Gonjenje hrišćana u prva tri veka

Uzroci gonjenja

Od samih svojih početaka, Crkva se neprestano susretala sa mnogim problemima. Bezbroj puta problemi su se rađali bez razloga. Prve veće probleme Crkvi je stvarala judejska zajednica, gde se na samom početku istakao farisej po imenu Savle, koji se kasnije preobratio u hrišćanstvo i dobio ime Pavle (Dap 9). Pavle je kasnije postao hrišćanski misionar i apostol koji je skončao upravo tako što je ubijen zbog svoje hrišćanske propovedi. Ovo je na neki način kasnije postala paradigma za gonjenje hrišćana. Kako? Pa hrišćani bi ispovedali veru u Jednog i Istinitog Boga, a kada bi došla pretnja od strane mnogobožaca gde je cena plaćanja život ili smrt, hrišćani bi svojom voljom odlučili da li žele da stradaju za Hrista, ili da Ga se pak odreknu i tako sačuvaju sebi život. Ovako se takođe obrazovao i kult mučenika, tj. onih koji bi stradali za ime Hristovo, budući da su se oni vodili jevanđelskim rečima: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga! (Mt 17, 24-25). Oni su tako bivali proslavljeni od strane Crkve, jer se datum njihove mučeničke smrti za Hrista Vaskrsloga, sada slavio kao datum njihovog novog rođenja.

Datum koji treba navesti kao početak gonjenja hrišćana je od prilike jul 64. godine, kada je najverovatnije car Neron (54-68.) zapalio Rim u želji da preuredi grad i učini ga lepšim . Progoni su bili promenjivog inteziteta i sa pauzama, razlozi su pak bili mnogostruki, a najvažniji je bio taj što Crkva nije prihvatala da postane deo religioznog bića rimskog carstva, koje je za centar imalo kult cara koji je poštovan kao bog i kome su se prinosile žrtve. Ovakva praksa se počela primenjivati od vladavine Oktavijana Avgusta (27-14.). U rimskoj imperiji, jedino jevrejska zajednica nije morala da poštuje kult cara, upravo iz razloga što su carevi bili svesni činjenice da od njih takvu čast neće dobiti nikada. Jevreji su bili privrženi svojoj veri-veri u Jahvea, starozavetnog Boga, a progoni su za njih bili manje-više uobičajni jer su i oni tokom svoje istorije pretrpeli raznorazne muke za veru, ali kolektivno je se nikada nisu odrekli. Vera je bila za njih način života i pre, a i tada, tako da rimski carevi poznavajući njihov mentalitet nisu od njih zahtevali poklonjenje, dok su svi ostali morali da prihvate kult cara kao boga. Hrišćani takođe nisu progonjeni u početku, jer su za rimsku imperiju oni zapravo bili jevrejska sekta, pa su stoga (po Rimljanima) bili slični jedni drugima, te ih nisu dirali. Probleme koje su oni imali unutar sebe je trebalo tako i da reše, što su im Rimljani i dozvoljavali. Problem je nastao u onom momentu kada su neznabožci uvideli da hrišćani sačinjavaju religiju koja se razlikuje od svih do tada poznatih i to ima je veoma zasmetalo. Tada su shvativši da nešto nije u redu, počeli svaljivati krivicu na hrišćane za svaku sitnicu. Čak su nastale i izreke koje su ukazivale na to da su hrišćani krivi za sve nevolje koje se dešavaju i da njih treba uništiti kako bi se umilostivili bogovi koji su bili gnevni zbog hrišćanskog ispovedanja vere. Najpoznatije su: Kada ne daje bog kišu, onda ustajmo na hrišćane!; Ako se izlije Tibar i dopre do gradskih zidina, hrišćane lavovima! U ovakvom duhu su nastala gonjenja hrišćana, a najveća optužba bila je ona kojom je car Neron optužio hrišćane da su oni krivi za požar u Rimu i tada je možda i zvanični početak gonjenja hrišćana.

Kao što smo pomenuli, najveći ,,trn u oku“ hrišćanima je bio taj što su morali poštovati cara kao boga. Svi ostali zakoni nisu bili problematični i hrišćani su mogli i želeli su da ih ispunjuju, ali je ovaj za njih bio nedopustiv, jer ako bi se poklonili caru kao bogu, to znači da bi okrenuli leđa pravom Bogu. Rimljani su čak nudili i alternativu da Hristos bude jedan od mnogih bogova i da na taj način učine kompromis sa hrišćanima, ali je i ovo bilo neprihvatljivo. Rimski praznici su funkcionisali tako što su imali za zadatak da pokažu jedinstvo ogromne, multietničke i multikonfesionalne države, a sve to je pak povezivao car koji je poštovan kao bog. Odbijajući da učestvuju u državnim praznicima i da se poklone caru, hrišćani su optuženi da ne poštuju državu, jer je ovakvo ponašanje napad na državu, tj. antidržavni akt. Ovo ne samo što je pobunilo rimski svet, već se i u Crkvi rodilo pitanje, da li je potrebno da Crkva bude deo države, ili da se odvoji od nje i da na taj način dočeka Hrista, izolovana od sveta. Hrišćani su odbijali da budu deo sveta iz verskih i etničkih razloga, te su tako hrišćanska bogosluženja postajala predmet rasprave i nagađanja, jer su zbog svoje tajnovitosti rodili razne predrasude. Tako su npr. Agape (večere ljubavi), koje su za centar imale Evharistiju proglašene za orgijanja, a centar svega, pričešćivanje je bilo kanibalizam, jer su neznabožci mislili da hrišćani piju krv i jedu meso čoveka. Ovo je donekle imalo smisla, jer je većina neznabožaca bila neobrazovana i smatrala je da je njihova religija koja je sadržala svakojake obrede bila ispravna i prava, dok hrišćani obredima nisu pridavali gotovo nikakvu pažnju, te su tako po njima oni bili ti koji su u zabludi. Suština je za hrišćane zapravo bila u životu u Hristu, a koji se jedino ostvaruje na Evharistiji u zajednici vernih kroz pričešćivanje Telom i Krvlju Hristovom.

Ono što je veoma interesantno pomenuti za kraj ovog odeljka, jeste činjenica da je narod od careva koji su dolazili na presto rimske imperije, očekivao da oni unaprede carstvo, ali i da iznova započnu nove progone, tačnije da nastave praksu svojih prethodnika. Carevima je takođe smetalo i to što je Crkva bila univerzalna, te je sebi pozivala aspolutno sve ljude, nezavisno kojoj su religiji pre pripadali, nezavisno od rase i od nacionalnosti.

Gonjenja Crkve

(Prvi period: od Nerona do Septimija Severa)

Car Neron i početak progona Crkve

Požar u Rimu uništio je oko 80% grada. Optužba da je Neron zapalio Rim, utemeljenje dobija u činjenici da je stradao administrativni deo grada, ali i rezidencionalni deo senata. Naime, članovi senata su predstavljali veliku opoziciju carevoj samovolji, pa je Neron poželeo da ih neutrališe što je više moguće. Takođe, činjenica da je palata senata bila smeštena pored carske palate, onespokojavala je cara, jer se plašio pobune, pa je odlučio da ih ,,premesti“ na periferiju, a idealno sredstvo za ovakav postupak bio je požar. Pobuna koja je trebalo da usledi posle požara, a čak i istraga o tome ko je kriv za takvo zlodelo, Neron je zataškao na taj način što je za sve optužio hrišćane, jer su oni bili idealna žrtva . U ovakvoj atmosferi, svako ko je bio optužen da je hrišćanin, bio je izveden pred sud, gde mu je suđeno, a presuda je bila smrt. Mučenja koja su vršena nad hrišćanima su bila nesvakidašnja, te se zato car Neron nerado pominje u hrišćanskoj istoriji, jer iako je bio ,,začetnik“ gonjenja, ostao je upamćen po tome, da je bio među najgorim i najstrašnijim goniteljima u čitavom periodu koliko su gonjenja trajala.

Kako bi malo bolje približili stanje stvari toga vremena, tj. kako bi pokazali mržnju neznabožaca na čelu sa carem Neronom prema Crkvi, navešćemo neke svirepe primere kojima su se gonitelji služili: oblačili su ljude u zverske kože i pustali na njih lovačke pse, polivali su ih vrućom smolom, razapinjali su ih na krstove, pa čak su služili kao svetiljke noću u carevom vrtu u kome se car zabavljao sa svojim prijateljima, na taj način što su ih spaljivali i pustali ih da gore umesto baklji koje su služile u tu svrhu. Pod gonjenjem cara Nerona stradali su apostol Petar u Rimu, koji je raspet na krstu naopako i apostol Pavle (pomenuti farisej Savle), koji je ubijen na putu pod nazivom Via Apia.

Gonjenja za vreme cara Domicijana

Ponašanje koje je Neron pokazao prema hrišćanima nastavio je u velikoj meri i car Domicijan (81-96.). U ovo vreme je bilo veoma popularno hrišćane lišavati života pred masom naroda u velikom amfiteatru pod nazivom Koloseum, a koji je sagradio car Vespazijan (69-79.), naslednik cara Nerona. Žrtvovanje lavovima postaje glavna ,,atrakcija“. Domicijan je poznat po tome što je i svoju ženu oterao u progonstvo, iz razloga što je i ona ispovedila ime Hristovo. Ona je poslata u rudnik na ostrvo Pendaterija, koje se nalazi Sredozemnom moru, blizu grada Neapolisa. Manje, ali se ipak sumnja da je iz istog razloga lišio života i svog brata od strica, konzula Klimenta Fabija.

Stanje Crkve za vreme cara Trajana

Od vremena kada je car Trajan (98-117.) stupio na presto rimske imperije, neke stvari su se već iskristalisale, tako da se već znalo kakva verska ubeđenja poseduju hrišćani i da se znatno razlikuju od jevreja. Oni dakle nisu neka jevrejska frakcija, već su oni grupacija ,,nekih“ vernika koji odbijaju da prihvate kult cara i odbijaju da poštuju državne zakone. Trajan nesumnjivo spada među najbolje vladare rimske imperije, a neke njegove odluke su kako-tako promenile život hrišćana na bolje. Naime, car Trajan je dekretom koji je izdao 99. godine zabranio osnivanje tajnih organizacija, no ovako su hrišćani bili na udaru, s obzirom da su se krili i povlačili u katakombe, gde su vršili Evharistiju. Takođe, problem se javio konkretno u Vitiniji, gde je služio prokonzul Plinije Mlađi, a na toj teritoriji je bio veliki broj hrišćana. Ne znajući šta da čini, prokonzul se obratio caru, koji je svoj dekret dopunio objašnjenjem da se hrišćani ne moraju izričito tražiti i goniti, ali da ako dođe do prijave hrišćana, slučaj bude ispitan detaljno i da se hrišćanima sudi. Ukoliko bi hrišćani bili uporni u svojim ubeđenjima, car je naredio da ih muče i da budu ubijeni. Ono što je bilo dobro u svemu ovome, jeste i činjenica da je između ostalog postojalo i objašnjenje o lažnim dojavama. Naime, ako bi dojava bila lažna, krivicu bi snosio onaj ko prijavi slučaj. Tako ne želeći da rizikuju previše, neznabožci se nisu usuđivali da stalno prijavljuju hrišćane, kako ne bi došlo i do njihove greške. Ovaj strah koji je car uneo među neznabožce svojim dodatnim objašnjenjem dekreta o tajnim organizacijama, smanjio je makar malo i makar na neko vreme gonjenje, a hrišćani su mogli malo i da odahnu. No, ovaj dekret je bio zloupotrebljen od strane neznabožačkih fanatika i žrečeva, te su oni dovodili hrišćane pre sud i dodeljivali im smrtne presude. Za vreme vladavine cara Trajana stradali su: stodvadesetogodišnji episkop jerusalimski Simeon koji je razapet na krstu; episkop antiohijski Ignatije Bogonosac, a episkop rimski Kliment, poslat je u progonstvo u Hersones.

Carevi Adrijan i Antonin Pije kao gonitelji

Druga dva naslednika cara Trajana su se rukovodili politikom kakvu je vodio i sam Trajan, te su tako prihvatili i ukaz o tajnim organizacijama. U odnosu na prethodna vremena, stvari su se u ovom periodu još malo poboljšale, ali Crkva i dalje nije mogla da postoji samostalno, bez straha da će joj neko nauditi. Car Adrijan (117-138.) je takođe svojim reskriptom o statusu hrišćana, malo promenio atmosferu, ali su mnogi prokonzuli kršili zakone, upravo pod pritiskom rulje. Radi se o tome da je car naredio da se hrišćani ne smeju ubijati bez razloga, već da im se sudi onako, kako nalaže rimsko pravo, a ukoliko bi bilo utvrđeno da je optužba bila zlonamerna, posledice bi snosio tužilac. Upravo su ovaj akt pod velikim pritiskom naroda, mnogi viši činovi kršili, kako bi udovoljili nezadovoljnoj rulji.

Posle cara Adrijana, vladao je car Antonin Pije (138-161) koji je poznat po svirepom zlodelu, gde je ubio decu pobožne hrišćanke Sofije, Veru (12), Nadeždu (10) i Ljubu (9), koja su po savetu majke ispovedile ime Hrista Vaskrsloga ispred samog cara, koji je bio zadivljen zbog njihove hrabrosti, ali je ipak sve tri posekao mačem, a majci Sofiji dozvolio da ih sahrani. Ubrzo je i majka umrla od boli i tuge. Takođe, za vreme ovog vladara, mučenički je stradao i episkop smirnski Polikarp, koji je bio spaljen na lomači.

Marko Aurelije-novi talas žestokih gonjenja

Kao što smo i videli, situacija se od vladavine cara Trajana, do Antonina Pija za nijansu smirila, mada gonjenja nisu prestala i ispovedanje vere u Hrista i dalje je bilo kažnjivo smrću. Sve u svemu, hrišćani su uspeli da se koliko-toliko sačuvaju od žestokih gonjenja kakva su bila npr. ona pod vladavinom cara Nerona. Ali, ponovo je nastupio mračni period koji je ostao upamćen po tome, što je taj novi talas žestokih gonjenja, dao verovatno i najviše mučenika za ime Hristovo.

Ovaj novi talas gonjenja, započeo je naslednik Antonina Pija, car Marko Aurelije (161-180.). Marko Aurelije takođe spada u grupu boljih rimskih vladara. On je bio poznat po svojoj velikodušnosti i po svojoj pravičnosti, ali ove osobine nisu važile za hrišćansku zajednicu. Dalje, Marko Aurelije je bio dobar poznavalac antičke filozofije, a pravac kome je on sam pripadao jesu stoici. Ono što je interesantno jeste da je car bio veoma sujeveran, te je stalno prinosio žrtve svojim bogovima, a ovome su se čak podsmevali i neznabožci, jer je u tome i preterivao. Upravo je to sujeverje bilo glavni krivac početka novog gonjenja hrišćana, jer je car Marko Aurelije (ali i narod, zajedno sa njim) smatrao da su sve nedaće koje su se u velikoj meri dešavale u vreme njegove vladavine, zapravo bile opomene i kazne, njegovih bogova, jer u blizini trpi hrišćane. Ovakvo razmišljanje, rađalo je veliku mržnju prema hrišćanima kod cara, a dodatno ,,paljenje“ vatre doprineli su i neznabožci koji su ih takođe toliko očigledno mrzeli, da su samo čekali dozvolu cara, pa da ih sa slašću napadnu.

U to vreme, od Etiopije do Galileje, carstvo je zadesila strašna bolest, a Tibar je poplavio i razrušio je državne magacine žita, te je u prestonici time prouzrokovana glad. Ovo je bio vrhunac ,,krivice“ hrišćana i ovo je dalo povoda da car Marko Aurelije izda dekret pod nazivom Sujeverja. Dekret se nije direktno odnosio na hrišćane, jer car nije imao ,,problema samo sa njima“, već su se usled raznih nedaća, po imperiji pojavili razni čarobnjaci i gatari, koji su iskoristivši nedaće u narodu, tobože prorokovali i pretskazivali kako bi uzimali novac za svoje ,,usluge“, pa je car želeo da ovo iskoreni. Naravno, mržnja koja je bila usmerena prema hrišćanima, čekala je samo varnicu, pa da ,,zapali“ sve oko sebe. Dekret Sujeverja, je upravo bio varnica koja je sve zapalila, te su tako mesni upravnici ovo iskoristili protiv hrišćana. Gonjenja su bila žestoka. Hrišćani su mučeni svuda, pa čak i na ulicama, pred svima. Trajanov ukaz o tajnim udruženjima koji je sadržao i dodatno objašnjenje u vidu lažnih optužbi i lažnih dojava, potpuno je zaboravljan. Moguće je, da car Marko Aurelije nikada nije bio svestan šta se sve dešavalo na periferiji carstva, jer on nije želeo izričito da goni hrišćane, ali ako bi neko bio hrišćanin, car bi postupio kao i njegovi prethodnici; prvo bi zatočenom dao jednu priliku da se odrekne Hrista i Crkve, a ukoliko ne bi tako bilo, zatočenik bi bio mučen i ubijen. S obzirom da je rimsko državljanstvo posedovao i veliki broj hrišćana, latinski prokonzul se obraća caru i pita ga za savet, šta da čini ako su hrišćani državljani Rima. Car je napisao novi dekret u kome je naredio: Uporne u hrišćanstvu kazniti smrću; rimske građane mačem, a ostale-baciti zverovima!

Za vreme vladavine cara Marka Aurelija, stradalo je mnogo hrišćana, toliko da postoji podatak da su na ulicu, mrtvi često bili bacani na gomile. U samom gradu Rimu, mučenički je stradao sveti Justin Filozof (165.), a u Lionu, devedesetogodišnji episkop lionski Potin, ubijen je u zagušljivoj prostoriji. Upečatljivo je i mučeništvo mladih hrišćana-dece, za koje su mnogi smatrali da neće izdržati i da će odustati. Jedan od najboljih primera je devojka Blandina, koja je dok su je mučili bodrila i svog petnaestogodišnjeg brata Pontika da izdrži muke. Sve vreme dok je mučena, ponavljala je reči: Ja sam hrišćanka i mi ništa rđavo ne radimo!

Gonjenja u vreme cara Septimija Severa

Car Septimije Sever (193-211.) je bio jedan od onih vladara od kojih se nije očekivalo da vrše progone, no ipak i on je postao veliki progonitelj hrišćana. Naime, car Septimije Sever je u početku svoje vladavine bio više nego korektan prema hrišćanima. Pre nego što se zacario, za dadilju svoga sina uzeo je hrišćanku, a za drugara u dečijim igrama uzeo je jevrejsko dete. U ovom duhu je nastavio i na početku svoga carovanja, jer je oslobodio mnoge nedužne hrišćane, a čak je za razliku od svojih prethodnika u sporovima između neznabožaca i hrišćana, sudio u korist hrišćana. Blagonaklonost prema hrišćanima je stekao verovatno iz razloga što mu je Prokul, jedan rob koji je bio hrišćanin, izlečio oko (po svedočanstvu Tertulijana), a za koga je car naredio da se do kraja života izdržava na carskom dvoru.

Razočarenje za cara, došlo je onog momenta kada je putujući prema istoku uvideo koliko se hrišćanstvo jako ukorenilo u narodu, te je zato bio uplašen za carstvo i naredio je dekretom iz 202. godine, da se zabranjuje prelazak u hrišćanstvo. Naravno, car Septimije Sever (kao i neki njegovi prethodnici), nije želeo da ovaj dekret bude usmeren u pravcu gonjenja, ali su kao i uvek pojedini mesni upravitelji zloupotrebili svoje pozicije i gonili su hrišćane do smrti. Gonjenja su bila takvog inteziteta da su hrišćani pomislili da je došlo vreme antihrista. U ovom periodu su se istakli mnogi mučenici, a poznatiji su: ritor Leonid (otac čuvenog bogoslova Origena), devojka Patamijena, episkop Liona-Irinej, u Kartagini Flavija Perpetuja i njena sluškinja Felicitata. Naročito zadivljuju hrabrosti koje su pokazale poslednje dve pomenute žene, Flavija Perpetuja i Felicitata. Perpetuja je bila lepa devojka koju bi svako poželeo. Ipak, ona odrekla oca svoga koga je izuzetno poštovala, ali i svoga malog sina, kako bi stradala za veru Hristovu. Sledujući je, mučenički je stradala i njena sluškinja Felicitata koja se nije pokolebala pred velikim mukama, pa je čak videći to i jedan od mučitelja Vasilid promenio svoje mišljenje, te je i on postao hrišćanin, no i on je stradao mučenički ubrzo posle nje.

Kraći period mira i nova gonjenja Crkve

(Drugi period: od Decija Trajana do Dioklecijana)

Stanje Crkve posle Septimija Severa do Decija Trajana

Period posle gonitelja Septimija Severa, ostao je upamćen po smirivanju strasti posle gonjenja i Crkvenog života u miru. Gonjenja Crkve prestala su na od prilike trideset godina, a za ovo vreme carevi su bili eklektičari . Ovakvom stanju najviše je doprineo car Aleksandar Sever (222-235), koji je bio veoma tolerantan prema Crkvi, ali i prema drugim religijama. S obzirom da je bio neoplatoničar, smatrao je da nijedna religija nije bezuslovno istinita, ali da svaka religija u sebi sadrži deo istine. Na čelu svih religija, po njemu je bilo hrišćanstvo i zato je njega prevashodno poštovao, a čak je imao i kip Gospoda Isusa Hrista pored njegovih mnogobožačkih bogova. Na nekim državnim zgradama bila je urezana i jedna od mnogih Hristovih izreka: Što hoćete da čine vama ljudi, tako činite i vi njima! (Mt 7,12). Od mnogobožaca je zahtevao da poštuju, ali i da sleduju hrišćane, a često je na važne društvene položaje dovodio upravo hrišćane.

Manjih turbulencija bilo je u vreme cara Maksimina Tračanina (235-238.), koji je bio naslednik cara Aleksandra Severa. On nije bio rođeni Rimljanin, te tako nije pripadao ni rimskoj religiji, a često su za vreme njegove vladavine bili pljačkani neznabožački hramovi. Hrišćane je napadao iz razloga što je smatrao da će se naći neko od njih ko sledi njegovog prethodnika Aleksandra Severa i tako mu ugroziti poziciju. Naročito se plašio hrišćanske jerarhije, koju je najčešće i gonio. Ali, kada je uvideo da su optužbe protiv hrišćana neosnovana, on je prestao da ih goni.

Trebalo bi pomenuti još dva cara ovog mirnog perioda, a to su najpre car Gordijan (238-244.), pa odmah za njim i car Filip Arabljanin (244-249.), koji su nastavili stopama Aleksandra Severa. U ovo vreme, hrišćanstvo se toliko raširilo, da je gotovo u svakom mestu u rimskoj imperiji postojao makar jedan hrišćanin. Sada se i neznabožačka rulja prilagodila hrišćanima i nisu ih više toliko napadali. Čak su i ozbiljni, obrazovani ljudi primili hrišćanstvo, tako da je ono praktično postalo sastavni deo rimske imperije.

Prvi period gonjenja, sve do mira koji je započeo Aleksandar Sever, obeležen je neosnovanim napadima neobrazovane rulje, a potpora za ovo je uvek pranađena u dekretima careva, koji nisu bili uvek ekplicitni po pitanju gonjenja hrišćana. Ako realno sagledamo situaciju, najveći gonitelj u prvom periodu bio je i osnivač gonjenja, car Neron, a za njim sledi možda Domicijan, njegov naslednik. Ostali carevi poput Trajana, Marka Aurelija, Septimija Severa, nisu bili tako veliki progonitelji, ali su njihovi dekreti zloupotrebljeni od strane mesnih upravitelja, tako da su nastale velike katastrofe.

Gonjenja Decija Trajana

Drugi i poslednji period je ujedno i najgori period za Crkvu. Od prvog se razlikuje po tome što sada hrišćane ne goni nezadovoljna rulja iz nekog nezadovoljstva, jer smo već pomenuli da su se čak i oni prilagodili hrišćanima. Sada hrišćane goni direktno car i to dekretom koji eksplicitno govori o istrebljenju hrišćana. Prvi ovakav dekret, izdao je car Decije Trajan (249-251.) 250. godine. Naime, car Decije Trajan, već po stupanju na presto naređuje hapšenje rimskog episkopa Fabijana, a u januaru 250. naređuje da se episkop i pogubi. Neposredno posle ovog dešavanja, car je izdao dekret u kome opisuje sve što su činili njegovi prethodnici, a takođe u njemu poziva čitavo stanovništvo da posvedoči odanost prema svojim bogovima, na taj način što će prinositi žrtve. Svako je morao da prinese žrtvu, a sastavljena je i komisija koja će napisati uverenje svakome ko učini onako ,,kako treba“. Posle određenog vremena, žrtva (libelus) je bila podnošena vlastima na uvid. Naravno, svako ko bi odbio da prinese žrtvu, bio bi zarobljen. Dekret cara Decijana, nije direktno ukazivao na hrišćane, ali je za njih bio namenjen, budući da se pretpostavljalo da većina njih neće prineti žrtve rimskim bogovima. Takođe, na ovaj način, car je želeo da ima uvid u to, koliko zapravo ima hrišćana u svom carstvu.

Ovaj dekret je na neki način bio i delotvoran, jer je veliki broj dotadašnjih hrišćana prineo žrtvu i na taj način se odrekao Hrista. Čak su se istaknuti oci Crkve poput Kiprijana episkopa Kartagine i Dionisija, episkopa Aleksandrije povukli u strahu od gonjenja. Hrišćani koji su prihvatili da prinesu žrtvu i tako otpali od Crkve delili su se u više grupa otpalih i svi su dobili svoj naziv, pa tako postoje oni koji su pred komisijom izvršili žrtvoprinošenje, što je bio i najteži prestup, a nazvani su sakrifikati (sacrificati), drugi su pak poricali da su ikada bili hrišćani, pa su prineli i tamjan, a nazani su turifikati (thurificati), a treći su u strahu pobegli. Postojali su i oni koji su do potvrde (libelli) došli mitom, ne prinoseći žrtve, ali dobivši pak uverenje o ,,ispravnosti vere“. Ovakva praksa je postojala u severnoj Africi, a otpali (lapsi) hrišćani koji su se ovim bavili nazvani su libelatici (libellatici). Mnoge žrtve su prinesene tek nakon hapšenja i velikih mučenja, jer nisu mogli da izdrže muke na koje su stavljani.

Veliki broj otpalih su primorali Crkvu da se odredi prema njima i u ovom periodu nastaje pokajnička disciplina, da bi se otpali vratili u Crkvu. Kiprijan Kartaginski posećuje otpalu sabraću u severnoj Africi, sa ciljem da ih ponovo vrati u Crkvu. Sam Kiprijan se krio u blizini Kartagine, gde je održavao kontakt sa tamošnjim hrišćanima. Sveti Kiprijan, na navodi tačan broj mrtvih, ali navodi broj mučenika i ispovednika, dok Dionisije Aleksandrijski svedoči da je desetoro spaljeno na lomači, a četvoro je posečeno mačem.

Strašna gonjenja pod vođstvom cara Decija Trajana, obustavljena su naglo i to ratom sa Gotima, gde je Decije i poginuo 251. godine, a njegov edikt je automatski poništen njegovom smrću. Netrpeljivost prema caru Deciju ispoljavao je i čitav državni aparat, a razlog je upravo taj, što je osnivanje komisija za ,,proveru prave vere“ odnosio veliki novac, a time je država bivala opterećena. Njegovom pogibijom, otpali su poželeli da se ponovo vrate u okrilje Crkve, a libelatici su javno ispovedali veru u Hrista Boga.

Gonjenja Valerijana i njegovog naslednika Galijena

Naslednik Decija Trajana bio je car Valerijan (253-260.). Prve godine vladavine cara Valerijana donele su Crkvi mir, a sam Valerijan je nastupao dosta prijateljski. Međutim, četvrte godine njegove vladavine nastaje preokret i žestok progon, koji je poput Decijevog mogao da postane veoma opasan po Crkvu, jer je plan bio veoma dobar. Dionisije, episkop Aleksandrije, smatra da je za ovo bio odgovoran carski ministar Makrijan, koji je neprestano nagovarao cara Valerijana da tešku novčanu situaciju popravi tako što će hrišćanima uzimati imovinu . Carstvo je dakle bilo u velikoj krizi, koja je samo naterala Valerijana da progonom Crkve pokaže svoju odlučnost da se obračuna sa neistomišljenicima. Car je odlučio da 257. godine izda edikt kojim je udario na episkopstvo, sveštenstvo i đakonstvo. Naime, car je želeo da oni kao vodeći Crkveni organi prinesu žrtve rimskim bogovima i da tako pokoleba i čitavu Crkvu. Izričito je naredio da će, ako ko održi neko bogosluženje ili održi neki sastanak, biti lišen života. U Severnoj Africi su odmah osuđeni Kiprijan Kartaginski i Dionisije Aleksandrijski, a veliki broj hrišćana je osuđen na rad u rudnicima. Naredne godine, car piše novi edikt, kojim ide korak dalje, a to je da ako klirici ne žele da prinesu žrtvu, istog momenta se moraju ubiti. Svi hrišćanski pripadnici višeg staleža su izgubili svoj položaj i svoju imovinu, a ukoliko bi i oni odbili da prinesu žrtvu, supruge bi im bile proterane, a oni sami bi bili ubijeni.

Cilj je bio više nego jasan. Car je na ovaj način želeo da likvidira klir i bogate hrišćane i da tako Crkvu svede na beznačajnu grupu neobrazovanih ljudi, koji ne bi mogli da se ozbiljnije bore za očuvanje vere, osim da i oni sami budu ubijeni. U ovom periodu progonstva je mnogo krvi proliveno. Kiprijan Kartaginski je ubijen upravo u Kartagini, a njegovi verni sledbenici su njegovu krv sakupljali tkaninama, koje su slali u okolna mesta kao relikviju, jer je posedovala čudotvorno dejstvo. U Rimu je takođe ubijen poglavar tamošnje Crkve, papa Siks II, koga su do mesta pogubljenja ispratili đakoni. U Španiji je mučen i ubijen episkop Fruktoza, a Dionisije Aleksandrijski je čudom pobegao i sačuvao život. U maju 259. godine, ubijeni su đakon Jakov i čtec Marijan, a progon je konačno okončan smrću cara Valerijana (kao i Decije Trajan), koji je u ratu sa Persijancima pao u ropstvo i tamo umro. Za razliku od Decijevog gonjenja, Valerijanovo gonjenje nije ozbiljnije ugrozilo Crkvu, jer su hrišćani sabrani ušli u novo veliko iskušenje i zajedno ga prevazišli.

Cara Valerijana, nasledio je njegov sin, car Galijen (260-268.), koji je u prvo vreme nastavio očevim stopama i tako nastavio gonjenja, ali je oko 262. godine izdao edikt kojim je omogućio Dionisiju Aleksandrijskom da se neometano vrati u svoju eparhiju i time je progon zvanično završen. Car Galijen je hrišćanima vratio crkvu i mesta bogosluženja. Ovo je prvi put u istoriji da je Rim izdao akt kojim se Crkva toleriše. Posle ovoga, nastupa novi period mira koji traje od prilike četrdeset godina, sve do cara Dioklecijana koji spada među najveće gonitelje hrišćana od početka gonjenja. Ovaj period mira, veoma je uticao na to, da se Crkva razvije i proširi, što se vidi i u ekspanziji hrišćanstva i u izgradnji velikog broja bogomolja.

Car Dioklecijan

Sve veće neprijateljstvo prema hrišćanstvu, koje u Rimu dobija na intezitetu krajem trećeg veka, može se tumačiti da je hrišćanstvo postalo izuzetno bitan faktor sa kojim se moralo obračunati. Uvideli smo da su carevi odnos menjali, od tolerancije do najveće mržnje, a o tome svedoči i slučaj cara Dioklecijana (284-305.) i njegov preokret od tolerancije do progona. Dugo vremena je car boravio na istoku, u Nikomidiji, gde mu je palata bila pored velike crkve. U njegovoj blizini bilo je mnogo hrišćana, a simpatije prema Crkvi su ispoljavali i njegova žena Gliska i ćerka Valerija. Istoričari i dan danas nagađaju zašto je car Dioklecijan gonio Crkvu. Ono što je sigurno jeste to, da je Dioklecijan smatrao da hrišćanstvo sprečava rad na obnovi Rima, čije granice on sam utvrdio. On je svoju borbu protiv hrišćana počeo čišćenjem vojske. U Numidiji, hrišćanin Maksimilijan je 295. godine odbio da se regrutuje, a kasnije dva ratna veterana Tipazije i Julije su 298. i 302. odbili da prime odlikovanje na kome je car predstavljen kao sin božiji. Ovi vojnici nisu bili protivnici rimske vojske, ali su protestvovali protiv bogosluženja pagana u vojsci, a naročito protiv poštovanja cara kao boga tj. sina Jupitera i Herkula. Pošto je ovo bila pobuna, car Dioklecijan naredi da 300. godine svi vojnici prinesu žrtvu, ili da napuste vojsku .

U februaru 303. godine, car izdaje edikt kojim se nalaže razaranje svih crkava, spaljivanje bogoslužbenih knjiga i zabrana bogosluženja. Ukoliko se koji hrišćanin našao u carskoj službi, on je postao rob, a ugledni građani su gubili službu, a svi hrišćani su proglašeni nesposobnima za sve, osim za ropstvo. U ovom trenutku su bila dva požara u palati, ali nije utvrđeno ko je kriv, a situacija tada posta još gora. Hrišćani u dvoru su bili na teškim mukama, a zatim su ubijani. U Nikomidiji, prvi mučenik je bio episkop Antim; u Africi i Rimu, hrišćani su žigosani na licu radi raspoznavanja. U Siriji su izbili neredi koji su dovedeni u vezu sa progonom što je uticalo da se u zatvoru nađu svi hrišćani. U proleće 304. godine, car je doneo edikt koji je bio sličan onom koji je izdao i car Decije Trajan (o gonjenju klirika). U jesen 304. godine, car je bio u Rimu da proslavi dvadeset godina službe, gde je doživeo razočarenje kada je video da njegovi sunarodnici ne mare za hrišćane, već im je jedino bitno bilo da se dobro zabave. Nakon ovoga, Dioklecijan je još snažnije sproveo zakon Decija Trajana. Pošto je uveo tetrarhiju, Dioklecijan je vladao zajedno sa svojim zamenikom Maksimijanom, ali prvog maja 305. godine, oni se povlače sa vlasti. Na njihovo mesto dolaze Konstancije Hlor, koji je vladao na zapadu i Galerije (nastavio sa gonjenjem hrišćana), koji je vladao na istoku; sever carstva je poveren Maksiminu Daji. No, i pored promene vlasti, gonjenje nije prestalo. Jedina oblast u kojoj je gonjenje prestalo je bila pod upravom Konstacija Hlora koji je bio naklonjen hrišćanima. Ono što je bitnija činjenica jeste, da je najveći preokret u istoriji Crkve napravio upravo njegov sin, Konstantin, koji će u istoriji biti poznat kao car Konstantin Veliki.

Prestanak gonjenja

Prestanak gonjenja Crkve vezan je za cara Konstantina Velikog (306-337.) i njegovo preobraćenje u hrišćanstvo. On je rođen u Naisu (današnji Niš) 285. godine, kao vanbračno dete tadašnjeg rimskog oficira Konstancija Hlora i žene nižeg staleža-Jelene. Konstantin je detinjstvo proveo kod majke, a njegov otac se u međuvremenu oženio i postao je jedan od savladara cara Dioklecijana. Odrastanje uz majku, učiniće čvrstu vezu između Konstantina i majke Jelene, jer kada jednog dana postane car, titulu carice daće svojoj majci.

Početkom gonjenja Konstantin dobija poziv od oca, da mu se pridruži u Milanu i ovaj odlazi. Konstancije je delio toleranciju sa sinom, tako da ni promena vlasti 305. godine, kada je nasledio oca, neće mnogo uticati na hrišćane. Vreme upravljanja Konstantina i Likinija je period jačeg sukobljavanja između savladara koji su tolerisali hrišćanstvo i onih koji su zahtevali gonjenje. Jugozapadni savladar, Maksencije, 312. godine kreće na Konstantina koji je bio dvostruko slabiji, a sam Maksencije je pokušao da za sebe pridobije hrišćane i bio je protiv pretpostavljenog Galerija koji je pak bio protiv Crkve. Maksencije je došao do Alpa, ali je Konstantin protivnapadom, vojsku vratio do Rima. Odlučujuća bitka je bila na Milvijskom mostu 312. godine, gde je u noći pred bitku Konstantin bio opomenut da stavi nebeski znak na štitove kako bi odneo pobedu, što je Konstantin i učinio. Osim znaka, Konstantin je naredio da se preuredi barjak sa kojeg je skinut dvoglavi orao, a na to mesto je stavio monogram koji je kasnije nazvan Labarum. Tako opremljena, vojska je krenula na Maksencija koji je izgubio bitku, ali i svoj život. Ušavši u Rim, Konstantin nije prineo žrtvu bogovima, već je kasnije izgradio slavoluk kojim je izrazio zahvalnost Bogu za pobedu koju je odneo. Februara 313. Konstantin i Likinije se sreću u Milanu, na svadbi Konstantinove sestre od oca i tu postižu dogovor po pitanju hrišćanstva i položaja hrišćana. Posle ovog susreta dolaze zakoni u kojima se hrišćani maksimalno tolerišu, a koji su u istoriji poznati kao Milanski edikt. Ovo predstavlja totalni preporod Crkve, u kome se hrišćanima dozvoljava javno ispovedanje vere, bez bojazni da će izgubiti svoje živote. Car Konstantin u ovome igra glavnu ulogu, a nekoliko godina kasnije on će takođe uticati i na sazivanje Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine, kako bi se rešili problemi koji su razarali Crkvu unutar nje same. S obzirom da je odigrao veliku ulogu u životu Crkve, car Konstantin Veliki će od strane iste biti kanonizovan, zajedno sa svojom majkom Jelenom. U kalendaru Srpske Pravoslavne Crkve, sveti car Konstantin i carica Jelena, slave se 3. juna po julijanskom, a 21. maja po gregorijanskom kalendaru.

Dodatak tekstu:

Pokušaj obnove paganizma

pod vlašću cara Julijana Apostate

Car Flavije Klaudije Julijan (361-363.), u filozofskom okruženju je zbog svoje sklonosti prema filozofiji ostao upamćen kao Julijan Filozof, dok je u hrišćanskom svetu ostao upamćen kao Julijan Apostata (Otpadnik), budući da je želeo da obnovi paganstvo i uvede ga u carstvo kao zvaničnu religiju.

Proglašavanje Julijana za avgusta od strane galskih legija u Parizu, meseca aprila 360. godine, njegov stric-car Konstancije je dočekao sa negodovanjem, te je razmišljao o ratu, ali ga je u tome pretekla smrt. Konstancije je umro u četrdeset četvrtoj godini, 3. novembra 361. godine. Nedugo zatim, Julijan dolazi u Carigrad i gotovo istog trenutka svima postaje jasno, da za razliku od prethodnika Julijan nije naklonjen Crkvi, iako je bio kršten. On je činio sve kako bi sprao krštenje sa sebe, te mu zato Crkva i dodeljuje nadimak Apostata-Otpadnik. Julijan je kao beba izgubio majku, ali je ipak bio odgajan u hrišćanskom duhu. Sa svojih sedam godina prisustvovao je strašnom događaju koji je značajno uticao na formiranje njegovog života. Naime, on je bio prisutan ubistvu svoga oca i brata iza koga direktno stoji Konstancije, tako da je Julijan godinama gajio mržnju prema Konstanciju, a samim tim i prema Crkvi budući da je Konstancije bio hrišćanin. Po Julijanovoj logici, vera koju je branio ubica njegovog oca i brata je samim tim zla. Ipak, Konstancije nije u potpunosti ostavio Julijana, već ga je zajedno sa njegovim polubratom smestio na carsko dobro u Kapadokiji, gde ih je odgajao pritajeni paganin Mardonije. Upravo ovde Julijan i njegov brat su bili kršteni i ovde su stekli znanja o Crkvi, ali takođe, ovde je počela i Julijanova religijska kriza. Njemu je nedostajala jedna starija osoba koja bi ga razumela, ali i koja bi mu ozbiljno svedočila veru u Hrista Vaskrslog. To nije mogao da učini ni njegov polubrat Konstancije Gal, ali ni Mardonije, koji je bio okrenut Homeru i helenizmu.

Julijan 347. godine izučava besede, a u Efesu postaje učenik filozofa Maksima koji ga je polako uvodio u neznabožačke kultove. U Atini je boravio od 354. godine, a interesantno je da su tamo u isto vreme bili i sveti Vasilije Veliki i sveti Grigorije Bogoslov. Poznanstvo sa tamošnjim učiteljem Priskom, od Julijana je učinilo ubeđenog paganina. Takođe je interesantno da je on prezirao pompu i raskoš koji su krasili dvorski život, te je tako živeo krajnje asketski. Bio je netrpeljiv prema neistomišljenicima i dugo je krio da se vratio u paganizam. Tek posle smrti strica Konstancija, Julijan skida svoju masku i pokazuje pravo lice. Znak Labarum, koji je car Konstantin Veliki stavio na barjake, Julijan je zamenio paganskim znakom, a na novcu su se ponovo pojavile slike bogova. On je omogućio povratak svih pristalica, koji su bili u progonstvu i omogućio je povratak imovine koja je oduzeta paganskim hramovima. Dolazi do pljačkanja crkava, zlostavljanja sveštenika, silovanja hrišćanskih devica. Takođe, Julijan je obnovio i pagansko sveštenstvo koje je trebalo da se izvrši po uzoru na Crkvenu organizaciju. Pomagao je vračevima, gatarima i svima koji su se bavili sličnim poslovima; obnovio je zapustele neznabožačke hramove i naredio je da svi učitelji moraju da imaju odobrenje za rad od vlasti, pa i od samog cara. Ukoliko neki od učitelja ne bi prihvatio stara rimska božanstva, automatski bi bio otpušten iz službe. Njegov bes je takođe izazivao hrišćanski običaj sahranjivanja, pa je tako u februaru 363. godine zabranio sahrane danju, sa obrazloženjem da smeta paganima i vređa bogove svetla. Julijan je takođe gonio i crkvene velikodostojnike, pa je tako svetom Atanasiju Velikom, koji je već par puta bio u progonstvima, Julijan ,,poklonio“ ukras koji je simvolički značio da je ponovo isteran iz svoje eparhije. Episkope je nazivao kugom javnog poretka. On je u svojoj knjizi Cezari ili gozba izrugivao krštenje i Gospoda Isusa Hrista. Dalje, napisao je i delo Protiv Galilejca koje je označilo početak gonjenja Crkve sa kojim je u vezi bilo i davanje prava jevrejima da ponovo sagrade hram.

Problem je nastao kada su Persijanci ponovo napali, te on kreće u rat protiv njih. Nakon nekoliko uspeha, Julijan je pod pritiskom morao da se povuče, a prilikom povlačenja pogođen je strelom i tako je umro u trideset drugoj godini, 23. juna, 363. godine. Sahranjen je u Tarsu. Postoji legenda o tome da je Julijan u smrtnom času optužio Heliosa (boga Sunca), da ga je napustio i da je umro viknuvši: Galilejče, pobedio si! Smrću cara Julijana Apostate, postalo je jasno da se paganstvo više ne može obnoviti i da je hrišćanstvo ostvarilo konačni trijumf, o čemu svedoče i naredni vekovi Crkve.

Mirko Vasilić

L I T E R A T U R A

• Jevsevije Pamfil Kesarijski Istorija Crkve, Šibenik 2013

• Vasiljevič Bolotov, Istorija Crkve u periodu do Konstantina Velikog, Kraljevo, 2009.

• P. Malicki, Istorija hrišćanske Crkve (prvi deo; prva tri veka), Beograd, 1993.

• Protojerej dr Radomir V. Popović, Pojmovnik Crkvene istorije, Beograd, 2011.

• www.wikipedia.com