovaranje formule: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha…Krštenjem čovek zadobija oslobođenje od Prvorodnog greha i oproštaj svojih grehova.
Onaj koji je kršten ne podrazumeva da će automatski biti hrišćanin, ako se krstio. Zato što je krštenje izraz slobode. Biti hrišćanin je odgovorno. Sveta tajna krštenja nije magijska radnja, koja bi automatski izvršila na hrišćaninu promenu, bez njegove žive vere i aktivnog učešća u novom biću i životu. Krštenjem se stupa u Hristovu vojsku, ali vojnik još treba da se pokaže, da je stvarno borac, tj. podvižnik, trudbenik, aktivni učesnik u novoj realnosti. Krštenjem je Bog ljude učinio Svojom decom, tačno onako kao što je Hrista za vreme Njegovog krštenja na reci Jordanu nazvao Sinom svojim ljubljenim, i glas Boga Oca s neba i Duh Sveti u vidu goluba potvrdili su tu istinu. Tako i mi koji se krštavamo u osvećenoj vodi punoj blagodati Duha Svetoga, postajemo deca Božija, sinovi Božiji i braća Hristova. Krštenje je prva stepenica uzlaženja čoveka ka Bogu. Posle krštenja mora doći do preporoda i obnovljenja čitavog čovekovog života i mora doći i do duhovnog preporoda. Ako se ovo ne dogodi, krštenje neće uroditi plodom. Blagodat Božija koja se dobija na krštenju kao zalog, kao seme, raste u čoveku i na različite načine će se pokazivati tokom celog čovekovog života, ako čovek teži Hristu, ako živi u Crkvi i ispunjava zapovesti. Ako je krštenje bilo formalnost, dug tradiciji ili modi, i posle krštenja čovek nastavi da živi kako je živeo, on se lišava svih plodova Svete tajne, odvaja se od Hrista i izopštava sebe iz Crkve.
Mnogi će iz drugih religija reći, a i oni koji nisu kršteni: Kakva je razlika između krštenog i nekrštenog čoveka, i kršten je čovek i nekršten je čovek? Mi im možemo odgovoriti jednim primerom: Ako mleko ostavimo i ne posolimo ga, ono će se pokvariti, ako posolimo mleko, ono će postati sir i moći će da se jede. I tako je krštenje so naša.
Krštenje je velika i ozbiljna tajna, nije samo obred, omivanje, pranje, to imaju i druge religije. Krštenje je stupanje u Crkvu, stupanje u zajednicu svih vernih sa Hristom – a to pristupanje u Crkvu biva verom i ispovedanjem vere, po onome što ispovedamo u krštenju. Krštenjem se čovek oblači u Hrista, po rečima apostola Pavla koje se pevaju za vreme dok krštavani obilazi oko krstionice: Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. (Gal. 3,27). Krštenjem čovek umire za grehovni život i vaskrsava u novi, duhovni život. (Episkop Atanasije, Besede i reči, Trebinje – Vrnjačka Banja, 2003.)
Pripreme za krštenje
KATIHEZA – POUČAVANJE U VERI.
To je upoznavanje sa osnovnim istinama hrišćanske vere.
Svi oni koji su se poučavali u veri i pripremali za Sveto Prosvećenje (Krštenje), zvali su se katihumenima ili oglašenima. Reč katihumen, oglašen, je grčkog porekla i potiče od reči katiheo, što u prevodu znači, predavanjem naučiti, poučiti, oglasiti. Prvobitno je ova reč imala smisao bilo kakvog poučavanja ili saopštavanja neke vesti živom rečju. Na osnovu nekih mesta u Novom zavetu ima se utisak da se ceo Starozavetni zakon u to vreme shvatao kao pouka, katiheza (Rm 2,18). Isto tako, imamo svedočanstva u Novom zavetu da se pod poukom u to vreme podrazumevalo, ne prosto poučavanje u pojedinim istinama, nego poučavanje putu Gospodnjem (Dap 18, 25; Gal 6,6). To znači da je ceo Novi zavet shvatan kao pouka, katiheza. Tako su se u prvim vekovima razvile dve vrste katiheza: Katiheza ili pouka za oglašene ili pouka onih koji se pripremaju za prosvećenje (krštenje) i mistagoška katiheza ili pouka krštenima, tj. prosvećenima, koja ima za cilj da novoprosvećene uvede u dublje tajne vere Hristove.
Dakle, katihumeni su upoznavali svoj etos i veru Crkve, kroz sistematsko poučavanje i prisustvovanjem na Crkvenim sabranjima, tj. na Liturgiji, na kojima je slušano Jevanđelje, Apostol i propoved, a napuštali su sabranje posle specijalnih jektenija (Oglašeni iziđite…) i molitvi za oglašene. Period katihizacije je trajao od jedne do tri godine. Posle tih pouka čovek je izjavljivao hoće li da veruje u to ili neće.
Oni koji su želeli da prime hrišćansku veru, i da pristupe Crkvi, dovođeni su pred episkopa pomesne crkve ili prezvitera, koji je zabeležio njihovo ime u spisak oglašenih (taj spisak se nekad naziva, Knjiga crkve, Knjiga nebesa, ili Knjiga života). Zatim je episkop tri puta osenjivao krsnim znakom novoobraćenog i stavljao ruku na njegovu glavu i ispitivao je od onih koji poznaju kandidata kakvog je vladanja, morala i života kandidat za krštenje (danas se ovo osenjivanje krsnim znakom i stavljanje ruke na glavu čini na početku krštenja). Ako je neko bio javni grešnik, odbijan je sve dok se iskreno ne pokaje. Ako je neko bio bez javnog greha, bez moralnih padova, postajao je hrišćanin, tj. kandidat hrišćanstva, a drugog dana iza toga postao je oglašen, katihumen.
Prema tome, period poučavanja, katiheze, jeste period u kome se postavljaju temelji vere, a uporedo sa tim se vrši očišćenje duše. Katihumeni su u periodu pouke, katihizacije, postili, a na kraju ih je Episkop propitivao o osnovnim istinama vere, i krštenje se obično vršilo na velike praznike: Vaskrs, Pedesetnicu, Božić, Bogojavljenje. Zato je i zadržana praksa da se na ove praznike peva: Jelici vo Hrista krestitesja… Katiheza se završavala Strasne sedmice pred Vaskrs. Na Veliki Petak se vršilo odricanje od satane i ispovedanje vere, a na Veliku Subotu vršilo se krštenje.
Posle Krštenja sledila je poslekrštenjska ili mistagogijska (tajnovodstvena) katiheza. Ovo je bio najsavršeniji vid poučavanja u veri, jer izvire iz neposrednog iskustva sa živim Bogom u Evharistiji.
Osnovni cilj poučavanja u veri od samog početka Hrišćanstva bio je ostvarenje zajednice sa Bogom, ulazak u Crkvu Božiju i život u njoj. U Crkvi, kroz rođenje odozgo (Jn.3. gl.), odnosno krštenje, ljudski život zadobija večni smisao i naznačenje. Punota istine i blagodati, po svedočanstvima učitelja Crkve, daje se od Boga u Svetim Tajnama i svetim vrlinama, u kojima božanski život postaje dostupan ljudima.
UČEŠĆE U BOGOSLUŽENJU CRKVE.
Ozbiljna namera da se duhovno rodimo za večnost, podrazumeva odlazak u crkvu i učestvovanje na Svetoj Liturgiji, gde se upoznaje sa Jevanđeljem kao Reči Božijom, kao i da čuje propoved sveštenika. Cilj krštenja je da onaj koji se krsti može da pristupi Svetom Pričešću, tj. da ima pravo da se pričešćuje i da se tako istinski sjedini sa Hristom.
Krštenje dece i kumstvo
Za krštenje dece nije potrebna posebna priprema samog deteta, jer se deca krštavaju po veri kuma, koji u Svetoj Tajni Krštenja postaje duhovni roditelj kumčeta, jer ga duhovno rađa za Boga i večnost. Kum vodi svoje kumče kroz njegovo duhovno uzrastanje do punoće mere Hristove, te on, uz roditelje, ima veliku odgovornost za hrišćansko vaspitanje deteta, noseći na duši kako vrline, tako i grehe kumčeta, kao njegov glavni duhovni vaspitač. Zato je neophodno da, pri izboru kuma, roditelji deteta vrlo ozbiljno razmotre koliko će ovaj treći roditelj biti u mogućnosti da dete prati i usmerava tokom čitavog života. Kumstvo ne treba raskidati, niti olako shvatati, jer ono podrazumeva ozbiljnu, obostranu odgovornost i poštovanje. Kuma ne treba birati među krvnim srodnicima. Kum mora da bude kršteni pravoslavni hrišćanin. I kum mora da zna molitvu Oče naš i da zna napamet Simvol vere, koji će izgovarati tokom krštenja. Krštenje deteta se ne sme odlagati, a naročito ne zauzimati stav da dete treba o tome samostalno da odluči kada odraste. Krštenje je uslov čovekovog duhovnog opstanka i razvoja. U ranoj Crkvi, roditelji koji su, zbog nemarnog i neodgovornog odnosa prema krštenju deteta, dozvolili da ono umre nekršteno, smatrani su ubicama svoje rođene dece. Zato krštenju dece treba pristupati dok su još bebe, bez čekanja da se za to steknu ma kakvi materijalni ili životni uslovi. Što se dete ranije krsti, ranije će primiti i snagu novoga života u Hristu.
Miropomazanje
U neposrednoj vezi sa Svetom tajnom Krštenja je Sveta tajna Miropomazanja. Ove dve Svete tajne vrše se zajedno. Miropomazanje je Sveta tajna u kojoj se naročitom materijom, Svetim Mirom, vrši pomazivanje svih delova tela kroz koje primamo ovaj svet: čela, očiju, nozdrva, usta, ušiju, prsa, ramena, ruku i nogu. Sveto Miro je uljana materija, spravljena od skupocenih mirišljavih biljaka, koju osvećuje Patrijarh na Veliki Četvrtak i razašilje episkopima po eparhijama, a episkopi, sveštenicima po parohijama. Episkop (sveštenik) pomazuje naša čula izgovarajući formulu: Pečat dara Duha Svetoga, dok kum potvrđuje: „Neka tako bude (Amin)„. Kao što je novorođenčetu za telesni rast potrebna hrana, tako je i duhovnom novorođenčetu radi uzrastanja, potrebna duhovna hrana – blagodat Božija. Krštenje je duhovno rođenje, a miropomazanje duhovna hrana novokrštenoga.
Miropomazanjem svih čula, ceo čovek je učinjen Hramom Božijim. Posle miropomazanja sledi litija – ophođenje tri puta oko krstionice, uz pevanje stiha iz Poslanice Apostola Pavla Galatima (3, 27): Vi koji se u Hrista krstite, u Hrista se obukoste, Aliluja. Ovim ophodom je načinjen krug kome nema kraja, krug koji simbolizuje večnost, večno jedinstvo krštenoga i miropomazanoga sa Hristom. Posle čitanja Apostola i Jevanđelja, obavlja se omivanje (brisanje) svetog mira, kako bi se ono sačuvalo od obesvećenja, a zatim sledi postriženje kose. Postriženjem kose čovek daruje plod svoga tela kao žrtvu i zavetuje se Bogu.
Objašnjenje nekih radnji na krštenju
Na početku krštenja sveštenik čita molitvu Oglašenja, kojom osoba (dete) koja se krštava postaje oglešen ili katihumen, i sveštenik pre te molitve duva u lice onog koji se krštava. Ovo duvanje u lice simvoliše: kao što je Bog pri stvaranju čoveka dunuo u lice duh životni, tako i onaj koji se krsti prima blagodat i snagu Svetog Duha.
Zatim sveštenik čita tri molitve Zaklinjanja ili molitve eksorcizma. U ovim molitvama sveštenik goni đavola u ime Hrista Boga, da izađe i odstupi od onoga koji se sprema za krštenje.
Sveštenik okreće onog koji se krštava (tj. kuma sa detetom) zapadu, i pita ga tri puta: Odričeš li se satane i svih dela njegovih … Kum odgovara: Odričem se! Da bi sveštenik bio siguran on ponovo pita kuma: Jesi li se odrekao satane! – Kum: Odrekao sam se!
Posle ovih pitanja, sveštenik traži od kuma da dune na dete koje se krštava, i da pljune na pod. Ovo duvanje i pljuvanje, znači, da onaj koji se krštava pokazuje da se gadi i da ima veliko neprijateljstvo prema satani, đavolu. Posle toga, sveštenik okreće onoga koji se krštava prema istoku i tada biva sjedinjenje sa Hristom, pitanjem: Sjedinjuješ li se sa Hristom! – Kum odgovara: Sjedinjujem se!
Posle sjedinjenja sa Hristom kum izgovara Simvol vere. Simvol vere je kratak obrazac ili pravilo vere. Kada bi neko pitao Pravoslavnog hrišćanina da mu ukratko objasni u kakvog Boga veruju pravoslavni, on će mu izgovoriti Simvol vere. Po ovom Simvolu vere svaki kum, kao duhovni roditelj kumčeta, mora da vaspitava svoje kumče.
Dalje, u nastavku krštenja, vrši se osvećenje vode.
Osvećuje se ulje i sveštenik pomazuje uljem novokrštenog.
Posle pomazivanja uljem vrši se krštenje uz izgovaranje reči: Krštava se sluga Božiji (ime deteta) u ime Oca, amin, i Sina, amin, i Svetog Duha, amin.
Posle krštenja se dete oblači u belu košulju ili belo platno. Bela boja označava čistotu i nevinost. Posle krštenja čovek je čist od grehova.
Vrši se miropomazanje. Pomazuje se ČELO – da se um posveti Bogu, OČI – da posmatraju slavu Božiju, USTA – da slave Boga, UŠI – da slušaju tajne Božije, RUKE – da čine dobra dela, PRSA – da se srce posveti Bogu, NOGE – da idu Božijim putevima.
Uz pevanje pesme: Vi koji se u Hrista krstiste… (Jelici vo Hrista krestitesja…) sveštenik sa novokrštenim tri puta čini krug oko kupke gde je izvršeno krštenje. Ovo obilaženje u krug je slika večnosti – jer novokršteni stupa u večni savez sa Hristom.
Sledi omivanje – tada se vrši brisanje onih delova tela koji su pomazani Svetim mirom, da ne bi došlo do profanacije i obesvećenja Svetog mira.
Postriženje kose – Šišanje kose ima značajnu ulogu, time se pokazuje na simvoličan način skidanje grešnih misli. Šišanje kose znači i da se novokršteni predaje na poslušnost i služenje Bogu. Ovaj postrig kose je neka vrste žrtve koja bi se prinela Hristu.