Božji Zakon i ja

Draga Braćo i Sestre, veleo bih da sa vama podelim ovo: kakav sam hrišćanin? Kakav sam čovek? Na ovo razmišljanje su me potakle nevolje koje me snalaze u poslednje vreme. Zavređujem li Božiju milost? Naravno, na ovo pitanje znam odgovor. Teologija kojoj pripadam uči da su ljudi spaseni po suverenoj volji Gospodovoj, a ne po sopstvenoj volji, i da su spaseni kroz Isusa Hrista, otkupljeni njegovom krvlju i milošću. Naučen sam da molim Gospoda da kada bude vreme mi sudi po milosti, a ne po pravdi, jer ukoliko bi mi sudio po pravdi, ja i svi ostali ljudi bismo zasigurno bili osuđeni i propali. Dakle, kako ne bih padao u greh i počeo da razmišljam šta sam skrivio, voleo bih da razmotrim šta mi to moj Gospod nalaže.

Kada su Isusa Hristosa pitali koje su zapovesti najvažnije On je odgovorio :

1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom;

2. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.

Na ovome počiva sav Gospodnji zakon. Često sam razmišljao o ovome i pokušao da zista shvatim šta to znači. Naime, zapovesti su na prvi pogled jasne. Ali da li je to tako? Uostalom, kao i sa Biblijom u celini, tako treba postupati i sa ovim stihovima, odnosno koliko je moguće što pravilnije protumačiti. Pa hajde onda da vidimo, da li ja izvršavam prvu zapovest? Da li su mi sva duša, um i srce usmereni ka Bogu, da li ga ljubim bezuslovno i bezrezervno, da li ne očekujem kakvu korist zauzvrat? Da li sam toliko oslobođen sujete? Kako smem da ustvrdim da ispunjavam ovu na prvi pogled jednostavnu zapovest? Nema dana a da mi neke prilično profane stvari nisu preče. Na primer, da li ću nabaviti knjigu koju želim, da li ću stići da odgledam film, pa do onih malo nezgodnijih stvari, egzistencijalnih stvari. Iako Biblija na 365 mesta kaže “ne boj se” ja se bojim. Bojim se od budućnosti, koju mislim da nemam, bojim se od sadašnjosti koju preživljavam. Usamljen sam i razočaran. Da ispunjavam prvu zapovest, sigurno se ne bih osećao ovako loše. Sve ove misli, ljutnja, ogorčenost, osećaj napuštenosti, osećaj da sam žrtva sopstvene države, koja umesto da mi bude otadžbina, mesto gde sam siguran i gde mi je toplo, ona je postala za mene logor, a društvo vidim kao sivu masu samoživaca i egoista sa jedne strane i apatičnih, bezvoljnih ljudi sa druge strane. Dakle, dok god me ove misli guše ja ne ispunjavam prvu zapovest, jer umesto da punim srce ljubavlju prema Bogu, ja trujem misli besom.

Kada je reč o drugoj zapovesti, odmah ću reći da sam odmah upitao svoga sveštenika šta znači. On mi je prvo pročitao sledeće stihove:

“Jedan čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga uhvatiše hajduci, koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva. A iznenada silažaše onim putem nekakav sveštenik, i videvši ga prođe. A tako i Levit kad je bio na onome mestu, pristupi, i videvši ga prođe. A Samarjanin nekakav prolazeći dođe nad njega, i videvši ga sažali mu se; I pristupivši zavi mu rane i zali uljem i vinom; i posadivši ga na svoje kljuse dovede u gostionicu, i ustade oko njega. I sutradan polazeći izvadi dva groša te dade krčmaru, i reče mu: Gledaj ga, i šta više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim. Šta misliš, dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhvatili hajduci?

A on reče: Onaj koji se smilovao na njega.

A Isus mu reče: Idi, i ti čini tako“.

Mogu reći da se po ovom pitanju trudim, iako sam otrovan besom što su me ljudi koje smatram bližnjima napustili. Koliko li sam puta preokupiran svojim problemima zanemario tuđe potrebe? Koliko li sam bagatelisao problem svoga bližnjega?

Molim vas ne shvatite ovo kao da želim da kudim na rodbinu i prijatelje, znam da svako ima svoje muke i da problemi ljudi nisu mali. Ovo govorim sa namerom da opišem kakve me otrovne misli zaokupljaju, a sve u cilju odgovora na gore postavljena pitanja. Nikada neću zaboraviti vašu nesebičnu pomoć draga Braćo i Sestre, koju ste pružili meni i mojoj porodici i tako mi demonstrirali da je iako teško, zapravo moguće praktično pokazati šta je hrišćanin, ne samo po imenu nego i po delima. Dakle, mogu zaključiti da i ovu zapovest ne vršim kako teba.

Ovde bih dodao još jedno: . Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. “Kao samoga sebe”. Ovo često mnogi vernici, pa i prezviteri kao da olako shvataju, nekako se prelazi preko ovoga, ili bar ja stičem takav utisak. Pogledam se ponekad u ogledalo i pitam se da li i koliko sebe volim. Neki mi kažu da sam prestrog prema sebi. Sa druge strane, u ovoj eri egocentrizma i materijalizma da se samosvest i samouvid gubi radi profanosti, gde se duhovno žrtvuje za materijalno, mislim da je ovo potrebno potencirati. Da li i koliko zaista svako od nas voli sebe, ali zaista i iskreno, autentičnog sebe, da li poznaje sebe? Pa onda da li tu ljubav daruje i bližnjem? Ovo su mnoga i kompleksna pitanja i otvaraju mnoge teme i teološke i filozofske. Kako ne bih dužio, zadržao bih se na skromnom zaključku da nemam kompletan odgovor.

Da rezimiram: Da li sam dobar hrišćanin? Ne. Da li sam dobar čovek? Odgovor na to ne znači mnogo, jer u kontekstu vrlina koje sam odabrao da dostignem, daleko sam od toga.

Molim vas Braćo i Sestre, samo još jedna rečenica za kraj. Prva zapovest, kada bismo simbolično hteli rukom da je predstavimo, činila bi vertikalu, a druga horizontalu. Obe zajedno formiraju krst. Dakle, preispitujući sebe samo oko ove dve zapovesti, dobijam obrise krsta koji nosim.

Vlč. Zoran Minić