Dvadeset prva nedelja posle Svete Trojice

Videti je verovati, obično se kaže, ali evo priče o nekome ko je čuo, poverovao i, čuvši ponovo, poverovao još jednom - sve to ne videvši. Možda ovo ne bi trebalo da nas čudi pošto vera dolazi od slušanja, osim što ono što se čuje i u koje se veruje stoji u tako oštroj suprotnosti sa onim što se želi videti. „Ako ne vidite znakove i čuda“, kaže Isus, „nećete verovati“. On imenuje naše očekivanje i posledicu – naše neverje. Jer tamo gde želimo da Bog bude opipljivo prisutan – odmah tu za nas, takoreći opipljiv – vera nema smisla. Reč nema odjeka u nama.

U Jevanđelju se zahteva da Isus bude fizički prisutan da bi čin isceljenja bio efikasan: „Siđi pre nego što mi umre dete“. Tamo gde je Reč zarobljena našim željama, tamo suverena sloboda Reči ne može da utiče na naše razumevanje. Priznavanje suverene slobode Reči, s druge strane, znači da je naše razumevanje zatočeno za Reč, a ne Reč za neposrednost naših želja. Takvo priznanje je vera: „suština onoga čemu se nadamo, dokaz stvari nevidljivih“. Ona igra prvenstveno na naše razumevanje, a ne na naša čula.

Zarobljenost našeg razumevanja Reči daje smisao i svrhu našim željama bez kojih one u suštini nisu ništa. Jer tamo gde je naše razumevanje zarobljeno Rečju, tamo je Reči dozvoljeno da oblikuje naše želje. Za razliku od sveobuhvatne tiranije sopstva, one su oblikovane „po Tvojoj reči“. To je „da bude volja Tvoja“, a moja volja samo onakva kakva se nalazi u Božjoj volji. Naše volje nalaze svoje mesto u Božjoj volji, ali samo u zatočeništvu našeg razumevanja za božansku Reč – u rezonanci te Reči u nama, da se ta Reč u nama oblikuje prema svojoj suverenoj slobodi.

U Jevanđelju, Isus, koji je rekao „ako ne vidite znakove i čudesa, nećete verovati“, kaže čoveku koji ga je molio da siđe i isceli svog sina: „Idi, živ je sin tvoj“. Jovan nam je rekao – i to je interes njegovog jevanđelja ovde – da je „čovek poverovao reči koju mu je Isus rekao, i otišao je svojim putem“. Njegovo verovanje je njegovo delovanje prema onome što je čuo. On svoje razumevanje predaje Reči i svoju želju stavlja pod moć te Reči. „Idi svojim putem“, kaže Isus. On ne kaže: „Ja sam podložan tvom putu“. Ne. „Idi svojim putem, tvoj sin je živ“ je ono što on kaže. „Tvoj sin je živ“ stoji pod uslovom da je Božji prioritet, takoreći, sa nama. Bog, naravno, neće imati svoj put sa nama protiv naše volje, već samo kroz našu volju; naše volje nalaze svoje mesto u Božjoj volji kroz igru njegove Reči na naše razumevanje. Čovekova želja za isceljenjem svog sina, sa svim svojim potresnim intenzitetom, jednostavno je postavljena pred Boga.

Da vera dolazi od slušanja i u zatočeništvu razumevanja Reči, znači da vera ne može biti prvenstveno čulno ili emotivno iskustvo. Ovo je jedna od velikih opasnosti savremene religije: prioritet se daje emotivnom i senzualnom iskustvu iznad i protiv razumevanja. Ipak, samo razumevanje u zatočeništvu Reči može oblikovati naše želje i dovesti ih do ispunjenja u Bogu.

Rezonanca te Reči u nama znači smelost vere i tiho pouzdanje vere upravo pred svetom koji neprestano zahteva znake i čuda. To znači i produbljivanje razumevanja u Reči – povećanje vere u nas. Zarobljeništvo razuma nije zatvaranje uma u tamnicu dogme. Tačnije, to je njegova sloboda za ispitivanje Reči, za oblik žive doktrine u duši. Tako, idući svojim putem, čovek čuje – ne vidi – da mu je sin živ i „pitao ih je kog časa je njegov sin ozdravio“. Istraživanje nije spoljašnja provera Božje Reči, stavljanje Boga na iskušenje, takoreći. Ne; to je pre odjek te Reči u čoveku koji je, čuvši Isusovu reč, otišao svojim putem. Zarobljeništvo razumevanja otvara put razumevanja u kome naše želje pravilno nalaze svoje mesto.

Dolazimo Bogu u molitvi, ne da bismo Njegovu volju „presavijali“ našoj, već da bismo dozvolili Njegovoj Reči da obuhvati naše razumevanje i da oblikuje naše volje prema Njegovoj. Jer takva je suverena sloboda Božje Reči u nama.

Velečasni Zoran Minić

Molitva dana

*

Svemogući Bože,

napravio ci nas za Sebe,

i naša srca su nemirna dok ne nađu svoj odmor u Tebi:

izlij svoju ljubav u naša srca i privuci nas k Sebi,

i tako nas napokon dovedi u Svoj nebeski grad

gde ćemo Te videti licem u lice;

kroz Isusa Hrista, Tvoga Sina, našeg Gospoda,

koji je živ i caruje sa Tobom,

u jedinstvu Svetog Duha,

jedan Bog, sada i zauvek.

Amin

Čitanja:

- Poslanica sv. apostola Pavla Efescima 6, 10-20

- Sveto Jevanđelje po Jovanu 4, 46-54