DUHOVNI RAST SREDSTVIMA MILOSTI

Biblijska čitanja: Psalam 119,9-16; Luka 11,1-13; 1.Korinćanima 11,23-31.

Obzirom da Bog želi da Njegova deca rastu i dosegnu duhovnu zrelost, dao nam je Svetoga Duha koji nam pomaže u posvećenju. Zakon Božiji je merilo našeg duhovnog rasta i dobrih dela. Moramo imati na umu da još uvek u sebi nosimo deo svoje grešne prirode i da su naša najbolja dela nagrađena grehom. U ovoj lekciji ćemo se baviti sredstvima koja nam je Bog dao da bi mogli što bolje duhovno rasti i napredovati. Tu vrstu pomoći nazivamo sredstvima milosti.

Ta pomoć milosti je data svim hrišćanima i svi bi je trebali koristiti. To nisu neki neobični darovi koje ima nekolicina ljudi, već posebna pomoć dostupna svakom hrišćaninu u uobičajenim okolnostim za njihov duhovni rast. Izraz uobičajene okolnosti koristim jer bih želeo podsetiti da ta sredstva nisu uvek bila dostupna hrišćanima tokom progona. Primer, hrišćani u komunističkim režimima nisu smeli posedovati Biblije niti se javno okupljati za bogosluženja.

U ovom proučavanju sredstva milosti, a to su Reč Božija, molitva i dve svete Tajne, koje trebamo koristiti u proslavljanju našeg suverenog Boga. Započnimo sa važnošću slavljenja.

Slavljenje

Na Božiji dar spasenja mi vernici odgovaramo tako što Ga predano slavimo i želimo da se Bog proslavi u svemu što činimo. Čitav život jednog hrišćanina možemo opisati tom rečju, proslavljanje. Proslavljanje, uopšteno, koristimo kada vernik sam ili sa drugim vernicima dolazi pred Boga sa željom da ga slavi, bude u zajedništvu sa Njim proslavljajući Ga.

Razlikujemo javno i privatno slavljenje. Javno slavljenje je kada se vernici sakupe da bi slavili Boga. Privano slavljenje je kada vernik sam slavi i obožava Boga. Obe vrste slavljenja su vrlo važne za duhovni rast hrišćanina. Kada zapostavimo jedno od ova dva, naš duhovni rast usporava.

U današnje vreme, koje naglašava individualnost, zajednička slavljenja Boga, bogosluženja, postaju zapostavljena. Neki smatraju da su dovoljno učinili za sebe i z aBoga ako su odgledali bogosluženje na televiziji. Svakako da pojedinci mogu imati velike koristi i blagoslove gledajući bogosluenja na televiziji, ali to nikako ne sme zameniti zajednička bogosluženja, gde zajedno sa ostalim vernicima slave Boga.

Sam Bog poziva na zajednička bogosluženja na nekoliko mesta u Starom zavetu. Bog je zatražio od Izrailjaca da se svi sakupe u podnožju Sinaja kada je davao svoj Zakon (Izlazak 19-24). To je bio prvi veliki sabor Božijeg naroda. Pisac poslanice Jevrejima se osvrće na taj sabor, napominjući da i mi trebamo pristupiti podnožju planine gde ćemo susresti Boga, anđele i Isusa, posrednika novog saveza (Jevrejima 12,18-29), a sve to je samo slika onoga dana kada ćemo na nebesima sa čitavim stvorenjem doći pred tron i slaviti ga svi zajedno (Otkrivenje 4,5).

Bog je taj koji nas poziva da dođemo da Ga slavimo i On je taj koji nam govori kako da trebamo slaviti. Boga moramo slaviti po onome kako nam je sam rekao u svojoj Reči, a ne kako mi mislimo da bi trebalo.

Dvanaesto poglavlje Jevrejima poslanice završava pozivom hrišćanima: ...i zahvalnošćtu služimo ugodno Bogu s poštovanjem i strahom. (Jevrejima 12,28)

Reč Božija

Protestanti, uglavnom, smatraju da je upravo Reč Božija najvažnije sredstvo milosti bez kojega ne bi mogli duhovno rasti. Ona je sredstvo milosti bez kojega ne bi mogli duhovno rasti. Ona je središte javnog bogosluženja pa mora biti i sredstvo našeg ličnog, privatnog bogosluženja. Sveti Duh, koristeži Reč Božiju, pomaže nam da duhovno rastemo i napredujemo.

Bog nam se, prvenstveno, obraća kroz svoju Reč Bibliju. Milostivo nam je dao Svoju Reč u pisanom obliku da bi je uvek imali na uvid. Da bi bili blagosloveni i duhovno rasti Bibliju moramo čitati pažljivo, marljivo i moliti Boga da nam otvori oči da bi uvideli istinu. Moramo tu Reč sistematski proučavati i učiti je napamet da bi mogla biti delotvorna u našem svakodnevnom životu.

Trebamo svakodnevno čitati Reč Božiju, zajedno sa porodicom. Svakodnevno druženje sa Biblijom ojačaće naš odnos sa Bogom i ojačati nas duhovno. Ali to ne bi trebalo biti nasumično otvaranje i čitanje Biblije. Naravno, Bog može blagosloviti svako čitanje svoje reči, ali to nije najdelotvorniji način za rast i spoznanje istine.

Hrišćani bi trebali planirati čitanje Biblije. To će oduzeeti dosta vremena, ali trebamo odrediti dovoljno vremena za čitanje Biblije i učenje napamet. Najbolje je kratke delove Biblije, kao što su neke poslanice, pročitati odmah u celini. Pored čitanja Biblije, neke biblijske delvoe i teme trebamo proučiti pažljivije. Primer, proučavajući evanđelje učimo o Isusu, šta je govorio i šta je činio dok je bio na zemlji. Čitajući poslanicu Rimljanima i Galatima, postaće nam jasnije doktrina o opravdanju po veri. Dok će nas proučavanje 1.Jovanove učvrstiti u sigurnosti u Boga i evanđelje.

Za sistematsko proučavanje Biblije potrebna nam je sveska u koju ćemo zapisivati delove Pisma zajedno sa uvidima koje smo dobili čitanjem, što će nam pomoći u našem duhovnom rastu. Tematsko proučavanje Pisma će nas voditi kroz celokupnu Bibliju. To možemo učiniti uz pomoć raznih biblijskih konkordansi ili različitih knjiga koje nas vode kroz teme i Bibliju. Proučavanjem Biblije upoređujemoPismo sa Pismom i rastemo u spoznaji Reči Božije, atako postajemo korisniji zajednici i bolje svedočanstvo svetu. Danas su nam dostupni različiti priručnici za proučavanje Biblije. Pokušajući shvatiti odlomak proučavanja, moramo sagledati kontekst tog odlomka, za tim šta to pisac želi reći u tom kontekstu. Takav pristup nazivamo gramatičko istorijskom metodom tumačenja Biblije.

Reč Božiju bi trebali učiti napamet. To će nam pomoći da odolimo iskušenjima, pomoćiće nam u donošenju odluka kada nemamo Bibliju pri ruci i svedočiti onima koji ne poznaju Hrista. Razmišljanje o rečima koje smo pročitali, čuli, proučavali, zapamtili, podstiče duhovni rast.

Ne smemo prekidati kontakt sa Rečju Božijom, već je moramo primenjivati u vlastitom životu i biti izvršitelji te Reči (Jakov 1,22). Najžešći kritičari Biblije nisu samo oni koji intelektualno ne mogu prihvatiti neke delove Pisma, već i oni koji kažu da veruju Bibliji, ali ne žive po njoj. Rast u milosti ne znači samo verovati u Bibliju i proučavati je, već postati osoba koja tu Reč primenjuje u vlastitom životu.

Bog je u svojoj mulosti učinio da se evanđelje širi ludošću propovedanja, da bi izgubljeni bili spaseni (1.Korinćanima 1,21-25; Rimljanima 1,16). Od velike je važnosti prepoznati potrebu redovnog odlaženja u crkvu i slušanja propovedanja Reči. Naime, propovedanje je Božije sredstvo širenja Njegove reči i učvršćivanja Crkve.

Molitva

Kada razmišljamo o zajedništvu sa Bogom jasno je da to zajedništvo mora biti obostrano. Bog nam se obraća kroz svoju Reč, a mi se obraćamo Njemu kroz molitvu. Molitva je sredstvo komunikacije sa Bogom, u molitvi mi slavimo Boga, tražimo pomoć, a sve to u ime Isusa Hrista (Jovan 16,24).

Neko će možda upitati zašto trebamo da se molimo? Molimo jer nam je Bog tako zapovedio (Luka 11,9; 18,1, Efescima 6,18; 1.Solunjanima 5,17.18) jer želi da razgovaramo sa Njim. Štaviše, Bog uživa u odgovaranju na molitve, premda će ponekada taj odgovor biti ne, za naše dobro. Kada ne razgovaramo sa Bogom o našim ćeljama i potrebama propuštamo veliki blagoslov. Jednom prilikom su učeniti tražili od Isusa da ih nauči kako da se mole (Luka 11,1). Zanimljivo je što nisu traćili od Isusa da ih nauči kako da svedoče ili propovedaju. Činilo im se, kao i mnogima danas, da je molitva nešto teško i komplikovano pa su želeli da im Učitelj pokaže kako se to radi. Isus ih je poučio molitvi, koju mi poznajemo kao Oče naš. (Luka 11,2-4; Matej 6,9-13) Tokom svoje službe na zemlji Isus je svoje učenike nekoliko puta učio o molitvi.

Iz Očenaša i Pavlovog učenja (1.Timoteju 2,1-4) nalazimo da naše molitve moraju sadržavati obožavanje, ispvoedanje, hvalu i molbu kako za sebe tako i za druge (posredovanje). Ovo su elementi koje naše molitve trebaju sadržati. Dalje, i Psalmi nam daju primere kako da se molimo, kao i mnoge molitve drugih ljudi koje su zabeležene u Pismu (Jov 40,3.4; 1.Dnevnika 29,10-13; 2.Dnevnika 6,12-42; Danilo 9,3-19; naročito Nemija 1,5-11).

Svete Tajne

Bog nam je osim Reči i molitve dao i Svete Tajne kao sredstva milosti kojima otkriva evanđelje takozvanim vidljivim znakovima. Kroz svete Tajne Bog ilustruje svoju Reč čitavom čoveku, što se najjasnije vidi u Večeri Gospodnjoj. Ova sveta Tajna se treba vršiti uz propovedanje Reči. Elemente možemo videti, osetiti i namirisati. Stoga, u Večeri Gospodnjoj učestvuje svih pet ljudskih čula. Krštenje uključuje slušanje, gledanje, čulo dodira, ali ne i čulo ukusa i mirisa, barem ne direktno.

U protestantskom miljeu svete Tajne su produžetak propovedanje Reči, a u reformisanim krugovima se nazivaju znacima i pečatima saveza milosti. Špoljašnji znaci (hleb, vino, voda) ukazuju na unutrašnju duhovnu stvarnost.

Kada je neki dokument započaćen to nam govori o autoritetu, ispravnosti tog dokumenta. Svete Tajne nama ne donose neku drugačiju poruku od one koja nam je došla propovedanjem, već nam potvrđuju i podsećaju nas na određene duhovne stvarnosti. Svete tajne nam spoljašnjim znakovima, koje možemo percepirat svojim čulima, ilustruju evanđelje koje smo čuli propovedanjem i kroz učestvovanjem u Tajnama zapečaćuju obećanja evanđelja.

Protestanti deifnišu Tajne kao odrdbe koje je ustanovio sam Hristos, da bi nam otkrio samoga sebe, evanđelje i dobrobit koju ono ima za nas. Na Tajne gledamo kao na Hristovu ostavštinu, nešto što je Hristos ustanovio. (Matej 26,26-30)

Krštenje

Krštenje je obred inicijacije kojim je osoba primljena u vidljivu Crkvu, a ono je znak da je osoba pritelovljena Hristu. U Starom zavetu Bog je zapovedio da se svi muškarci obrežu u znak pripadanja Savezu. Uglavnom su obrezivali dečake stare osam dana, ali i odrasle ljude (Postanje 17,12). Bog je i decu, kao i odrasle, uključivao u taj Savez. To je bio spoljašnji znak unutrašnjeg čišćenja, simbolizujući obrezanje srca.

Pavle govori o krštenju kao o obrezanju Hristovom (Kološanima 2,11.12). Obzirom da je Crkva nastavak Saveza Boga i Njegovog naroda, deca venika su takođe deca Saveza i trebaju primiti krštenje, koje zamenjuje obrezanje. Otprilike jedna četvrtina krštenja u Novom zavetu je učinjena u kužama pa gotovo možemo biti sigurni da su u ta krštenja bila uključena i deca.

Krštenje je ceremonijalno čišćenje. Pranje vodom simbolizuje čišćenje krvlju Hristovom. Jasno, to čišćenje je delo Svetoga Duha koji nam kroz kupanjem ponovnog rađanja (Tit 3,5) daje nova srca. Mi ne držimo da krštenje vodom spasava, već verujemo da ono predstavlja delovanje Svetoga Duha u našim srcima donoseći nam Hristovo otkupljenje. Oni koji su očišćeni Svetim Duhom su pribrojeni i pritelovljeni u Hrista i imaju prava i privilegije da budu pripadnici crkve, tela Hristovog.

Krštenje, ceremonija inicijacije, događa se samo jednom i ne ponavlja se.

Večera Gospodanja (Evharistija; Pričest)

Ova Taja predstavlja Hrista koji hrani vernike, i vernik celoga života, svaki put iznova, treba učestvovati u toj Tajni.

Isus je ustanovio ovu Tajnu da bi se sećali Njegove smrti na krstu za nas. Sa pashalnog stola je uzeo, komad hleba i čašu. Ova dva elementa u sebi ne sadrže prolivanje krvi jer oni simbolišu Hristovu smrt, žrtvu na krstu. Večera Gospodnja nam svedoči o potpunom, završenom Hristovom delu.

Zanimljivo je primetiti da nam je ostavio da se sećamo Njegove smrti, premda su Njegov život i vaskrsnuće vitalni za naše spasenje. To je stoga što je upravo Njegova smrt najčudesniji aspekt Njegovog dela. Nije čudo da je Isus živeo savršenim životom poslušnosti i da je vaskrsao (ipak je bio Bogočovek). Ono što je neverovatno jeste to da je Knez života išao umreti.

Samo središte evanđelja, jeste da je Isus Hristos umro za grešnike, a upravo je to ono što slavimo u Večeri Gospodnjoj. U crkvi se pojavilo mnoštvo tumačenja ove Tajne po pitanju Hristove prisutnosti u njoj. Jedna ideja govori da elementi menjaju svoju supstancu i postaju prava krv i pravo telo Hristovo (transupstancijacija). Taj pogledna Evharistiju ima Rimokatolička crkva, pa se stol Gospodnji naziva oltar jer se na njega gleda kao na mesto žrtvovanja.

Evangelici (Luterani) veruju da je Hrist prisutan po elementima, sa i ispod elemenata (konsupstancijacija). Stoga, smatra Luter, ko god primi hleb i vino prima i telo i krv Hristovu.

Švajcarski reformator Cvingli, verovao je da je Večera Gospodnja samo sećanje na smrt Hristovu. Isus nije prisutan na neki poseban način prilikom Večere Gospodnje. Uzimanjem hleba i vina prisećamo se Hrista koji je odsutan.

Žan Kalvin je smatrao da hleb i vino ostaju hleb i vino, ali da je Hristos duhovno prisutan sa vernicima koji učestvuju u Tajni. Stoga, vernik prima hleb i vino u usta i Hrista u srce. Drugim rečima, Hristos je stvarno (duhovno) prisutan u Evharistiji i Sveti Duh nam donosi blagoslov kada održavamo njegovu zapovest i učestvujemo u Evharistiji. Na taj način Tajna sveodči i pečati u srcu vernika Hristovu ljubav koja se pokazala u Njegovoj nesebičnosti kada je umro za nas.

Privodeći završetku ovu lekciju, preispitajmo sami sebe da li redovno koristimo i verno sva ova sredstva milosti kako bi rasli i duhovno napredovali. Koristimo li Reč Božiju? Donosimo li svoje potrebe pred Boga u molitvi? Da li učestvujemo u redovnom bogosluženju? Da li učestvujemo u Večeri Gospodnjoj pokajnog srca? Težimo li biti poput Hrista, Sina Božijeg? (Rimljanima 8,29)