J.C. RYLE – ŠTA MISLIM KADA GOVORIM O VERI SPOLJAŠNJE POBOŽNOSTI

Kad je čovek hršćanin samo po imenu, a ne u stvarnosti, samo u spoljašnjim stvarima, a ne i u unutrašnjim, samo na rečima, a ne i u praksi, kad je njegovo hršćanstvo samo stvar spoljašnjeg vida, stila, običaja, bez ikakva uticaja na njegovo srce i život, u takvom slučaju čovek ima ono što ja nazivam “pobožnost spoljašnjeg vida”. On zaista ima obličije ili formu pobožnosti, ali ne poseduje njenu stvarnost ili njenu silu.

Na primer, pogledajmo u one hiljade čija se sva pobožnost sastoji od održavanja verskih ceremonija i obreda. Oni redovno pohađaju javna bogosluženja. Oni redovno pristupaju Stolu Gospodnjem. Ali nikada ne odlaze dalje. Oni ništa ne znaju o istinskom i iskrenom hršćanstvu. Oni nisu upoznati s Pismom i ne raduju se čitajući ga. Oni se ne odvajaju od puteva ovoga sveta.

Oni u svojim prijateljstvima i bračnim savezima ne vuku jasnu crtu između pobožnog i bezbožnog. Malo ili nimalo ne vode brigu o nauci Evanđelja. Ostaju potpuno ravnodušni na ono što čuju da se propoveda. Sedmicama možete biti u njihovom prisustvu i iz onoga što čujete ili vidite bilo koga dana u sedmici lako možete zamisliti da su ateisti. Šta se može reći o takvim ljudima? Oni tvrde da su hršćani, a ipak u njihovom hršćanstvu nema ni srca ni života. Za njih se može reći samo jedno: oni su hršćani spoljašnjeg vida. Njihova pobožnost samo je spoljašnje obličije.

Pogledajmo sad u drugom pravcu u one stotine čija pobožnost se sastoji od mnogo reči i ispovedanja vere. Oni znaju teoriju Evanđelja s njegovim poglavljima i tvrde da uživaju u evanđeoskoj nauci. Mnogo mogu reći o ispravnosti svojih vlastitih pogleda i o neznanju svih onih koji se ne slažu s njima. Ali oni nikada ne odlaze dalje!

Kad ispitate njihov unutrašnjii život, nalazite da ne znaju ništa o praktičnoj pobožnosti. Nisu ni iskreni, ni dobri, ni ponizni, ni pošteni, ni ljubazni, ni blagi, ni darežljivi, ni časni. Šta da kažemo o tim ljudima? Tvrde da su hršćani, međutim, u njihovu hršćanstvu nema ni suštine ni ploda. Može se reći samo jedna stvar: oni su hršćani spopljašnjeg vida pobožnosti. Njihova pobožnost samo je prazno spoljašnje obličje.

Danas podižem glas upozorenja protiv takvoga spoljašnjeg obličija pobožnosti. To je stena na kojoj mnogi ljudi iz svih delova sveta doživljavaju katastrofalan brodolom svoje duše. Jedna od najgorih stvari koja je ikada bila izrečena jest: “Nemoj se brinuti za svoju pobožnost; važno je samo kako izgleda spolja.”

Takva razmišljanja su ovozemaljska. Zapravo, ona su podzemaljska; ona mirišu na pakao. Čuvajte ih se i bdijte! Ako postoji išta o čemu Pismo izričito govori, to je greh i beskorisnost pobožnosti spoljašnjeg vida.

Izvor: Put života