Humanizam i hrišćanstvo

U ovom kratkom tekstu, napominjem da reč „humanizam“ ne koristim u svakodnevnom značenju, kao odrednicu plemenitosti i empatije prema drugome, već u svom pravom značenju – kao filozofko – kulturni pokret. Iz tog ugla želim da čitaocu približim zašto je taj pravac nespojiv sa naizgled sličnim hrišćanskim pogledom – čovekoljubljem.

Hristos je sažeo sve zapovesti Starog zaveta u dve najveće zapovesti:

1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom.

2. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe

Hrišćanin voli svoga bližnjega ne samo kao samoga sebe nego i više od sebe samoga. On voli bližnjega kao što je Isus Hristos voleo nas, a Hristos je žrtvovao Samoga Sebe radi nas i za naše spasenje. Gospod je rekao učenicima svojim ne samo da vole svoje bližnje kao same sebe nego da ih vole, kao što je On zavoleo nas (Evanđelje po Jovanu, glava 13, stih 34).

Gospod Hristos je, dakle, voleo nas više nego Samoga Sebe. On je radi nas ponizio Sebe do smrti na krstu. Tu božanski nesebičnu, samožrtvenu ljubav Gospoda Hrista mi znamo po tome "što je On za nas dušu svoju položio". Zbog toga, po Njegovoj zapovesti, i mi smo "dužni polagati dušu svoju za braću" (Prva poslanica Jovanova, glava 3, stih 16). Tek je to prava savršena ljubav: ljubav koja ne traži svoje.

Taj standard je svakako teško dostići, ako ga je uopšte moguće dostići, jer je to božanski standndard, božanska naredbe i božanska ljubav, za koju smrtni čovek svakako nije sposoban u svoj punini da realizuje. Zato nam je Hristos i potreban. Da smo mogli ispunjavati ove zapovesti od pada, ne bi bilo potrebe za dolaskom Mesije i ne bi bilo potrebe za savršenom Žrtvom u vidu Sina Božjeg Jedinorođenog.

To dosta govori o ljudskoj prirodi i našoj sklonosti ka udaljavanju od Boga i savršenog Dobra.

Humanizam je bio evropski renesansni kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči predstavljao je pokušaj obnove klasične kulture. Nastao je u 15. veku.

Smatralo se da proučavanje starih pisaca i usvajanje novih misli usavršava i oplemenjuje čoveka, pa su to proučavanje nazvali čovečanskom naukom (lat. humanitatis studia), te je po tome i čitav novi pokret nazvan humanizam. Nastao je kao reakcija na svemoć crkve. Italija predstavlja kolevku humanizma, odakle on nastavlja dalje širenje.

Vera u čovekove intelektualne i kreativne sposobnosti, njegov kapacitet za razumevanje drugih i kontrolu nad prirodom ujedno sa osećajem individualizma, obeležilo je renesansu širom Evrope. Ovi razvoji bili su manifestacije renesansnog intelektualnog pokreta koji je poznat kao humanizam. Ime humanizam je kovanica nemačkih istoričara iz 19. veka, koje je imalo za cilj da opiše renesansno shvatanje važnosti klasičnih studija. Međutim, iako sama reč može biti izum 19. veka, ona se bazira na italijanskoj reči iz 15. veka koja se koristila za opis učitelja humanih nauka —umanista (mn. —umanisti). Reč u stvari potiče od lat. studia humanitatis, pojma koji se primenjivao na klasične studije koje su obuhvatale klasični latinski i grčki jezik, gramatiku, poeziju, retoriku, istoriju i filozofiju morala.

Humanizam je stavio naglasak na najviši stepen razvoja čovekovih vrlina, uključujući kvalitete kao što su razumevanje, saosećanje, milost, hrabrost, rasuđivanje, elokventnost i ljubav prema časti i književnost. Zastupao je čovekovu potrebu da bude deo zajednice i aktivno učestvuje u njoj, ali i potrebu da se iz nje izdvoji i prepusti refleksiji i meditaciji. U humanističkoj misli, čovek je centar univerzuma, obdaren ličnom slobodom i inteligencijom koja mu omogućava da razume svet u kom živi i postigne šta god je sebi postavio kao cilj. U samom centru humanizma leže ideje o dostojanstvu i individualizmu.

Za sada ništa nije sporno, za nas hrišćane, zar ne? Svaki pristojan, dobronameran i kulturan čovek bi se sa ovim složio. Međutim, sledi ono suštinsko kod ovog pravca, odnosno pogleda što ga toliko udaljava od hrišćanstva i od „slike Božje“ na koju su ljudi stvoreni.

Humanistička verovanja dala su povod za ideju o univerzalnom čoveku (ital. uomo universale), poznat takođe pod imenom renesasni čovek. To bi bio neko ko je vrstan u svim oblastima znanja, po renesansnim shvatanjima, majstor u umetnosti i slavljen u društvu. Ideja o univerzalnom čoveku ima svoje poreklo u pisanju Leona Batiste Albertija, čije su knjige o umetničkoj teoriji učinile veoma mnogo za uobličavanje umetnosti renesanse ali i za podizanje statusa umetnika od običnog zanatlije do intelektualca. Sam Alberti je bio prvoklasni primer univerzalnog čoveka pošto ne samo da je bio teoretičar umetnosti, već je bio i ostvareni arhitekta, slikar, klasicista, pesnik, naučnik i matematičar.

Humanistički pogled u centru univerzuma postavlja smrtnoga čoveka sa svim svojim ograničenjima. Umesto čovekoljublja, najdubljeg i najvišeg standarda međusobne ljubavi i poštovanja, čovečanstvo je dobilo „egoljublje “. Polazi se od pogrešnog uverenja da je čovek po prirodi razuman, plemenit, dobar i da odluke donosi na osnovu razumnog promišljanja. Ovde nije potrebno da uvodimo teologiju u opovrgavanje ovog stava. Dovoljni je uvesti psihologiju i psihoterapiju koje tvrde da čovek većinu svojih postupaka čini rukovođen nesvesnim delom svoje ličnosti.

Umesto standarda koje je Bog namenio čoveku i njegovoj zajednci, humanizam podmeće znatno niži standard. Mera nije savršeno Dobro, već ljudska ograničenost i ljudski moral. To je koren svih potonjih „usrećiteljskih“ društvenih teorija i ambicija da se stvori „novi čovek“ oslobođen starog. Kroz istoriju svaki pokušaji da se stvotri taj „novi čovek“ rezultirali su potocima krvi i stalnim bratoubistvima. A kada bi se i realizovalo društvo „novih ljudi“, ubrzo bi postalo jasno da nije reč ni o kakvim novim ljudima, već o istim, starim ljudima sa svoim svojim manama, ma koliko im usađivali ideologije i obrasce. Ideologije propadnu, obrasci se rasklimaju i opet, gle stari čovek u svoj svojoj ogoljenoj prirodi. Potpuno se prenebregava upravo ta ljudska priroda i dalje se insistira na ovom profanom standardu, koji je postao sam sebi negacija u današnjem svetu.

S obzirom da je danas moral privatna stvar, uverenje privatna stvar, zaključivanje – manje više stvar relativnog ugla gledanja, onda postoji onoliko standarda koliko ugla gledanja, što će reći koliko i ljudskih bića. To je danas i uzrok egzistencijalne krize kod ljudi i osećanja da se gubi tlo pod nogama. Tla zapravo nije ni bilo, na prvom mestu, ako je to tlo, taj oslonac bio „humanistički novi čovek“.

Humanizam, kao filozofki pravac je promovisao čoveka kao vrhovnog samodovoljnog zakonodavca i suverena u svemu. Iz Knjige Postanka učimo da je upravo tim iskušenjem od strane satane pao prvi čovek – iskušenjem da bude kao Bog, da zaume njegovo mesto. Može se u ovom kontekstu reći da je satana prvi humanista.

Velečasni Zoran Minić