Analiza Isusove Molitve

Isusova molitva je to ime dobila vrlo rano u istoriji Crkve, zbog prizivanja imena našega Gospoda na samom početku molitve.

Molitva glasi: „Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluje me grešnog“.

Na samom početku molitve nalazi se reč Gospod. Važno je istaći šta sve znači taj pojam u našem jeziku. On znači: Gospodar, Svevišnji, Otac, Svemoguć, Svevideći, apsolut, Stvoritelj, Gospodin, Višnji, božanstvo, Tvorac. Dakle, na samom početku molitve, mi se Isusu Hristu obraćamo sa „titulom“ da tako kaže, mi mu priznajemo „status“, „dostojanstvo“. Jednom rečju, mi ga priznajemo za Boga i Gospodara. Mi pristupamo Isusu kao svom suverenom vladaru i kao Bogu. Zamislite sebe kako prilazite prestolu na kome sedi krunisani monarh, car ili kralj. Zamislite sada celu sliku, dvorjane, stražu, plemstvo, a vi ste pozvani da stanete pred cara ili kralja i imate direktan prolaz do njega. Zamisao je i veličanstvena i zastrašujuća, zar ne? Kakvu god sliku da ste zamislili u glavi, nebeska slika sa Isusom kao suverenom je desetostruko, stostruko slavnija, uzvišenija, lepša. Ali vi imate isto tako poziv da direktno priđete svome caru Isusu.

Ovde dolazimo do veoma važnog pojma u molitvi, a to je sin Božiji. Na ovome mestu, mi priznajemo, prepoznajemo i ispovedamo da naš Car nije Car od ovoga sveta, kao i da njegovo Carstvo nije od ovoga sveta. Mi priznajemo, prepoznajemo i ispovedamo poreklo svoga cara i poreklo carstva. Taj Car je Božiji sin, njegovo poreklo je božansko. On nije dete ljudke kraljevske dinastije – on je sin Vladara i Tvorca kosmosa. On nije stvoren, kao kosmos ili bilo koja tvorevina u kosmosu, već je rođen. On je istobitan sa Ocem. On je sam Bog koji se ovaplotio i postao čovek. Dakle, na ovome mestu mi otvoreno ispovedamo da je Isus Bog i da je njegovo Carstvo, carstvo Božije, a mi smo građani toga carstva. Mi dakle, imamo samo jednog cara i jednu pravu otadžbinu, jer čovek ne može služiti dva gospodara i suverena. Naš car je Isus Hrist, a naša otadžbina nije ni jedna zemaljska država, već Nebeski Jerusalim – Carstvo nebesko.

Sada dolazimo do trećeg dela molitve, a to je i završni deo u kome molimo da nas naš car pomiluje jer smo grešni. Šta to znači? Ako napravimo analogiju sa zemaljskim poretkom, biće nam malo jasnije. U striktnom pravnom značenju ( s obzirom da je u pitanju pravni pojam) pomilovanje je pojedinačan pravni akt koji se odnosi na tačno određeno lice. Njime se može dati oslobođenje od krivičnog gonjenja (abolicija) ili osloboditi od izvršenja kazne. Obavlja se istog dana kada zavod primi odluku o pomilovanju, odnosno najkasnije 24h od prijema te odluke. Pomilovanje daje šef države. Dakle, pomilovanje dolazi od nekoga ko ima autoritet vlasti. Prema kome ide? Ide prema nekome ko je prekršio zakon, prema nekome ko se ima smatrati odgovornim za remećenje poretka. Dakle, ne odnosi se na bilo kog građanina, već na građanina koji je prekršilac zakona i koji je oglašen krivim. Dalje, to nije opšti akt ševa države kojim se oslobađa cela jedna kategorija, već pojedinačni akt prema pojedinačnoj osobi. Takođe, mi priznajemo da smo grešni – zato i tražimo pomilovanje. Ovo nam govori i o ozbiljnosti greha. Naime, u pravnom sistemu se pomilovanje daje za krivična dela, a ne za prekršaje. Dakle, ona dela koja se smatraju najopasnijim i društveno najštetnijim se konstituišu kao krivična dela. Danas smo skloni da pojam greha olako shvatamo, da prelazimo preko njega, da mislimo da je to na nivou nekakvog nestašlika ili da čak gledamo sa visine na ljude koji upotrebljavaju pojam greha. Međutim, stvarnost je nešto sasvim drugačije. Greh nije nestašluk, greh nije neki nekonvencionalno ponašanje osobenjaka, ne. Greh je mnogo ozbiljniji od kršenja krivičnog zakona neke države. Greh je kršenje Svetog Božijeg zakona.

Šta nam ovo može reći za gore navedenu temu? Opet, analogno pravnom sistemu, čovek koji nije prekršio zakon neće tražiti pomilovanje. Isus Hrist nas poznaje i zna naše najdublje i najskrivenije tajne. Mi poznajemo i njega, jer nam je objavio i istoriji i hodao među nama. Mi poznajemo njegov status i njegove atribute. Vratimo se na onaj misaoni eksperiment – zamislimo da prilazimo prestolu na kojem sedi Gospod Isus Hristos. Kao što u molitvi ispovedamo, dakle, mi smo svesni da smo grešni – da smo prekršioci zakona- zločinci. Kao takvi stojimo pred suverenom i zakonodavcem, ali ovoga puta ne pred nekim predsednikom republike ili skupštinskim odborom. Ne, stojimo pred savršenim bićem, pred Bogom. Zaista, šta nam drugo i preostaje nego da zavapimo za pomilovanjem.

Naš suveren je apsolutno i savršeno pravedan, međutim on je milostiv. Pred njim ne tražimo pravdu, jer znamo, iz svega navedenog, da ne želimo pravdu, već milost, te milost i tražimo. Koliku milost je Isus voljan da nam pruži? Već je demonstrirao to u istoriji dk je hodao zemljom. Dao je svoj pravedni život, za neše nepravedne. Pravednik je strdao umesto zločinca. Pored svog primera, dao nam je i obećanje, obećanje jednog Princa, Cara i Boga, a to je da svako ko u njega veruje neće propasti, da nikoga ko je njegov učenik neće izbaciti napolje. Naš Car nije Car koji je udaljen od svojih građana, koji je otuđen i surov. Ne, naš Car je Car koji je toliko voleo svoj narod da je sebe prineo na žrtvu umesto svoga naroda. Zato mi možemo sa pouzdanjem i zahvalnošću moliti : Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnog. Amin!

Velečasni Zoran Minić