AVGUSTINOVO POIMANJE BOGA

Uvod Avgustinove „Ispovesti“ – koje predstavljaju put od greha do Boga, od ne- mira do mira, od zatočeništva do slobode, kao i važnu prekretnicu koja će po- dupreti čitav srednji vek - priklanjaju se kako duhovnom, tako i njegovom tele- snom preobražaju. Napisane su u prvom licu, a namenjene svima nama u nastoja- nju da spoznamo Boga. U njima Avgustin pokazuje jaz između težnje ka zajedni- ci sa Bogom i bega od te iste zajednice pri njihovom susretu. Inspirisan novopla- tonizmom i Platonovim spisima, kao i filozofskim tekstovima, konkretno Cice- ronovim „Hortenzijama“, koje su bile i korak napred pri njegovom preokretanju ka veri, približava joj se i na kraju postaje hrišćanin. Avgustin, kao najvažniji mi- slilac ovog razdoblja razviće novi model mišljenja za srednji vek, kao put ka hri- šćanstvu i, naravno, kao put za ispravno razmatranje Svetog pisma.

Pri čitanju „Ispovesti“ jasno se može osetiti nemir koji vodi do Avgusti- novog spasenja, kao i koraci kojima je išao i njegove molbe za odgovore na pi- tanja koja su ga mučila. Sam odnos sa Bogom, prvenstveno onaj bestelesni, i odnos spram sopstva predstavljaju središnje teme ove knjige, a kasnije će biti inspiracija mnogim drugim misliocima. Filozofi i religija bile su nepove- zive u antičkom shvatanju hrišćanstva, ali se taj odnos postepeno razrađivao, dok se u srednjem veku nije pružila prilika posebnog razvijanja njihovog odno- sa kao i tumačenja hrišćanskih i teoloških spisa fi jezikom, gde je Av- gustin postao temelj svakog sledbenika. Filozofi srednjeg veka smatra se ta- kođe i slikom težnje srednjovekovnih mislilaca ka Bogu, jer se Bog shvata kao mudrost, a ona, pak, kao težnja ka njoj. Ono čime ćemo se baviti u ovom radu upravo je Avgustinovo poimanje Boga, počev od toga kako ga je shvatao, pre- ko načina na koji ga je razvio i njihove problematizacije, sve do konačnog iza- branog spasenja. Manihejstvo

Jedan od bitnijih perioda Avgustinovog života pripada manihejstvu. Sve- ti Avgustin je u svojoj mladosti prihvatio ovu tada rasprostranjenu veru i živeo je veoma razuzdano, što je opisao u svojim „Ispovestima“. Prihvatanje tradicional- nog persijskog verovanja kroz dualizam zle i dobre sile odvelo ga je „među ljude pijane od oholosti, preterano putene i brbljive“ 1. Njihova su načela askeza i uzdr- žavanje od materijalnog koje je zlo. Mani, osnivač manihejstva imao je nameru da tri velika imena: Buda, Zaratustra i Hrist - stopi u jedan filozofski sistem. Av- gustin tada nije znao da je manihejstvo zapravo jeres, koja nastoji da pokaže da je Hrist samo duh, koji se izlio od Oca svetlosti, i da je na taj način jedna njego- va polovina vidljivi svet. Manihejstvo u koje je zapao mladi Avgustin moglo bi se nazvati izmišljenom verom, što je dovelo do toga da Avgustinova misao ide pu- tem materijalističkog shvatanja Boga.

„Manihejsko tumačenje, koje pribegava dvama suvečnim i oprečnim prin- cipima je apsurdno jer supstancijalizira zlo“ 2 – pisao je kasnije Avgustin u delu „O državi Božjoj“. Na taj način ono dopušta postojanje zla, što je teza suprotna hrišćanskoj. Ono što će sveti Avgustin kasnije shvatiti jeste da je u Božjoj drža- vi, odnosno da je sam Bog, postojanje pravednosti i dobra i da stoga ne može biti nikakve zle supstancije, kako manihejci smatraju, te da je zlo samo odsustvo do- bra. To je ono što spašava jedinost Boga i moralnost življenja. Odakle uopšte zlo i kako je moguć nastanak odsustva dobra, poreklo zla, objašnjeno je u „Ispovesti- ma“, čime ćemo se pozabaviti u nastavku.

Načini razumevanja Boga u „Ispovestima“ Mi ćemo razložiti Avgustinovo poimanje Boga u tri tačke: s obzirom na te- lo, koje predstavlja telesnu dimenziju shvatanja, s obzirom na dušu, kojoj se okre- će pritisnut nemirima i na kraju s obzirom na Boga, koga u njoj pronalazi. Tro- slojni susret sa Bogom u kontekstu temporalnog, prostornog i večnog 3 pokazuje i probleme koji im odgovaraju, a to su prostorna dimenzija, u slučaju telesnog obu- hvatanja, večnost kao prevazilaženje sebe, a sa druge strane strah od nje, što jeste Avgustinova definicija nemira kao glavnog pokazatelja raspoloženja u Ispovesti- ma, i temporalni problem shvatanja Boga, koji se odražava teškom putanjom, u smislu koraka napred, i onih koji ga vraćaju nazad.

Nemir, shvaćen kao ključna reč knjige, mnogo govori o stanju Avgustina koji je želeo da bude spašen i spokojan. Pogrešni načini koji su ga navodili svuda, samo ne tamo kuda je krenuo, upravo su vođeni ovim osećanjem, kao i on sam. Dostići mir bilo je nezamislivo u takvom unutrašnjem nespokoju, Bog je bio neg- de gde Avgustin nije koračao.

Avgustin Boga najpre počinje da razumeva polazeći od čulnog saznanja, jer je to smatrao jednim mestom koje mu je dobro poznato. Takođe, taj stav im- plicira da sve zamislive stvari moraju biti predmet čulnog iskustva, da ih moramo najpre posedovati u čulima, da bismo ih kasnije kroz iskustvo ili pamćenje znali. Pamćenje je izvor podataka koje znamo, pa je Avgustin taj stav preneo i na shva- tanje Boga, govoreći: da je Bog bio u njegovom pamćenju oduvek, ne bi bio za- boravljen i on bi ga već spoznao 4. Ovde možemo primetiti jedan problem vezan za Avgustinov pokušaj da razume Boga. Naime, na početku svog istraživanja, Avgustin iskustvo smatra za pouzdan izvor saznanja, ujedno i pamćenja, a može- mo uočiti da taj način razumevanja Boga ipak nije plodonosan - ne daje moguć- nost spoznavanja Boga. Ovo bi značilo da čula ipak nisu pouzdan izvor, koji Av- gustin traži.

Iako Avgustin čula smatra za najpouzdaniji izvor saznavanja, susreće se sa problemom da Boga na taj način spozna. Ostaje pitanje kako i da li se Bog može saznati nekim drugim putem? Avgustin se nalazi na početku tog zadatka, traže- ći pouzdano znanje o Božjem postojanju. Uzrok navedenog problema je uočljiv: čula su vezana za telo, a Bog nema oblik telesnosti.

Avgustin, i pored toga, ne može drugačije da pokuša da razume Boga osim da ga shvati telesno i materijalno, jer mu to izgleda jedino jasno i zamislivo. On Boga zamišlja u obliku telesnosti koju možemo čulima da zahvatimo. Bog u nje- govim očima postaje stvar, da kažemo predmetnost, stoga je on za Avgustina „omeđen telom kao i mi“ . Ovakvo materijalističko viđenje Boga najtemeljnije je opisano u V knjizi: „Veoma mi se ružno činilo vjerovati da ti imaš oblik ljud- skog tijela i da si omeđen tjelesnim crtama udova kao i mi“ 6.

Međutim, iako ništa nije mogao da razume osim u materijalnom obliku, pa je tako i Boga shvatao telesno, za Avgustina je to ipak bilo pogrešno. Ovo je u bliskoj vezi i sa Avgustinovim shvatanjem drugih aspekata hrišćanstva, poput problema zla, u okviru kojeg mu se i „zlo činilo ne samo neka supstancija nego da je čak tjelesna supstancija“ 7. Ovaj zaključak proizašao je iz nemoći da se Bog drugačije shvati, osim da je kao i mi, čovekolik, što je za Avgustina bilo daleko shvatljivije od zamišljanja nečeg nečulnog, a uvek prisutnog. Duhovna supstanci- ja bila mu je nezamisliva, jer je svemu davao oblik čovekolikosti ili mase. Razmišljati o duhovnim stvarima na telesni način značilo je udaljavanje od konačnog spasenja. Poznato je da je Aurelije Avgustin bio devet godina pristalica manihejstva, iz čega možemo zaključiti da su dodatno bili otežani njegovi napori da razume Boga, jer je dug period bio pod uticajem manihejskog shvatanja stvar- nosti, kao i Boga, a upravo to je kasnije smatrao pogrešnim.

Shvatajući kasnije da je prodavac laži i da je razumevanje Boga kao čo- vekolikog bilo upravo pod uticajem manihejstva, Avgustin se okreće ka čitanju Svetog pisma i lagano se priklanja katoličkoj veri. Avgustin je sada korak bliži veri, a dalji manihejstvu. Koraci su ga vodili čas napred do „unutarnje slatkoće“ 8, čas nazad u lošu naviku. Uz pomoć filozofskih tekstova shvatio je da Bog nema oblik ljudskog tela, ali je kod njega i dalje bila prisutna prostorno-telesna dimen- zija shvatanja Boga: „Tako sam i tebe, Živote života moga, zamišljao da si velik i da po beskrajnim prostorima odasvud prožimaš svu ovu gromadu svijeta i da se izvan nje na sve strane širiš u neizmjernost bez kraja, tako da te ima zemlja, ima te nebo, imaju te sve stvari, i sve one svršavaju u tebi, a ti nigdje“ .

Ova tvrdnja govori u prilog toga da je Avgustin smatrao da bi sve bilo pra- zan prostor ili pak ništa, ukoliko nije materijalno, te je ovde i dalje prisutan nje- gov materijalistički stav. Uz gore navedeni tekst Avgustin poredi Boga sa Sun- cem, govoreći da ga zraci prožimaju, ali ga ne razdiru, već ispunjavaju, kao što to čini Bog bivajući u svemu. Bog je ispunjenost stvari u kontekstu ove implikacije. Do stava da je Bog beskrajno biće i da je rasprostrt je verovatno došao izba- civši mišljenje o telesnom i pokušavajući da to nadiđe nečim što je nečulno. Ov- de je Bog za Avgustina oblik koji prožima sve stvari. Materijalista poput njega još uvek nije mogao lako izaći na kraj sa shvatanjem ovog pojma kao nemateri- jalnog. Sam oblik zamišljao je kao materijalan, jer oblik daje okvir onome što je takvo, ali je i dalje bliži materijalnosti nego nečulnoj stvari, stoga možemo za- ključiti da Avgustin nije potpuno odbacio stav o materijalističkom shvatanju Bo- ga. Smatrao je Boga neraspadljivim i delom svega, ali i dalje u okvirima telesno- sti, jer bi sve drugo po njemu predstavljalo ništa i prazan prostor. Ovo shvatanje ostavlja bitnu posledicu za hrišćanstvo, jer ako je Bog nerazdvojiv od sveta, to bi značilo nepostojanje ’nebeskog života’, što je srž hrišćanskih dogmi.

Sputan ovim načinima zamišljanja Boga, Avgustin nije znao kako da ga ispravno zamišlja; i dalje nije bilo jasno na koji način da počne da ga razumeva i otkriva. On čuje glas Boga, ali ne zna kuda da krene; želi da ga traži, ali gde? Ta su pitanja mučila Aurelija Avgustina, sa njima se borio, budio i živeo. Problematičnost pronalaženja Boga

U prethodnom poglavlju videli smo početne načine sa kojima je sveti Av- gustin pokušavao da dođe do Stvoritelja, nakon čega ostaju problemi tih traženja i pokušaja sa kojima se borio. Sa kim se Avgustin morao sukobiti, boriti i usagla- siti da bi na pravi način shvatio Boga? On nam sam daje odgovor u svojim „Is- povestima“: sa samim sobom. Pre toga morao je pronaći poreklo svoje izobliče- nosti, tačnije greha. Borba sa samim sobom često je najteža i retko ko izlazi kao pobednik, ali Avgustin se mučio do kraja uz pomoć Božjeg glasa, koji ga je priti- skao i navodio tamo gde i treba da ga traži: u svojoj unutrašnjosti. Rekli smo već da je VII knjiga ključna za ovo razumevanje i tu se jasno predočava problem ka- da Avgustin kaže: „I unutrašnjim ostanima gonio si me da ne budem miran, dok te potpuno sigurno ne ugledam unutarnjim svojim pogledom“.  10 Ovo mesto je možda najvažniji deo u knjizi jer opisuje šta se u Avgustinu događalo. To nije bi- lo iskušenje, već, naprotiv, to je bio pritisak koji ga je sve više i više pritiskao u dubini, istiskivao svu patnju i predočavao mu šta treba da radi kroz nemir koji je osećao. Jer, nemir u ovom slučaju gospodari telom, a Avgustinu je data volja da bira da li će ga prevazići. Problem se tu i javlja, Avgustin Boga traži izvan, a on je unutra; bežeći od sebe, on beži od Boga: „Ti si bio u meni, a ja izvan sebe“ , što jasno svedoči da Boga treba tražiti u svojoj unutrašnjosti. Pozitivni nemir, ko- ji je usađen u čoveka od strane Boga kako bi ga tražio, gonio je Avgustina da pro- meni svoje potrebe.

Problem se takođe javljao kada nije nalazio odgovor na pitanje kako da spozna nešto, a da pritom ne dodirne, ne čuje, ne vidi, ne okusi ili omiriše, da- kle, čulnom spoznajom koja mu jedina nije bila strana. Kako da shvati da postoji nešto za šta nema nikakvih dokaza, niti uverenja da ga je bilo, a uz sve to nije ni materijalnog sastava. Nizom ovakvih Avgustinovih misli i pitanja kroz obraćanje Bogu uviđamo napor da sazna šta je Bog i gde da ga traži, kao i napor da shva- ti pojam hrišćanstva, koji je temelj njegovom putu. Razmišljajući o Bogu, poku- šava da ga razume i kroz pojam zla i promatra njegovo poreklo ne bi li Boga spo- znao, ali i tu nailazi na problem šta je to zlo i na šta se odnosi. Avgustin je sma- trao da za Boga ne postoji zlo, a da je zlo jedna velika materijalna supstanca, ko- ju Bog prožima 12, a kasnije će videti da je to shvatanje pogrešno.

S obzirom na to da Bog sve prožima i da se nalazi u svemu, on je uzrok ka- ko dobra, tako i zla. Avgustinu ovaj stav delom nije bio prihvatljiv, jer Boga ko- ji je dobar nije mogao da zamisli kao tvorca nečeg zlog. Iz ovog možemo uvide- ti da Avgustin postavlja pitanje odakle zlo, ako ga Bog prožima, a on je sam do- bar? Objašnjavanjem svojih pogrešnih poteza i nemogućnosti da pronađe svetlo i glas Boga, Avgustin dolazi do zaključka da ono nije u prostoru, a da ga je on baš tu tražio 13. Tu se javlja konstantna oprečnost između spolja i unutra, kao i pro- blem pojedinca i zajednice. Ovde je zastupljeno shvatanje da je zlo daleko spo- znatljivije od dobra, u smislu lakšeg dolaska do zla, za razliku od dobra, čiji je put zariven duboko u podnožje vere i istine. Spram ovog stava Avgustin hoće da kaže da je pažnju usmerio ka zlu koje ga je okruživalo, a od njega dobro nije mo- gao ni da uvidi i pitao se odakle to zlo koje ga prožima, te se upućivao na pita- nje zle pratvari, pre nego na dobro, čije znake Bog uporno pokazuje, a koji su za njega nevidljivi.

Kroz ta pitanja on dodaje pitanje zašto Bog, koji je dobro, dozvoljava zlo, ako je on Stvoritelj? Odgovor mu dolazi kroz definiciju zla 14, koje ne predstavlja odvojenost od dobra, kao posebni segment dualizma, već predstavlja nedostatak dobra, nemogućnost da se dobro kao takvo ostvari. Zlo vodi izopačenosti, a izo- pačenost grehu. Ovaj problem zla podriva i kasniji problem borbe volja, koji isti- če da je svaka oprečna volja zlo, jer ista duša ih želi, a one nisu sjedinjene. S ob- zirom da je sve što je Bog stvorio dobro, jer je i on sam takav, zlo bi bilo nebiće. Takođe, zlu i dobru odgovaraju definicije istine i laži, gde bi istina bila upoređe- na sa dobrim, kao postojanje stvari, a laž sa nedostatkom, tačnije zlom, odnosno grehom. Uz ovo može se dodati i razlika duhovno – telesnog odnosa.

Kao što možemo videti, Avgustin postajući hrišćaninom i pokušavanjem da nadiđe sebe, shvata da tek zapada u prava nerešiva pitanja. Preobražaj svetog Avgustina Hiponskog Avgustinov preobražaj počev od njega samog do njegove titule i nastalog imena odvijao se ne samo metodski, već i u tom smislu kategorijalno. Nekad sa- mo Avgustin, a sada sveti Avgustin Hiponski i više od toga, vođen glasom Bož- jim i svojom unutrašnjom snagom, on postaje hrišćanin. Očišćen od manihejskih tvrdnji, spreman da se okrene Bogu, Avgustin kreće u razmatranje Biblije, koje se odvija u tri poslednje knjige „Ispovesti“, u nameri da će verovanjem u Sveto pismo shvatati ubrzo ono što i sam poučava 15, što ga i razdvaja od metoda novo- platonizma. Ovde on Boga slavi kao Stvoritelja iz ničega, objašnjavajući njego- ve prve reči postanka.

Preobražaj je tekao teško i sporo, jer je skretanje pažnje samo na telo one- mogućavalo Avgustina da vidi duhovno, ono što je transcendentno. Prelazeći uz unutrašnji glas sa tela na dušu, s obzirom na to da je čovek njihovo jedinstvo, uz pomoć Hrista on potpuno shvata sada gde da traži Boga, da je njegova nutrina mesto počinka, i da ona nije ni telesno niti čulno mesto, već prelazi granice razu- ma, da su svetlo i glas Boga, kao i on sam, nevidljivi golim okom. Njegovo pola- zište sada postaje unutrašnja samoizvesnost i njeno preispitivanje. Sveti Avgustin je siguran da ljubi Boga, ukazujući da on nije ni sjaj svetla, ni miris cveća, već da ljubi „neko svjetlo, neki glas, neki miris, neko jelo, i neki zagrljaj, kad ljubim Boga svog: svjetlo, glas, miris, jelo, zagrljaj svoga unutarnjeg čovjeka, gdje svje- tli u mojoj duši nešto čega ne obuhvaća prostor, gdje zvuči nešto čega ne odnosi vrijeme, gdje miriše nešto čega ne razasipa vjetar, gdje je tek kojega ne smanjuje uživanje, gdje je čvrsti zagrljaj kojega ne raskida zasićenost“.

Ovo se odnosi na, kako i sâm Avgustin kaže, pročišćeni pojam Boga, koji traži: „I probudio sam se u tebi i vidio sam te beskonačnoga, ali drugačije, i to mi viđenje nije dolazilo od tijela“ 17. Takav pojam Boga označava Avgustinov odnos spram sopstva, jer je Bog u njemu samom i Avgustinova duša je mesto gde treba da ga traži. Ovaj odnos zapravo prožima celu knjigu. Za razliku od pređašnjih ne- mira koji su ga opsedali, ovo se jasno razlikuje, on je sada obasut psalmima, okre- će se ka veri i nalazi Boga u sebi, nalazi mir, ali mir u kome mora da istraje i da ga zadrži tu gde jeste. Ova suprotnost nemir – mir javlja se na svakoj strani knji- ge, sve do trenutka blaženog mira. Osećaj olakšanja značio je da je pronašao Bo- ga. Bog je sada u njegovim očima neomeđen, bestelesan i večan. Da bi do ovog stava došao, morao je da se okrene duboko sebi, svojoj duši, da pogleda u nju, i tu nailazimo na poznati metodski korak, okret ka unutra svetog Avgustina, koji se pojavljuje i kod njegovog sledbenika Anselma, kome, za razliku od Avgustina, samo okretanje ka sobi duha neće biti takav problem.

Problematizacija okretanja ka unutra značajna je teza u približavanju Bogu, što je i epicentar filozofije sred- njeg veka. Ovaj period posvećen je pitanjima koja se odnose na to šta čovek tre- ba da uradi da bi dospeo u obećani raj.

Interpretatori neretko ovaj stupanj uzdizanja spoznaje porede sa Platono- vom alegorijom pećine: put saznanja uspinje se do sfere umnog, a put preobraža- ja do sfere božanskog. Platonova ideja o idealnoj državi služi na neki način kao primer za „De civitas dei“. Pod uticajem neoplatonizma i samog Platona, Avgu- stin nakon pljačke Rima stvara „De civitas dei“, delo koje treba da pokaže da je do toga došlo usled paganskog nedostatka vere. Ovim načinom mišljenja Bog se svetom Avgustinu pokazuje kao nepro- menljivo i apsolutno dobro, i zato je on uvek isti – Biće, kome daje prednost nad raspadljivim. Ovim teološkim mislima otvorio se put za razumevanje i početak promišljanja Boga u srednjem veku.

„Ispovesti“, koje i govore o otkrivanju sopstva i bogotraženju u kontekstu ispitivanja horizonta unutrašnjosti 18, podražavaju upravo odbacivanje spoljašnjo- sti, pokazujući model ponašanja i nudeći opcije za bogonalaženje.

Ako pogledamo Dekartovu misao „Cogito ergo sum“, videćemo da je tu prisutan avgustinovski jezik. On je objasnio izlazak iz krize samosvesti, i na taj način bio preteča novovekovne filozofije. Izlazak iz skepse, odnosno sumnje, Av- gustin takođe nalazi u samoizvesnosti. On je proučavao granice cogita, (kod Av- gustina sumnje), njegova misao bila je nemirna, i temelje razuma stavio je u ve- ru (credo u religiji, tj. verujem). Crkvu je smatrao begom od skepticizma, a vera i razum, kao i teološka i filozofska misao bile su sažete u istini o Bogu. Kako god bilo, Avgustin se uvek vraćao na Boga kao stvoritelja i kao put spasenja.

Borba svetog Avgustina sa samim sobom u svrhu nadilaženja sebe ima za cilj da pouzdanim sredstvima pokaže Božje postojanje. Nakon napuštanja materi- jalističkog stava i ovozemaljskih požuda, on na kraju bira okret ka duši i postaju- ći bliži Bogu, sledeći Hrista, koga smatra posrednikom između Boga i ljudi, pri- bližava se konačnom miru i blaženstvu, za kojim svi teže, a koji je istina. Pola- zeći od sebe, od samotraženja, on na kraju nalazi Boga. Stoga možemo reći da u „Ispovestima“ postoji jedan model mišljenja koji je avgustinovski, a to je prikaz njegovog preobražaja, u smislu metoda kojim se dolazi do Boga, a koji je dostu- pan svakom ko želi da ga spozna. To je ono što je on želeo da predstavi i da svo- jim ispovestima ukaže drugima da je preobražaj moguć. Sveti Avgustin govori o Hristu u koga počinje da veruje, i o njegovom spajanju sa Božjom Rečju upravo posredstvom duše i tela. To je za njega značilo da ima nade za njegovim sjedinja- vanjem sa Bogom i proučavajući posrednika između Boga i ljudi, proučavao je svoj preobražaj – preobražaj koji mu je doneo mir baš te unutrašnjosti koja ga je sputavala da ga dokuči, i sa kojom može da služi Bogu. Avgustinova filozofija u „De civitas dei“

Avgustinova namera nije bila samo da veruje već i da uz sve to razume is- tinsku veru, da je spozna, stoga je u platonizmu pronašao nešto što će mu pomo- ći da dođe do tog cilja. „De civitas dei“ pokazuje jednu istoriju filozofije na av- gustinovski način, poredeći državu božju (civitas dei) sa ovozemaljskom (civi- tas terrena) i ona predstavlja odbranu hrišćanstva od pagana. Možemo reći da je knjiga podeljena u dva dela: polemički - koji se bavi pobijanjem paganskih tvrd- nji i ekspozitivni – kome je cilj odbrana hrišćanstva nakon čega se stvara put ka spasenju. Ovo podseća na pitanje i odgovor, na napad i odbranu i u ovakvim tonu teče celo delo. Zapravo ono je posvećeno i jednima i drugima tj i paganima i hri- šćanima, svakom prema svom cilju i nastojanju kao i zadatku.

Avgustin navodi neke značajne crte čoveka koje mu je Bog podario: čovek je najpre smrtan (ali Avgustin je stanovišta da se to desilo nakon sagrešenja, od- nosno prvog greha), zatim poseduje slobodu od požude (za koju Avgustin smatra da ona nije postojala pre greha), i najzad razmatra moralnu čestitost. „De civitas dei“ bavi se takođe jednim bitnim pojmom vezanim za Božje postojanje - poj- mom čuda i njegovom mogućnošću spram prirode. Pojam čuda Avgustin obrazla- že kao božje delo, koje se javlja i ima zadatak da pokaže, predskaže, ukaže, na ne- ki način da dokaže postojanje Boga, i ono se događa van toka stvarnosne prirode.

Božja je civitas samo jedna jedina i to Avgustin podrobno objašnjava ali ona ima svoja dva toka: sadašnji momenat i onaj krajnji, definitivan, odnosno bu- dući. Teme kojima se ovo delo bavi jesu stvaranje, Hristovo posredništvo, koje je u središtu pažnje, pojam blaženstva. Teologija svetog Avgustina jeste biblijska, nastojanje da se odbrani Hrist i hrišćanstvo od paganskih tvrdnji kao i da poka- že put spasenja i da ovu temu problematizuje. „Avgustin polazi od vjere Crkve o stvaranju anđela i o različitoj sudbini dobrih, koji su vjerni Bogu, i pobunjenih, na toj vjeri koja se temelji na Bibliji, on stvara svoju sintezu, stavljajući u odnos, makar ne nužno numerički, pad anđela i spasenje ljudi“ 19.

Originalnost misaonog stvaranja dva grada Božjeg i ovozemaljskog neki tumače kao ostatke manihejstva kod Avgustina, a zapravo tu nema mesta mani- hejstvu. Biblija zastupa trostruki dualizam: psihološki, eshatološki i etički i na taj način govori o poreklu dobra i zla, nebeskom i ovozemaljskom, odnosno večnom i smrtnom. „Dva grada sačinjavaju, već prema tome, oni koji ljube pravdu ili ne- pravdu, koji žive po tijelu ili po duhu, kojih će konačna sudbina biti različita, ali jednako definitivna“ 20. Zaključak Prikazali smo kako izgleda srednjovekovni model razumevanja hrišćan- stva iz ugla svetog Avgustina. On nam svedoči o tome kako je mislio čovek sred- njeg veka, šta je pokušavao da uradi, a šta je zapravo trebalo, šta je to što ga je mučilo, sa čime se sukobljavao, šta je problematizovao i suštinu koju je dose- gnuo. Najpre smo pokazali kako je Avgustin razumevao pojam Boga i njega sa- mog, a kroz to i sebe, kao pojam sopstva. Zatim smo videli da je to sa sobom do- nosilo mnoge nerešive probleme, a onda i nemogućnost da se oni reše. On je ov- de morao da pronađe bit unutrašnjih stvari, da bi okretom ka unutra doživeo pre- obražaj, koji smo takođe obrazložili u tekstu, a koji je najvažnija tačka „Ispove- sti“. Zatim, Avgustin pokušava razdeliti šta je to što pripada Bogu odnosno nje- 19 A. Avgustin, A., O državi Božjoj, De civitas dei, str. XXV. 20 Isto, str. XXIII.

govoj državi, a šta ljudskoj, a samu veru nastoji da prikaže, ne kao slepu, već da je razumski opravda.

Značaj uticaja svetog Avgustina na njegove sledbenike doprineo je u mno- gome izgradnji teoloških dogmi, kao i filozofskoj misli. Preobražaj je moguć, i on bi izgledao onako kao što je opisan u „Ispovestima“, što znači da za izobličenost, za greh, za izgubljenost ima nade kroz Boga, koji vodi onoj bestelesnoj istini.

Literatura

Augustin, Aurelije (1973): Ispovijesti, Zagreb: Kršćanska sadašnjost.

Avgustin, Aurelije (1996): O državi Božjoj, De civitas dei, Zagreb: Krđćanska sadašnjost.

Žilson, E. (1997): Filozofija u srednjem veku, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,.

Popović, Una (2013): „Unutrašnji horizont sopstva sv. Avgustina: okret ka unutrašnjosti, metod i problem saznanja“, Inicijal: časopis za srednjovekovne studije I, Beograd.

Hegel, Georg Vilhelm Fridrih (1970): Istorija filozofije III, VBVeograd: Kultura.

Vaught, C. G. (2004). Encounters with God in Augustine’s Confessions books VII - IX,

State University of New York Press, New York.

Anđelina Marčeta