IMENA I PRIRODE HRISTA

1. Imena Hristova

Najvažnija ime Hristova su:

a.Isus

Grčki oblik jevrejskog imena Jošua (Isus Navin 1,1; Zaharija 3,1) ili Ješua (Jezdra 2,2). Izvedeno iz jevrejske reči ‘spasiti’ označava Hrista kako Spasitelja (Matej 1,21). Dva osobe nose isto ime u Starom zavetu: Isus Navin i Isus Jehozadakov.

b.Hristos

Ovo je novozavetni oblik starozavetnog imena ‘Mesija’ a znači ‘Pomazanik’. Prema Starom zavetu, proroci (1.Kraljevima 19,16), sveštenici (Izlazak 29,7), i kraljevi (1.Samuilova 10,1) su pomazivani uljem koje simbolizuje Svetog Duha. Ovim pomazanjem oni su odvojeni za svoje poštovane službe, i kvalifikovani su za njih. Hristos je pomazan Svetim Duhom za trostruku službu: prorok, sveštenik, kralj. Istorijski, ovo pomazanje se dogodilo kada je primio Svetoga Duha kada je bio kršten.

v.Sin čovečiji

Ovo ime koje se primenjuje na Hrista je izvedeno iz Danila 7,13. To je ime koje je Isus uopšteno primenjivao na Sebe, dok su ga drugi retko koristili. Ono sadrži indikacije Isusove ljudske prirode, u svetlu svog istorijskog porekla, daleko od Njegovog superljudskog karaktera i Njegovog budućeg dolaska sa oblacima u nebu u sili i slavi (Danilo 7,13; Matej 16,27.28; 26,64; Luka 21,27)

g.Sin Božiji

Hristos je nazvan ‘Sin Božiji’ u više značenja. On je tako nazvan jer je On drugo Lice Svete Trojice, i stoga Sam Bog (Matej 11,27) ali i zbog toga jer je on poslani Mesija (Matej 24,36) i zato što je nadprirodno rođen aktivnošću Svetoga Duha (Luka 1,35)

d.Gospod

Isusovi savremenici ponekad primenjuju ovo ime na Isusa kao formu ljubaznog obraćanja. Tek nakon Hristovo vaskrsenja, ovo ime dobija dublje značenje. U nekim odlomcima ovo ime označava Hrista kao Posednika, Vladara Crkve (Rimljanima 1,7; Efescima 1,17) a u drugim odlomcima koristi se za ime Boga (1.Korinćanima 7,34; Filipljanima 4,4.5)

2.Prirode Hristove

Sveto pismo predstavlja Hrista kao Osobu sa dve prirode, božanskom i ljudskom. Ovo je velika tajna pobožnosti, Bog se manifestovao u telu (1.Timoteju 3,16)

a.Dve prirode

Mnogi negiraju božanstvo Isusovo pa je stoga neophodno da pogledamo dokaze Svetoga pisma. Neki starozavetni tekstovi jasno naglašavaju Njegovu božansku prirodu (Isaija 9,6; Jeremija 23,6; Mihej 5,2; Malahija 3,1). Novozavetni odlomci još bogatije naglašavaju ovu činjenicu (Matej 11,27; 16,16; 26,63.64; Jovan 1,1.18; Rimljanima 9,5; 1.Korinćanima 2,8; 2.Korinćanima 5,10; Filipljanima 2,6; Kološanima 2,9; Jevrejima 1,1-3; Otkrivenje 19,16). Ljudska priroda Isusa nije dovedena u pitanje. On o sebi govori kao o čoveku (Jovan 8,40) a tako su ga i drugi zvali (Dela 2,22; Rimljanima 5,15; 1.Korinćanima 15,21). On ima suštinske elemente ljudske prirode, naime telo i dušu (Matej 26,26.38; Luka 24,39; Jevrejima 2,14). On je bio podčinjen običnim zakonima ljudskog razvoja (Luka 2,40.52) i ljudskoj patnji i želji (Matej 4,2; 8,24; Luka 22,44; Jovan 4,6; 11,35; 12,27; Jevrejima 2,10.18; 5,7.8). Ipak, iako je bio čovek, bio je bez greha. On nije grešio niti je mogao da greši (Jovan 8,46; 2.Korinćanma 5,21; Jevrejima 4,15; 9,14; 1.Petrova 2,22; 1.Jovanova 3,5). Bilo je neophodno da Hristos bude i Bog i čovek. Jedino kao čovek je mogao biti naša zamena, mogao je patiti i umreti: i jedino kao bezgrešan čovek mogao je otkupiti za grehe drugih. I jedino kao Bog mogao je Svojoj žrtvi dati bezgranične vrednosti, i podneti gnev Boga da bi oslobodio druge (Psalam 40,7-10; 130,3)

b.Dve prirode ujedinjene u jednu Osobu

Hristos ima ljudsku prirodu ali nije ljudska ličnost - osoba. Osoba Posrednik je nepromenljivi Sin Božiji. U inkarnaciji (utelovljenju) On se nije promenio u ljudsku lučnost - osobu. On je jednostavio prisvojio, u dodatku Njegovoj božanskoj prirodi, ljudsku prirodu, koja se niej razvila u nezavisnu ličnost, već je postala lična u Osobi Sina Božijeg.

v.Greške u razumevanju ove doktrine

U ranoj crkvi Arije nije prihvatao puno božanstvo Hrista i smatrao Ga je demibogom, dok Apolinarije nije priznavao Njegovu punu ljudskost, već je smatrao da božanski Logos zauzeo mesto ljudskog duha u Hristu. Nestorijanci su poricali jedinstvo dve prirode u jednom Licu, a evtihijanci nisu pravili ispravnu razliku između ovih priroda. Posrednik ima božansko - ljudsku prirodu. On je Bogo - čovek, posedujući sve suštinske kvalitete božanske i ljudkse prirode. On ima božansku i ljudsku svest, i volju. Ovo je tajna koja se ne može proniknuti. Pismo jasno naglašava jedinstvo Ličnosti Hrista. Uvek je ista Ličnost koja govori (Jovan 10,30; 17,5; uporedi sa Matej 27, 46; Jovan 19,28). Ljudski atributi i dela se ponekada pirpisuju Osobi sa božanskim zvanjem (Dela 20,28; 1.Korinćanima 2,8; Kološanima 1,13.14) a božanski atributi i delovanja su ponekada pripisani Osobi sa ljudskim zvanjem (Jovan 3,13; 6,62, Rimljanima 9,5)

Dodatak: mr Petar Petrović - Apolinarijeva jeres

Kako u teologiji, tako i u jeretičkim stavovima razlikovala se u dva pravca. U okviru antiohijske škole razvila se Nestorijeva jeres, a iz aleksandrijske su proizašli predstavnici druge velike hristološke jeresi – monofizitizma: Evtih i Dioskor.

Izvjesni predstavnici Antiohijske škole su naglašavali da u Hristu postoje dva lica: Sin Božiji i Isus Sin Marijin. Bog je, po njihovom učenju, izabrao Isusa kao svetog čoveka da se u Njemu nastani Logos. Sjedinjene između njih je „po saglasnosti“, tako da ostaju dve prirode, koje su ne samo različite, nego i razdvojene. Aleksandrijska škola je išla suprotnim smerom, naglašavajući prvenstveno jedinstvo u Hristu, ali na štetu punoće ljudskog elementa.

Apolinarije, koji je bio blizak Aleksandrijskoj školi, govorio je da je Hristos Sin Božiji i potpuni i savršeni Bog, i da je pri Ovaploćenju uzeo samo ljudsko telo, oživljeno životnom dušom, ali da nije uzeo i ljudski um, jer bi to, po njemu, značilo samostalnost ljudskog lica, te bi se narušavalo jedinstvo Hrista. Iz ovih Apolinarijevih stavova se razvila monofizitska jeres koja je slivala božanski i ljudski elemenat u Hristu. Apolinarije je pravilno naglašavao (kao i Sv. Atanasije) da je za spasenje čoveka potrebno da Hristos bude savršeni Bog, ali je rukovođen filosofskim razlozima, isticao da Logos Božiji pri Ovaploćenju nije uzeo savršenu ljudsku prirodu, jer po Aristotelu, na koga se pozivao „dvoje savršenih ne mogu postati jedno“.

Iz ovog stava je Apolinarije izveo zaključak da je Bog Logos uzeo ljudsko telo oživljeno animalnom dušom, ali nije uzeo i razumni deo duše, koji bi značio razbijanje jedinstva Hrista.

Apolinarijevo učenje se zasnivalo i na Platonovoj teoriji o trihotomnom (trostrukom) sastavu čoveka, tj. da je čovek sastavljen od tri dela: tela, nerazumne, duše i razuma (uma). Hristos je, po Apolinarijevom učenju, shodno rečima iz Jovana 1, 14: Logos postade telom, u telu zauzimao mesto razumne duše. Ovaploćenjem je Logos zauzeo mesto platonskog „vladajućeg uma“ ili „prvog pokretača“ u Hristu. Pošto je Hristos savršeni čovek, On je jedan „um u telu“, tj. On je božanski um u telu. Hristos je po Apolinariju i savršeni Bog i savršeni čovek, jedan a ne dvoje, jer u Hristu postoji jedna složena priroda i jedna energija.

Apolinarije nije prihvatao dve savršene prirode u Hristu jer je verovao da su priroda i lice nerazdvojni. Sa prihvatanjem dve savršene prirode trebalo bi, po njegovoj logici, prihvatiti da Hristos ima i dva lica. Time bi se poricalo jedinstvo u Hristu, što je Apolinarije iskazao u svom ispovedanju vere caru Jovijanu (363-4) u kome kaže da: ne kažemo da su dve prirode jednoga Boga Hrista nego je jedna ovaploćena priroda Boga Logosa.

Apolinarije je, dakle, naglašavao tesno sjedinjenje Boga i čoveka u Hristu, ali nije mogao prihvatiti puno prisustvo ljudske prirode u Hristu. Reči Halkidonskog Orosa: vaistinu čoveka, Njega istog, iz razumne duše i tela (sastavljenog) su upravo bile uperene protiv Apolinarijevog tumačenja čovečanstva u Hristu. Za razliku od njega, Sv. Kirilo je jasno isticao da je Bog Logos u Ovaploćenju uzeo na Sebe potpunu ljudsku prirodu iz soterioloških

razloga shodno rečima Sv. Grigorija Bogoslova upućenim Apolinariju (u Pismu Klidoniju) gde kaže da „ono što Logos nije uzeo na Sebe, to nije ni spasao“.

Sv. Kirilo je priznavao punu ljudsku prirodu mada je nije nazivao „fisis“ nego „sarks“, podrazumevajući pod telom (sarks) i dušu i telo ljudsko, sledujući tako Sv. Atanasiju koji je takođe za ljudsku prirodu u Hristu uzeo izraz „sarks“, naglašavajući da je to „telo oduševljeno dušom umnom i slovesnom“.

Sv. Kirilo je dakle, prihvatao da je Hristos po ljudskoj prirodi jednosuštan nama, a po Božanstvu jednosuštan Ocu.